Šri Lanka, lepše nego u raju

10. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

Neki očigledno romantično nastrojen putopisac uporedio je ostrvo Sri Lanku na geografskoj karti s plodom manga koji se otkinuo s južnog kraja Indije i zaplovio Indijskim okeanom, u pravcu Ekvatora.

Izvor: Danas

Kada se to desilo, nije rekao, ali o tome govori legenda ponirući na dno ovozemaljskog vremena, do prapočetka čovečanstva - do prvog čoveka. Elem, stajao je naš praotac Adam ceo milenijum (na jednoj nozi čija se stopa i dan-danas vidi!) na vrhu planine Šri Pada i oplakivao svoj izgubljeni raj. A onda ga je iznenada, obrisavši suze i spustivši pogled na večno zelene i bujne beline, ponovo otkrio u predelima koji su se tokom vekova zvali... Taprobane, Serendib, Cilao, Cejlon, i najzad Sri Lanka, što će reći, opisno, blistavo lepa, kraljevski raskošna zemlja.

Pravo ime za ovo neveliko ostrvo pokriveno gustim šumama kokosovih palmi, tikovine, kaučukovca, mangoa i drugog tropskog rastinja i beskrajnim plantažama čaja i pirinča, odvajkada poznato po bogatstvu začinima i dragim kamenjem! A istovremeno i ubedljiv dokaz da mitovi imaju koren u životu i često čine s njim nerazdvojno jedinstvo koje se u Sri Lanki ogleda u rajskoj lepoti prirode i u blagorodnosti njenih ljudi.

Od prvog utiska putniku zastaje dah; drugi ga ispunjava oduševljenjem. Šta mari što se autobus trucka na trošnom, prilično uzanom putu i što vas prilikom usputnih zadržavanja obliva znoj i guši tropski vazduh natopljen vlagom, kada se, eno tamo dole, u reci nad kojom su se nadvile bogate krošnje, bezbrižno kupa slon, potpuno ravnodušan prema razdraganim povicima i zujanju kamera. Kada se sa najviše grane vitke palme prepune kokosovnih oraha keze i plaze nestašni majmunčići, vrebajući trenutak da se začas spuste na zemlju i iz nečije ruke ukradu bilo šta, makar i tašnu ili fotografski aparat. Kada vam čovek iz male kolibe pokrivene suvim palminim lišćem, nesputano priđe i zove vas da upoznate njegovog oca i njegovu babu, stare, kako tvrdi, osamdeset pet, odnosno stoosam godina.

Posmatram ih u čudu; izgledaju podjednako stari i oboje, s podjednako zagonetnim izrazom mudrosti na licu, dobrodušno se smeškaju. Jesu li svesni onoga što se oko njih događa, imaju li bilo kakve predstave o strancima koji ovuda verovatno češće prolaze, obilazeći unutrašnjost njihovog čarobnog ostrva? Da li nam se čude, da li nas smatraju stvorima s druge planete?

- Svi su ljudi dobri - prevodi unuk babine reči. - Slikaju nas, smeše se, pitaju o deci...

- A šta vi njih pitate?

- Ništa. Evo, umesto pitanja - zapanjujuće se hitro saginje, ubire jedan veliki žuti cvet i pruža mi ga.

- To je divlji suncokret - objašnjava mi unuk. - Uvek se okreće prema suncu i po njemu baka zna koje je doba dana. Satom više ne može da se služi, jer ne vidi. Ali znate, kad joj dođe neko od 37 živih unuka, praunuka i čukununuka, svakog prepozna još iz daljine.

Ništa ne traže baka i njen sin od prolaznika. Novac za njih, očigledno, nema značaja, ono malo hrane koja je potrebna njihovim staračkim organizmima daje im bašta iza kuće. Njih turizam nije stigao ni da takne, a kamo li degradira u ljude koji pružaju ruku; ostarili su i otupili pre nego što je talas savremenih belosvetskih nomada zapljusnuo Sri Lanku i nametnuo žiteljima neka nova shvatanja sveta oko sebe. Naučio ih da se, osim Budi, klanjanju jednom novom božanstvui: novcu. I da novac traže - od svakog stranca.

Ovom ne baš prijatnom dogodovštinom nezadovoljni su i mnogi Šrilančani. Naročito oni u turizmu. U jednoj u glavnom gradu Kolombu izdatoj putopisnoj knjizi, u tom duhu je napisano: „Ako vam ispružene ruke naših ljudi zasmetaju, ako vas nerviraju deca koja trče za vama i nešto nude na prodaju ili jednostavno prose, znajte: vi ste za to krivi... Vi ste nas iskvarili! Dirnuti našom skromnošću, davali ste nam milostinju i time nas naučili da se novac može i dobiti, a ne samo zaraditi. Da je njegova vrednost mnogo veća nego što se to ovde i naslućivalo.“

Pametno sročeno! Ali šta mari, i pored vidne modernizacije, Sri Lanka je čarobna.

Nada Mijatović