Razotkrivanje Jasne Đuričić

Jasnu Đuričić srećem u jednom kafeu nakon njenih predavanja na Akademiji. Dolazi u mantilu boje mente i farmerkama, bez šminke, i kao što već znam - zrači, pleni mešavinom unutrašnje raskoši i jednostavnosti. Bez imalo nametljivosti, vrlo pošteno. U svakom slučaju je diva. Priča o Uni, njenoj ćerki koja upisuje scenski dizajn i ima neku vrstu performansa u muzeju Vojvodine. „Šta da ti kažem, dala sam im fotelje iz kuće. Biće nešto u stilu Marine Abramović“, kaže. Naručuje ceđenu pomorandžu, pa je prvo pitam da li pazi šta jede.

„Zapravo pazim. Sve što sam mogla da učinim, s obzirom na to u koliko brzom vremenu živimo, učinila sam – u kući nema belog šećera, nema belog brašna... Samo integralno. Tako je godinama.“

Boris (Isaković, njen partner) pristaje na to?

„Šta će, nema mu druge. U našoj kući se ne jede loše, mada, kad se setim bakine ili mamine kuhinje shvatam koliko se sve promenilo.“

Dok pali cigaretu razgovaramo o četvrtoj Sterijinoj nagradi koju je upravo primila, za neverovatnu ulogu Arkadine u Galebu Tomija Janežiča. U predstavi koja je više od pozorišta, nekakav master klas ili novo pozorište, ona je probila granice onoga što smo mislili da je gluma i u 6 sati, koliko predstava traje, ona je nezaustavljivi uragan. Zato, kažem, zaslužila je tuce nagrada...

„Nisam razmišljala da li sam to zaslužila ili ne, ali sam se prvi put nakon neke nagrade osećala loše. Ta predstava je delo svih nas i ne možeš izdvojiti nekog, a ovde sam ja izdvojena. Nemam iluziju oko festivala. Znam šta je to i da je tu neko uvek zakinut, ali ovde mi je bilo naročito žao, zato što je Galebu zaista poseban pozorišni događaj. Sada se desio, ovde, i pitanje je kada će ponovo da se dogodi. Pogodilo me to što pozorišna javnost to nije prepoznala ni ovog puta. Zapitala sam se gde mi to idemo i dokle će da se žmuri nad nekim stvarima koje jesu nešto na šta svi treba da uperimo prst i kažemo: ’Aha, to je nešto ka čemu svi treba da idemo.‘ Žmure ljudi iz branše, što nije prvi put, ali se pitam dokle? To je gomila nekog sveta koji svodi stvari na svoju meru ili ispod te mere, a to je veoma opasno.“

Ipak, pričam kako sam nedavno razgovarala sa Jovanom Balašević njenom bivšom studentkinjom i koleginicom sa kojom sada igra u predstavi Zojkin stan i koja mi je rekla: „Jasna sve što radi radi stvarno. Na kraju Zojkinog stana ona stvarno plače svaki put, nikada ne laže. Zato je toliko dobra.“ I koliko znam tako je koju god ulogu da igra. Ako postoji nešto što zaista markira njeno glumačko biće to je bezrezervno davanje. Do kraja, emotivno i bolno, katarzično. Nama koji je gledamo ostaje misterija odakle taj naboj crpi.

„Teško mi je to da objasnim. To je stvar moje životne i glumačke zrelosti do te mere je moj organizam i mehanizam navežban. Do toga je dovela ta večita potraga za istinom. Uvek sam se pitala kako da budem što istinitija i kako da ljudi koji gledaju predstavu to što jače i bolje dožive, da mi veruju i da se onda zamisle o sebi, da u meni prepoznaju sebe. To je bila neka težnja bez obzira s kim god i šta god da sam radila, uspešne ili neuspešne predstave, klasične ili moderne. To je bilo pravilo koje me uvek izdvajalo.“

Dok ispija sok gleda kroz prozor i govori da joj nikada nije rečeno da mora da se daje do kraja, ali je ona jedino tako želela da radi. Mogla je drugačije, ali nije želela, jer joj je (dodaje sa osmehom) sve ostalo u najmanju ruku dosadno.

