Da li je posle izbora moguć savez Labusa i Koštunice

Nije, dakle, problem što je predsednička kampanja ostala bez Velje Ilića, rodonačelnika teze da se predsednik iliti državni domaćin ne prepoznaje dok mu se ne zagledaš ispod pojasa. Problem je što se to da je Velja odustao jedva primećuje. Drugim rečima, kampanja koja se zahuktava odvija se i bez Velje Ilića pod geslom da je Fata Fata, ali i da dvaput je dvaput, kako već glasi poenta jednog bosanskog vica o odnosu carstva nebeskog i carstva zemaljskog. Prevedeno na srpski: Miroljub Labus i Vojislav Koštunica jesu lepo vaspitani ljudi, što ih baš i nije sprečilo da u kampanji razmene i poneku uvredu.

Naravno, blagotvorna je priroda uvreda da uz njihovu pomoć više saznate o onome ko ih upućuje, nego o onome na koga se lepe. Poseban značaj Labusovih i Koštuničinih uvreda sastoji se i u tome što pokazuju da će se prvi naći u velikim problemima ako izbore izgubi, a drugi ako ih dobije. Što će reći da će se verovatno obojica naći u problemima. O čemu se radi?

Naime, šta o Labusu saznajemo kada on kaže da Koštunica može da obećava koješta do mile volje, kad to što obećava nema s kim da sprovede, pa poseže za radikalima i socijalistima? Naravno, Labus bi da poruči da on ima s kim. Jedini je problem što iz njegove kampanje, koja je u svojoj osnovi antipolitička, ostajemo bez odgovora na pitanje a šta to on ima s kim. Stojeći na premisi da je Srbiji dosta političara, Labusova kampanja, koja pati od ozbiljnih problema, posvećena je sredstvima. Na kraju, ona nije politička, jer naprosto izbegava tu vrstu pitanja verujući da je odgovor u ekonomiji.

Kreatori njegove kampanje su ga prevarili: tačno je da je Srbija sita političara, ali je netačno da neće i da glasa za njih, inače bi Muja Lopov stajao mnogo bolje; tačno je da Srbija želi da živi bolje, ali iza kontemplativne samoće paravana na biračkom mestu, sa prstom poprskanim svetlećim sprejom, koji, kao što znamo, štetno utiče na potenciju - glasa emotivno. Uski okvir u kome se odvija Labusova kampanja ne ostavlja prostor za emocije: ona nije postigla da kandidat koji želi da izbegne populistički govor bude predstavljen kao pouzdani komšija kome biste ostavili ključ od stana kad odete na letovanje. Umesto toga, Labus hoda po trgovima Srbije, razgovara sa građanima po pijacama i pri tome manje liči na komšiju, a više na gradskog gospodina koga će na toj istoj pijaci u Svilajncu presvući tako što će mu u ceger utrpati pile od pet kila.

Neće dakle biti rešenje za Labusa ni kada na nekom od tih trgova kao poslednji adut izvuče da će, ako on pobedi, svi dobiti po jedan besplatan kompjuterski softver (ima s kim). Njegov problem sastoji se jednostavno u tome što predsednik, kao državni domaćin u projekciji Velje Ilića, u projekciji Labusovih propagandista funkcioniše kao državni menadžer, što je u osnovi, za masu koja izlazi na izbore, tek neka vrsta retoričke figure.

Za to vreme, Koštunica, koji ima više razloga da bude zadovoljan kampanjom, predstavljen je kao neka vrsta narodne keve (Brine o svima. Zna Srbija). On, dakle - posebno kada vređa Labusove pulene iz Vlade Srbije tvrdeći da ti stranci imaju gde da odu (iz kuće) - brine da čeljad iz reformi ne izađu opljačkana, bez obzira što je tako malo toga još ostalo da se iznese iz kuće.

Kada šalje poruku da se njegov glavni protivnik okružio nekom vrstom stranih plaćenika koji „imaju jedino svest o svom džepu“, Koštunica računa sa biračkom patologijom, tim savršenim opasnim sredstvom svih Miloševićevih kampanja.

