Inat vodi ka porazu bolje Srbije

Tektonske promene izazvane urušavanjem socijalizma, u Srbiji su blesnule karikaturalno i tragično. Karikaturalno utoliko što se buđenjem prekinuo jedan (nedosanjani) san, a potom u kontinuitetu ušlo u jednu suludu nacionalističku opsesiju. Tragično utoliko što je nacionalistička opsesija koštala na stotine hiljada života i što je označila sveopšti civilizacijski pad, zaustavljanje i nazadovanje svekolikog življenja. Kao da su se ova zemlja i njeni narodi specijalizovali za jedenje sopstvene budućnosti.

Nacionalizam se početkom devedesetih raširio sa onih nesretnih 13 odsto u sedamdesetim i osamdesetim, na većinsko opredeljenje građana Srbije. Bez toga Milošević i ne bi mogao da uradi ono što je uradio u tim godinama, Istraživački gledano, nacionalizam svoj zenit ima u 1993, a potom sledi trend opadanja, sa povremenim "uzletima" ("provociranim" nekim realnim društvenim događajima). Kako danas stoje stvari sa nacionalizmom, a kako sa strankama koje su taj program ugradile u svoju politiku? Pogotovu u kontekstu izborne kampanje za predsedničke izbore.

U istraživanju koje je prošle sedmice započeto i završeno, o nacionalističkim opredeljenjima sudili smo na osnovu odnosa građana prema dve tvrdnje. Jedna je glasila "Glasam za lidera koji će doprineti nacionalnom interesu, makar živeli i lošije", a druga "Glasam za lidera koji će sačuvati Kosovo, makar vojskom i ratom". Obe tvrdnje su prilično ekstremne. U jednom slučaju nacionalni interes (ma šta to značilo) povezuje se sa žrtvom ("makar živeli i lošije"), a posle toliko godina lošeg života. U drugom slučaju, posle toliko godina ratovanja i posle toliko žrtava, očuvanje Kosova se upravo povezuje sa nastavljanjem takve politike. Sve u svemu, ovde je reč o prilično "tvrdom" nacionalizmu, jer prihvatanje nacionalističkih stavova ide uz velike žrtve.

Ispitanike koji su prihvatili obe tvrdnje ili jednu prihvatili a drugoj se nisu protivili, označili smo kao nacionalistički opredeljene građane. Ispitanike koji su odbacili obe tvrdnje, kao i one koji su odbacili jednu a drugu nisu prihvatili, označili smo kao ne-nacionaliste. I na trećoj strani, ispitanike koji su bili neodlučni u izboru i one koji su birali jednu a odbacivali drugu stavku uvrstili u neodređenu orijentaciju. Ovakva procedura dala je sledeće rezultate: nacionalista ima 13 odsto, građana koji nisu nacionalisti ima 47 odsto, a onih koji nisu ni tamo ni ovamo, dakle onih sa neodređenom orijentacijom ima 40 odsto.

Broj od 13 odsto nacionalista nekome može da izgleda malo, a nekome mnogo. U svakom slučaju drukčije zvuči kada se podatak da u apsolutnim brojevima. Reč je o približno 850.000 ljudi - kad računamo broj birača prema zvaničnom biračkom spisku - ili barem 100.000 manje u odnosu na realno biračko telo (dakle bez građana sa našim državljanstvom koji žive u inostranstvu).

Neodređen odnos prema naciji obeležava dve petine ispitanika. Oni ili izjavljuju da su neodlučni ili daju protivrečne odgovore ili uopšte ne odgovaraju na ovo pitanje. Pretpostavljam da je ovde, u većini slučajeva, reč o pokolebanim nacionalistima.

Na kraju, nepuna polovina ispitanika (47 odsto) pristupa fenomenu nacije bez nacionalisitčkih iskrivljavanja. Naravno, to ne znači da su oni bez nacionalnog identiteta. I kad je nacionalni identitet snažno razvijen on nije na pijedestalu najviše vrednosti kojoj su podređene sve ostale. Reč je o razumnom odnosu prema ovom tipu grupne pripadnosti.

Nacionalisti su češće muškarci nego žene (među muškarcima ima 17 odsto nacionalista, a među ženama 9 odsto). Nacionalista ima više među građanima srednjih i starijih godina, nego među mlađima. Na primer, kod ispitanika koji imaju do 40 godina starosti ima 8 odsto nacionalista, a među onima koji imaju više od 40 godina ima duplo više nacionalista.

Među manje obrazovanim ima više nacionalista, tako među onima koji imaju višu školu ili fakultet ima 9 odsto nacionalista a među onima koji su završili neku školu za radnička zanimanja ima 16 odsto nacionalista. Po zanimanju najviše nacionalista ima među nekvalifikovanim i polukvalifikovanim radnicima (24 odsto), kvalifikovanim radnicima (20 odsto) i poljoprivrednicima (18 odsto), a najmanje među studentima i učenicima koji imaju najmanje 18 godina (2 odsto), domaćicama (7 odsto) i stručnjacima i službenicima (po 8 odsto).

