Albaharijev ritam sveta

Rokenrol je dugi niz godina bio moj glavni i najpouzdaniji izvor novih saznanja, a o pojedinim rok muzičarima doista sam razmišljao kao o mojim vrhunskim učiteljima. (Bob Dilan, Džems Tejlor i Van Morison.) A onda, jednog dana, čovek oseti da nešto nije isto kao pre, da je postao stranac u zemlji rokenrola i alternativne kulture, gde se ranije toliko dobro osećao

U novembru sam, u Kelnu, zajedno sa piscem i prevodiocem Žarkom Radakovićem, bio na koncertu grupe Graundejšn, izuzetne rege grupe iz Kalifornije. Koncert je bio veoma dobro posećen, a Žarko i ja smo sigurno bili među najstarijim posetiocima. Osetilo se to po tome što se oko nas dvojice oformio jedan mali prazan krug koji su mnogi očigledno nastojali da izbegnu; s druge strane, iako su se u mraku oko nas videli mnogi užareni vrhovi mirišljavih džointa, nijedan nije nama ponuđen. Drugim rečima, smatrali mi to pogrešnim ili ne, bili smo viđeni kao neko ko tu ne pripada. A taj osećaj nepripadanja više je nego dobar za početak ovog teksta.

Naime, nekada sam o rokenrolu pisao kao neko ko oseća da mu pripada, odnosno, da ga sagledava iznutra. Nije bilo potrebno biti jedan od izvođača, gitarista ili bubnjar, pevač ili basista, jer se roku, smatrao sam, prilazi iznutra, odnosno, nisam video razliku između onoga koji rok svira i onoga koji rok sluša.

Tada sam takođe počeo da verujem da je rokenrol jedan od glavnih centara inspiracije i pamtim, na primer, moje dugotrajno analiziranje stihova raznih rok pesama koje sam tada smatrao glavnim obrascima za pisanje poezije. Nekoliko godina kasnije te ideje poslužiće mi za razradu tvrdnje o postojanju rok književnosti, koja svoju inspiraciju nalazi u svetu rok muzike, kao i u literaturi već nastaloj pod uticajem rokenrola. U autore rok književnosti ubrajao sam pisce poput Jana Mekjuena, Pitera Kerija, Majkla Vajldinga, Petera Handkea, Ginzberga i ostalih pripadnika bitničke generacije.

Međutim, samo nekoliko godina kasnije, u vreme kada smo Mihajlo Pantić i ja spremali zbornik tekstova na temu „Rok i književnost“, počeo sam da se povlačim. Nije toliko bila u pitanju tema o razmeni uticaja između rokenrola i književnosti – uostalom, to niko nije osporavao – koliko o nejasnom statusu knjiga ispisanih na taj način. U mom slučaju radilo se o dve zbirke priča, „Frasu u šupi“ i „Jednostavnosti“, nastalim pod direktnim uticajem rokenrola i rok kulture uopšte. Termin „rok književnost“ nije funkcionisao jer književnost ipak zahteva neki jezički red i pristajanje na određene ustupke, dok je za rokenrol neophodna sloboda kao i izneveravanje očekivanog sadržaja i forme. S druge strane, rokenrol nije pokazivao preveliku želju da uopšte primi u sebe bilo šta iz sveta književnosti. Tamo gde se u roku pojavljivala književnost ona je izbijala kao proizvod nečijih ličnih interesovanja, a ne kao program koji je određivao pravac razvoja i sadržaj predviđenih promena.

Šta pokušavam da kažem? Pokušavam da pronađem trenutak u kojem sam počeo da sumnjam u jednu od glavnih stavki moje poetike, u sam rokenrol.

Šta pokušavam da kažem? Pokušavam da shvatim kako sam i gde, na kom delu puta, „izgubio“ (pod znacima navoda, sigurno!) sve one niti koje su me vezivale za rokenrol, odnosno, ne „izgubio“ već ih dodelio nekim drugim oblicima rokenrola i muzike uopšte.