Ali time, osim što angažuje onaj klaustrofobični deo birača, otkriva i svoj najveći problem. Naime, činjenica da je savezni predsednik tako često bio neobavešten o veoma važnim stvarima koje su se dešavale u Srbiji najpre govori o njegovoj svesti da je za sebe vezao opasno širok dijapazon birača: od radikalnih reformista, koji se plaše da će u reformama sa Zoranom Đinđićem proći kao novčanik u trolejbuskoj gužvi, do radikalnih nacionalista, koji veruju da samo Koštunica može da sačuva ono što je Milošević nekada zvao nacionalnim dostojanstvom.

Koštuničina neobaveštenost nastojala je da sačuva taj izborni potencijal s obe strane, što mu je savezna funkcija dozvoljavala. Možda bi on s tim mogao da nastavi i posle pobede na predsedničkim izborima u Srbiji, kada ne bi želeo i parlamentarne izbore, na kojima bi, po prirodi stvari, njegova stranka mogla proći srazmerno njegovom plasmanu poslednjeg dana septembra.

Ali pobeda za Koštunicu otvara ceo niz problema: više neće moći da bude neobavešten. Činjenica je da njegova kampanja, što pokazuju uvrede Labusovim „plaćenicima“, i te kako računa sa nacionalistima, što po sebi ne mora da bude loše. Loše će biti ako on na poziciji predsednika Srbije odluči da sačuva sve polove svog biračkog tela.

Drugim rečima, Koštunici i njegovoj stranci - koja s jedne strane, u svojim redovima trpi retoriku Zorana Šamija, a s druge, Obrena Joksimovića, što ne ide bez napora - otvaraju se u slučaju pobede dva puta. Jedan su reforme, u kojima će narodna keva morati da tuče svoju decu (od čega neće biti manje keva); drugi je put nacionalnog sanjarenja, gde će narodna keva svojoj deci objašnjavati da su izuzetna, najbolja i neponovljiva, samo što je svet prema njima nepravedan i što ne poštuje njihove zakone i običaje.

Ukoliko se odluči za prvo, Koštunica će verovatno shvatiti da njegova partija možda i ima dovoljno ljudi kojima je jasno da ovo sa Đinđićem i nisu reforme, ali ne i za preuzimanje kormila. To, opet, ne znači da će se obratiti „tehnokratskom“ potencijalu Šešeljevih radikala i Marjanovićevih socijalista, za šta ga optužuje Labus. To znači sasvim treće: da će, makar mislio da je za tu vrstu operativnog posla dovoljan i Nebojša Čović, morati da pokuca na jednu od dve adrese - kod Đinđića ili kod Labusa. Kako bi izgledalo kada bi se javio Đinđiću da nastavi da predvodi reforme (ali po zakonu), opisao je sam srpski premijer govoreći o gutanju žaba, za šta Koštunica do sada nije pokazao previše sklonosti. Problem će biti ako žablji ukus u ustima bude imao i prema Labusovim ekspertima, makar ih u kampanji doživljavao kao ljude koji za pare reformišu po kućama, a onda vam odnesu porodični nakit.

Tamo gde Koštunica ima problem u slučaju svoje verovatne pobede na predsedničkim izborima, Labus ga ima u slučaju svog jednako verovatnog poraza. Čovek koji je svoju političku karijeru negovao brižno kao svoju bradu, u slučaju poraza, rizikuje da izgubi sve: za Đinđića ga - osim kakve-takve izborne podrške i obećanja da od G17 neće praviti stranku - posle izbora neće vezivati ništa; od Koštunice će ga udaljiti činjenica da je morao da ga u kampanji napada jer, po prirodi svari, ne može birače da otima od Šešelja i Pelevića.

Zato će biti najgore ako posle predsedničkih izbora Srbija, umesto mesta koje se prepoznaje po tome što se u njemu svađaju Đinđić i Koštunica, postane mesto gde se svađaju svi sa svima; ako se u njoj raspadnu svi nelogični savezi i ako se, u međuvremenu, ne sklopi nijedan od svih logičnih saveza.