Među nezaposlenima ima 12 odsto nacionalista, među vlasnicima - 13 odsto, a među penzionerima - 17 odsto.

Nacionalisti su najčešće među građanima koji sebe doživljavaju kao tranzicijske gubitnike (gotovo svaki drugi, 48 odsto), potom među onima koji sebe ne vide ni kao gubitnike ni kao dobitnike (33 odsto), a gotovo u tragovima se nalaze među onima koji se vide kao tranzicijski dobitnici - 5 odsto. U odnosu na percepciju društva, nacionalista ima najviše među onima koji stanje u druđtvu označavaju kao veoma loše i među onima koji ga označavaju kao veoma dobro. Donekle je slična relacija i prema percepciji sopstvenog života, s tim što u ovom slučaju najviše nacionalista ima među onima koji ocenjuju da žive nepodnošljivo.

Gledano sa stanovišta društvene hijerarhije nacionalizam je češći što se približavamo njenom dnu. Gledano sa stanovišta percepcije sopstvenog života, nacionalizam se vezuje za one koji govore o svom nepodnošljivom životu. Na drugoj strani, kada je reč o percepciji stanja društva, nacionalizam je među onima koji ga vide u najboljem i onih koji ga vide u najlošijem svetlu.

Najparadoksalniji nalaz, međutim, je onaj koji govori o povezanosti nacionalizma sa pozitivnim odnosom prema političkim strankama. Među članovima političkih stranaka ima 41 odsto nacionalista, među simpatizerima - 28 odsto, a među onima koji strankama daju veoma plitku podršku - 16 odsto. Na drugoj strani, među građanima koji imaju ravnodušan ili negativan odnos prema političkim strankama ima 6 odsto nacionalista.

Na poslednjim parlamentarnim izborima (decembar, 2003), najviše nacionalista bilo je među glasačima Srpske radikalne stranke - 42 odsto, a potom među glasačima SPS - 28 odsto. na drugoj strani, najmanje nacionalista bilo je među glasačima G17 Plus - 2 odsto, Demokratske stranke - 4 odsto, SPO/NS - 6 odsto i Demokratske stranke Srbije - 9 odsto. Među onima koji su apstinirali od izbora bilo je 6 posto nacionalista.

Logično, slične su relacije i u prvom krugu predsedničkih izbora. Najviše nacionalista bilo je među glasačima Tomislava Nikolića - 43 odsto i Ivice Dačića - 36 odsto. Na drugoj strani najmanje nacionalista bilo je među glasačima Borisa Tadića - 2 odsto, Bogoljuba Karića - 8 odsto i Dragana Maršićanina - 9 odsto. Među onima koji su apstinirali bilo je 7 odsto nacionalista.

Na kraju, pogledajmo koliko ima nacionalista među onima koji kažu da će u drugom krugu glasati za Tadića, odnosno za Nikolića. Među Tadićevim pristalicama ima 5 odsto nacionalista (i 71 odsto onih koji nisu i 24 odsto "neodređenih"). Na drugoj strani, među Nikolićevim pristalicama ima 42 odsto nacionalista (i 26 odsto onih koji to nisu, kao i 32 odsto "neodređenih"). Među građanima koji su rekli da ne znaju još za koga će da glasaju ili da uopšte neće izaći na izbore nacionalisti učestvuju sa 6 do 8 odsto.

Dakle, da li ćemo u nedelju biti k’o Francuzi ili k’o Srbi, ili možda, kao prodemokratski orijentisani građani Srbije?

Francuzi su pobedili Le Pena, nacionalistu i rasistu, okupljajući glasove demokratskih Francuza i Francuza koji mašu barjacima kulturnog nacionalizma.
Srbi inadžije, mogu da se pridruže Srbima opsednutim teritorijalnim nacionalizmom i onima koji misle da put za poboljšanje mizernog života ide preko Velike Srbije, pa da sumom svojih glasova nadmaše onaj neapatični deo prodemokratskih građana Srbije. Ko u demokratskoj Srbiji previdi ovu lošu mogućnost, doprinosi porazu bolje Srbije.
Prodemokratski građani Srbije nemaju apsolutnu većinu, ali oni mogu da naprave izbornu većinu ako pametnim predstavljanjem vizije drukčije Srbije privuku onu masu koja leluja i ne može da uhvati korak između demokratske Srbije, tj. između Srbije prošlosti i Srbije budućnosti. S obzirom da je lakše "osvojiti" prošlost, nego osvajati budućnost, privlačenje "lelujave" Srbije nije ni malo lak posao.

Srećko Mihailović

(Autor je sociolog iz Beograda)