„Svi ti principi rada u pozorištu... Postoje čitajuće probe, pa se kreće u mizanscen... Brzo sam shvatila da je to gubljenje energije. Sad čitamo, onda idemo u prostor, e onda će, kao u prostoru, nešto da se dogodi! Gluma je iskustvena stvar, ti moraš da probaš razne stvari - odmah, do kraja, istinito. I to je jedini put za mene. Gledam i drugu vrstu pozorišta, druge kolege i to je isto divno. Skidam kapu. Hoću da kažem, različiti su putevi.“

Foto: Dušan Milenkoviæ

Pitam je da li ima straha kad ulazi u nešto novo, a odgovor je: „Nema, ima radosti. Kada mislim o svom pozivu ja se ne bojim života.“ I odmah mi pada na pamet da je nju, naravno paradoksalno (a na paradoksu svet postoji), upravo toliko davanje učinilo tako privlačnom i istinitom.

„Čini se da sam ti već pričala kada mi je prvi put sugerisano da se ne dajem previše jer mogu narušiti zdravlje. Kada sam igrala predstavu Murlin Murlo, a ja sam uvek imala moje osećanje stvari, intuicija mi je govorila da je to zapravo dobro za mene, isceljujuće, da me upravo to ozdravljuje. Koliko daješ, toliko ti se vrati. U to verujem, bez obzira u čemu živimo. Često delujem i jesam skeptik, cinik, kao da nemam optimizma, ali zapravo sam verujući čovek do kraja.“

Jedan od tvojih studenata mi je isto rekao da si ti prva osoba na Akademiji koja je došla i rekla: „ovo što radite ne valja“. Kazao mi je da si to rekla iskreno i pošteno, da se on isplakao i sledeći put bio bolji, te da mu je to bila životna lekcija.

„Strašno me obraduje kada čujem tako nešto. Nema tu ništa specijalno, stvari bi trebalo nazivati svojim imenom. Ako to ne činimo dolazi do nesporazuma, pokretanja loših energija. Danas, međutim, ne možeš ništa nikome da kažeš. Jedno je ako to ne mogu da kažem kolegi, ali ovo su deca, odgovorna sam za njih i njima kažem šta vidim. Između nas je dvadeset godina iskustva na sceni i u životu. Kada se mišljenje izrazi direktno, onda se poruka najbolje shvati i zapamti.“

Jasna uspeva da sa studentima izgradi jednu mešavinu bliskosti i poštovanja, koja se kao i uvek temelji na poverenju.

„Tako je. Ja sam već sa trećom generacijom i nemam zadnje misli, zaista. To bude šokantno. Niko nikome ne govori istinu, ne možeš da pomisliš da kažeš mlađem kolegi da obrati pažnju na nešto... Svi su danas veliki, to je opšta klima. Svi gledaju svoja posla, svi se svima smeškamo, a zapravo je sve trulo do kraja. Mi na Akademiji ne radimo tako. Mi se zatvorimo tamo i radimo svoje. Moja mama je govorila: ’Bolje sad da plačeš nego posle‘. To je tako. Umetnost je surova disciplina i stvari se moraju nazivati pravim imenom. Zato je važno da studenti očvrsnu, da znaju šta ih čeka, da imaju unutrašnji oslonac i, pre svega, da profesionalno mogu da se pobrinu za sebe. U kakvim god uslovima radili.“

Taj profesionalan, jednostavan odnos prema poslu, tačnost, disciplina i zrelost njoj predstavljaju neophodne oslonce. Jasna smatra da publiku kada dođe u pozorište ne zanima da li je reditelj bio u problemu i šta se dešavalo iza kulisa. Ljudi dolaze u salu da nešto vide i čuju. Glumac je tu da pokaže smisao, da se upregne, da nešto kaže tim ljudima. Nema linije manjeg otpora, nema izgovora. A opet, kaže, smešno je sve ovo što pričamo, naspram muke jednog Van Goga. I uz neodoljivi osmeh dodaje da nam je fantastično, ni ne znamo koliko nam je dobro.