Šta pokušavam da kažem? Pokušavam da izbegnem da govorim o procesu koji se, u stvari, naziva procesom odrastanja ili procesom starenja, tokom kojeg prolazimo kroz toliko traumatične promene da nam se ponekad čini da se jedini izlaz iz tog procesa krije u potpunom poricanju ranijeg identiteta.

Da se razumemo: i dalje mislim o sebi kao o detetu rokenrola. Rokenrol je dugi niz godina bio moj glavni i najpouzdaniji izvor novih saznanja, a o pojedinim rok muzičarima doista sam razmišljao kao o mojim vrhunskim učiteljima. (Mislim na muzičare kao što su Bob Dilan, Džems Tejlor i Van Morison.)

A onda, jednog dana, čovek oseti da nešto nije isto kao pre, da je postao stranac u zemlji rokenrola i alternativne kulture, gde se ranije toliko dobro osećao. Naime, došla je neka nova generacija i sve se promenilo, od omiljenog bezalkoholnog pića do marke farmerki. Nekadašnja zadimljena atmosfera kafana, u kojima su se pisci okupljali, čitali novine i razmenjivali tračeve i knjige zamenjena je sterilnom atmosferom tipskih kafića u kojima svaki pisac sedi za posebnim stolom i pilji u svoj prenosivi kompjuter. Nema više znanja, sve je samo informacija, i jedino što je važno jeste brzina kojom se ta informacija prenosi.

Da li to ima veze sa rokenrolom? Verovatno ne, premda u onom širem vidu, kada govorimo o rok kulturi, neka veza sigurno postoji. Ako ne grešim, danas i nema onakve opšte rok kulture kakva je nekada postojala. Biti deo rok kulture nekada je značilo da je sve što radiš takođe bilo deo te kulture, dok je danas (ukoliko ne grešim, reći ću ponovo) moguće da se samo jednim segmentom neko uključi u neki aspekt rok kulture, a da u drugim svojim segmentima bude nešto drugo ili da uopšte ne bude zainteresovan ni za kakvu alternativu. Kao što su nekada u Engleskoj postojali tzv. vikend pankeri, koji su se tokom nedelje pretvarali u običan, „normalan“ svet koji je rano ujutru žurio na posao, odeven u građansku odeću, i pri tom se zgražavao ukoliko bi naišao na nekog pankera sa kosom pretvorenom u raznobojne šiljke.

Jedna stvar je sigurna – nikada nisam dopustio da se rokenrol u meni pretvori u izvor nostalgije. Srećan sam što mi je određeni splet životnih okolnosti dozvolio da budem učesnik u stvaranju rokenrol kulture šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali se nijednog trenutka nisam učaurio u zvuk samo jednog izvođača ili jednog perioda. Tragao sam za inspiracijom u muzici najraznovrsnijih izvođača, a to i dalje radim i sa strašću posvećenika prebiram po kutijama sa poslednjim albumima novih, meni potpuno nepoznatih grupa ili slušam radio sa blokčićem u ruci, uvek spreman da zapišem neko novo ime u svetu rokenrola.

Vremenom se moj izbor muzike sve više sužavao i sada najviše slušam rege, novu etnomuziku i džez koji je nastavio putem koji su otvorili Majls Dejvis i njegovi najbolji učenici (poput Šortera i Zavinula). Naravno, ne mogu sve njih da uključim u rokenrol, ali to i ne pokušavam...

Sada pišem drugačije priče, jer su izvori inspiracije drugačiji, premda i dalje dopiru sa dva zvučnika. Beskrajni ritam rege muzike sada je glavni ritam moje proze i nadam se da je on dovoljno čujan za sve čitaoce. Pomalo ima u njemu onog „masnog“ dab-zvuka Slaja Danbara i Robija Šekspira, pomalo nešto od genijalnih zvučnih rešenja Li „Skreč“ Perija, pomalo kristalnih džezerskih rešenja grupe Graundejšn. Ima raznih divnih ritmova, ali ritam regea je, bar za mene, ritam kojim pulsira moja proza i, svakako, ceo svet.