Dnevni pregled

28. februar

1. mart
2. mart
3. mart
4. mart
5. mart
6. mart
8. i 9. mart

Program FEST-a

28. februar

1. mart
2 . mart
3 . mart
4 . mart
5 . mart
6 . mart
7 . mart
8 . mart
9 . mart

Foto galerija

Forum

Zvanični sajt

FEST - dan šesti

Autor: Maja Uzelac

Fotogalerija - FEST 2003

Fotogalerija - FEST 2003

Peni Panajotopulu na konferenciji za novinare.
Pogledajte fotografije sa FEST-a 2003.

Kao i gotovo svih prethodnih večeri Festa, daleko zanimljivija filmska otkrića dogodiće se onima koji nemaju problem s kasnim večernjim projekcijama. Oni, međutim, od posla i života iscrpljeni, koji vreme oko ponoći kapiraju kao pogodno za utonuće u san, pa im teško pada da se odjednom preorijentišu te svakodnevno u sitne sate tek započinju nove kinematografske avanture, ne prolaze tako dobro ovih dana. Ni večerašnja projekcija u hit-terminu u tome, nažalost, neće mnogo promeniti. Sve o Šmitu Aleksandra Pejna bavi se životom tek penzionisanog čoveka koji neočekivano ostaje bez žene, ponovo pokušava da se približi odrasloj ćerki s kojom je gotovo izgubio kontakt, a u redovnim pismima nepoznatom devetogodišnjem crnčiću kome, u maniru plemenitog i samosvesnog zapadnjaka, šalje i mesečne čekove od po dvadesetdva dolara, nalazi ventil i počinje redovno da rekapitulira svoj patetični život. Jedino što je u ovoj postavci bolno prepunoj opštih mesta zaista pozitivno, srećom je ključno: čovek je Džek Nikolson, i sve odjednom oživljava, pa potencijalno umarajući siže na dosta veseo način napreduje od tačke do tačke, samilosno propuštajući stalna podsećanja na objektivnu besmislenost i egzaktnu bezizlaznost koju postavka nameće, te u kojoj će se sve, jasno je od početka, najzad završiti. S obzirom na to da je stilski film nejasan i kolebljiv, jedino uputstvo (ako već spadate u >spavače< s početka teksta) nalaže konstantnu fiksaciju na ostarelo Nikolsonovo lice. Kako je malo kadrova bez njega, šanse su odlične da iz sale izađete relativno čili i, uprkos scenaristi i reditelju, neugnjavljeni.

Sa 28 dana kasnije Denija Bojla stvari stoje sasvim drugačije. Nakon dva izuzetno bitna filma za razvoj savremenih stilskih kretanja (Plitak grob i Trejnspoting), ovaj reditelj je sa bliskih ostrvskih tema i sentimenata skliznuo u holivudsko živo blato (ili se to kaže: zgrabio šansu). Manje običan život i Plaža u tom smislu su ga pokazali kao čoveka ipak zbunjive prirode, koga su nove okolnosti i pritisak uspeli da pokolebaju u pogledu smisla, provokativnosti, stava, ali i, što je delovalo kao daleko teži zadatak, stila. Kao davljenik izbačen na obalu posle brodoloma, Bojl to pravilno shvata kao svoju poslednju šansu, vraća se nakratko televiziji, pa, posle dva zgodna izleta koja su mu vratila samopouzdanje, obnovljene snage, dobro promislivši, snima 28 dana kasnije. U pitanju je buntovni, sveži, neodoljivo sarkastični horor od koga su doduše oči sve vreme na ivici ispadanja (hvala DV tehnologiji). Ipak, i vizuelna ograničenja time postavljena pokazuju se kao svesno konceptualna u dobrom času: tridesetpetica kojoj se Bojl vrati u poslednjih deset minuta pankerskog hepienda, simpatičnu euforiju sadržaja podiže barem duplo. Iako se radi o potpuno novoj tematskom korpusu kad je ovaj reditelj u pitanju, njegove moći iz ranih dana jasno su uhvatljive u sagledavanju svakodnevnih implikacija bizarne radnje, te likova i njihovih sudbina. Tu nas Bojl spontano i bez muke ubeđuje u realnu bitnost njegovih uvida, koja postoji bez obzira na pitanje verovatnosti neke buduće Apokalipse. I bol u očnim dupljama. A way to go!

 

 

© 1995 - 2018 , B92