Poseban je njen odnos sa publikom ili tačnije to kako je publika voli. Ne znam da li je tačna reč obožavanje, ali je u svakom slučaju to vrlo jako i posvećeno, postoji taj odnos prema njoj, kao da su ne samo stari znanci nego veoma bliski prijatelji povezani nekakvim mnogobrojnim vezama.

„Najčešće mi se događa da me ljudi jako zagrle i nemaju potrebu da me puste i plaču, a onda se ja neprijatno osećam. Pamtim oči ljudi kad se poklanjam. To je više od reči, više od svega. To oni znaju i ja znam, i to je to. Nedavno sam nakon izvođenja Zojkinog stana od jedne gospođe dobila crni kombinezon kakav Zojka nosi i ruske šibice. Bacila mi je jedna žena na poklon ogrlicu na kojoj su sveti Jovan i sveti Nikola. Poslednjih godina pamtim poglede i zagrljaje.“

Foto: Dušan Milenkoviæ

Došla je u Novi Sad iz Rume, u srednju muzičku školu (teoretski smer), i dodaje da bi u suprotnom verovatno postala hirurg. Ipak, ona i sada spašava ljudske živote.

„Hahaha! Da, moralo je biti nešto puno adrenalina! Dosta dece iz muzičke škole je išlo na dramsku sekciju kod profesora Zekavice u ’Jovinu‘ gimnaziju. Stalno sam slušala o tome. Odlaze svi na glumu, upisuju Akademiju posle drugog ili trećeg srednje...

Prvo nisam htela da idem na sekciju, bila sam nesigurna, iako su mi govorili da imam talenta. Zapravo, bila sam jako nezadovoljna sobom u muzičkoj. Bila sam teoretski smer i negde na trećoj godini sam shvatila koliko ne znam u odnosu na ostalu decu, što me porazilo. Shvatila sam razliku između teoretičara i izvođača. Izvođači se spemaju za koncerte i nastupaju.“

I u toj depresiji otišla je na prijemni za glumu, prvi put posle treće godine srednje škole. Po njenim rečima pala je „kao kruška“. „Nisam ni tekst znala dobro“, kaže. Onda je otišla kod profesora Zekavice, spremala se nekih mesec dana i položila sledeći put. Verovatno bi položila prijemni i na Muzičkoj akademiji, ali je sigurna da ne bi imala zadovoljstvo koje ima sad. Ostaje činjenica da izvrsno peva. U četvrtom činu Galeba ima mali koncert. Peva Oprosti mi od Slađane Milošević i Zlatni dan Bisere Veletanlić.

„Privatno pevam ono što pevam u Galebu. Poprilično sam patetična, odlazim povremeno na cigansku muziku, čak i to. Nisam mogla da pretpostavim da će muzičko obrazovanje da zauzme tako važno mesto u mom životu i to je fantastično.“

Kažeš da te film sada veoma zanima.

„Da, zbog nekog svođenja stvari, dovoljan je treptaj da se sve zabeleži i oseti. Interesuje me da se oslobađam svih viškova, da sve prirodno ide iz jednog u drugo. Bez glume, na mišiće. Samo iz opuštenosti je moguće sve napraviti, bilo šta u životu. Samo treba do toga doći. To je rad na sebi, svakodnevna borba sa zverkom u sebi. Čovek puno može, samo je jako teško odupirati se svemu ovom u čemu živimo.“

I dok razgovaramo, uočavam, ona odiše otvorenošću i sagovorniku ne preostaje ništa drugo nego da bude iskren i da poštuje njenu hrabrost. Na kraju, pitam je za nju i Borisa Isakvića njenog partnera u poslu i životu, jer se ne može sakriti da dobro funkcionišu.

„Kada se izmaknem, shvatim koliko to nije uobičajena stvar. Možda je recept da ne lažeš sebe. Uvek sam znala i danas znam – da moram sve da zaradim. Ne mora svako tako. Istina sa samim sobom, pa kako bude neka bude. To je put do ljubavi. Za mene.“