28. septembar 2007. | Piše: Skoča

Jens Lekman

Night Falls Over Kortedala
(Secretly Canadian, 2007)

Nije daleko od istine tvrdnja da ono što danas Engleska predstavlja za Švedsku u fudbalu, to su za Engleze Šveđani u pop muzici.

Što se fudbala tiče to je manje više uvek bilo tako, ali kada je muzika u pitanju, tu su stvari bile skroz obrnute i to ne tako davno – svi se sećamo procvata brit-popa 90-ih godina, za vreme kog su nam Šveđani plasirali one hit wonder sastave tipa Army of Lovers, Stakka Bo ili Ace of Base. U međuvremenu se na ostrvu ugasio Melody Maker, Oasis svakim novim albumom tapkaju u mestu, Pulp i Blur ne postoje (manite me priča o ponovnom okupljanju), Teenage Fanclub izdaju jedan album u pet godina (mada, oni su Škoti), čak je i jedan Šveđanin bio trener engleske fudbalske reprezentacije. Za to vreme je u Švedskoj procvetala pop etiketa Labrador (Radio Dept, Irene, Acid House Kings), The Concretes i Peter, Bjorn and John preuzimaju nekadašnje brit pop fanove, a Jens Likman (Jens Lekman) postaje prvi sinonim za ono što danas zovemo švedski pop.

Jens je u poslednih pet godina izdao jedan zvanični album, When I Said I Wanted to Be Your Dog, zatim kompilaciju Oh, You’re So Silent Jens, i između toga bukvalno desetine EP-jeva. Night Falls Over Kortadela je drugi Likmanov album, i sasvim sigurno vrhunac njegove dosadašnje karijere.

Night Falls Over Kortedala (Kortadela je kraj u Geteborgu u kom se nalaze njegov dom i studio) otvara Skot Vokerovska (Scott Walker) And I Remember Every Kiss, sa sve semplovanim gudačima Inoh Lajta (Enoch Light), koji je uz Eskivela (Esquivel) i Martin Denija (Martin Denny) krajem pedesetih-početkom šezdesetih bio jedan od najistaknutijih predstavnika tzv. jazz - exotica pravca, preteče onog što se danas zove lounge. I upravo tu negde levitira Jens – And I Remember Every Kiss poseduje instrumentalnu melodramatiku Vokera, dok sa druge strane stihovi ’Things get more complicated when you’re older / Before you know it you are somebody’s soldier / You get a gun and you name it / After a girlfriend’ sugerišu na klasičan Likmanovski smisao za humor. Sipping on the Sweet Nectar budi uspomenu na disko iz sedamdesetih, i gotovo sam siguran da bi pobedila na pesmi Evrovizije, samo kada bi pobeda na istoj imala malo više smisla. The Opposite of Hallelujah je jedina pesma poznata od ranije i jedna od retkih pesama sa ove ploče koja podseća na njegov debi album. A Postcard to Nina, nordijsko-božićna balada, koja za temu ima upoznavanje devojkinih roditelja, ispričana je u standardnom Likmanovskom maniru ’Your father puts on my record / He says: So tell me how you met her / I got embaressed and change the subject / And put my hand on some metal object / He jokes and says: That’s a lie detector’. Blago melanholična If I Could Cry (It Would Fell Like This) je specifična po tome što je ceo tekst sadržan u naslovu, i po pratećim vokalima dve devojke iz El Perro del Mar (inače, njih dve pevaju 80% pratećih glasova na celom albumu). It Was a Strange Time in My Life počinje bajkovitom flautom, da bi kulminirala predivnom melodijom na violini, praćenom stihovima ’Most shy people I know are extremly boring / Either that or they are miserable from all the shit they’ve been storing’ koje će neki doživeti kao ironične, drugi kao bolno istinite.

Namerno ili slučajno, tri ključne pesme se nalaze na samom kraju albuma. Shirin se na krajnje duhovit način bavi prilično ozbiljnim problemom – reč je o devojci koja je ilegalni emigrant iz Iraka u Švedskoj, ujedno i njegova omiljena frizerka ’When Shirin does her magic to my frizzy straws / Immigration and tax represantatives stumbled upon a lot / But what if it reaches the government / That you have a beauty salon in your own apartment / I won’t tell anyone / Shirin, Shirin, Shirin’. Dok Likmanov falseto u refrenu neviđeno podseća na Frenki Valija (Frankie Valli) iz najboljih Sherry dana, muzika kao da je pozajmljena od škotskih pop bendova. Stvar Kanske Ar Jag Kar I Dig (što bi u slobodnom prevodu značilo ’Možda sam zaljubljen u tebe’ – verovatno bi je baš tako odjavljivali na Radio Beogradu) je produkcijski najnabudženija pesma u Jensovom opusu, nalazi se na pola puta između Džastin Timberlejka (Justin Timberlake) i Henri Manćinija (Henry Mancini). Počinje ultramodernim ’masnim’ ritmom i doo-wap vokalima, da bi u drugom delu doživela totalnu ekploziju uz semplovane duvače, koji kao da su maznuti sa saundtraka za filmove Šaft (Shaft) i Prljavi Hari. Da većinu Jensove publike čine šesnaestogodišnje devojčice, ova stvar bi sasvim sigurno, dugo bila zakucana na prvom mestu Bilbordove liste singlova.

Konačno, stižemo do najlepše pesme na albumu. Prvi singl, Friday Night at the Drive-In Bingo, poseduje najzarazniju melodiju koju je Jens ikada snimio. Iako pesma govori o jednoj večeri u provinciji (’So this is what they do out here for fun / They play bingo and let their engines run / Tonight’s jackpot is a pig, hey that’s criminal / G-42! Ooh, I’m going diagonal’), ta predivna melodija na trubi koja vozi tokom cele pesme, tako neodoljivo podseća na ’terasa bendove’ sa Jadranskog mora, ili čak na češki orkestar Panenky iz filma Varljivo leto ’68 – tako letnja, arhaična, nostalgična i pogodna za zviždanje. A koliko se Jensu dopalo u provinciji saznajemo u sledećim stihovima: ’We could have wild parties in that big old lodge / And the windmill’s perfect for movies and such / We could fake our deaths to get insurance money / And take on hippie names / I’d be Snowfish, you’d be Sunny / We could start a little farm with little white bunnies / Just ’cause watching them copulate is very funny’. Lektira za svakog ko želi da napravi savšen pop hit.

Night Falls Over Kortadela poseduje više od pet fenomenalnih pesama, neke od najinventivnijih semplova u ovogodišnjoj pop produkciji, i definitivno neke od najšarmantnijih stihova koji su ikada napisani. Ako uzmemo u obzir da Jens ima samo 26 godina, sasvim je logično očekivati da je ovaj album tek uvod u remek dela koja tek predstoje.