Na krovu

Nikada nisam češće izlazio u grad nego u drugoj polovini devedesetih. Srednja škola se taman završila, a početak faksa je bio bezbrižan kao svaki početak nečeg lepog. Međutim, vreme i okruženje je bilo sve nego bezbrižno, a ponajviše ekonomska situacija. Shodno tome, moja ekipa je leta mnogo češće provodila po parkovima nego u kafićima i klubovima. Zašto bismo nas troje pili tri pića u kafiću i sedeli sat vremena, kada smo za tu kintu u parku mogli popiti bar duplo više (a i pojesti) i sedeti koliko god želimo? Međutim te večeri u parkovima nisu baš zaživele iz nekoliko razloga: kako je gomila ljudi bila švorc kao mi, sve je bilo teže naći praznu klupu u julu, ekipe koje su sedele do nas su uglavnom činili polupijani džiberi koji su na akustari horski pevali “Pišonju i Žugu” i Azrin “Balkan”, a uz sve to uvek je postojala mogućnost da provedemo noć u ulici 29. novembra zbog bedža na kom je pisalo B92 (jednom bejah verbalno maltretiran čitavih 15 minuta od strane organa reda zbog pomenutog bedža). Ni sam se više ne sećam kome je sinula ta ideja, koja je podrazumevala da parkove zamenimo krovom neke zgrade. Tamo nas niko neće dirati, mi nikada nismo bili glasni da bismo smetali stanarima, a i pogled nije bio za zanemariti. I tako i bi.

Pošto smo svi živeli u različitim krajevima grada, dogovor je bio da pronađemo neku zgradu u centru. To nije bio nimalo lak posao. Trebalo je pronaći zgradu koja nema interfon, a ima izlaz na krov koji nije zaključan. Prvo je u opticaju bila jedna zgrada kod američke ambasade. Sama činjenica da je pored one tvrđave postojao ikakav pristup u radijusu od 500m sada mi deluje neverovatno. Da li nas je snimio neki satelit ili nešto drugo, tek na tu zgradu smo izašli samo dva puta pošto se u međuvremenu neko setio da zaključa ulaz na krov. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja koji su se takođe završavali zaključavanjem izlaza na krov, konačno se skrasismo na jednoj zgradi na Dorćolu. I ne očekujte više informacija o lokaciji, pošto je taj krov i dan-danas u upotrebi za neke od nas. Istini za volju, pogled sa tog krova nije baš spektakularan, pošto uglavnom vidite prozore zgrade preko puta s jedne strane, s druge strane džamiju, s treće jednu veliku državnu zgradu i s četvrte delić Dunava u velikoj daljini. U svakom slučaju, bolje nego park.

Ono po čemu je taj krov bitan je što smo mi bukvalno odrasli na njemu. U vreme kada smo tu počeli da izlazimo, još uvek smo živeli kod roditelja i kupovali piće od džeparca dobijenog od njih (koji na žalost nije zanemarljiva stavka ni u kućnim budžetima mnogih od nas i danas), a gole ženske grudi smo viđali samo na TV-u (pa kad nismo hteli da izlazimo među svet, ko nam je kriv). Na tom krovu smo kovali planove kako i kojoj devojci da priđemo, raspitivali se kako da dođemo do albuma koji nema da se kupi ispred SKC-a ili planirali putovanja za koja kasnije nikada nismo skupili lovu. To mesto smo smatrali da pripada više nama nego stanarima te zgrade. A i tako smo se ophodili prema njemu. Na kraju svake večeri, uredno bismo pokupili prazne flaše i kesice od čipsa, i u savršenoj tišini ga napustili.

Vremenom smo bivali sve stariji, a samim tim i ženski svet je počeo da ulazi u naš život, tj. na krov. Sve ređe smo izlazili tamo kao ekipa a sve češće u parovima. Čak smo se jedno vreme dogovarali ko će kada na krov da se ne bismo sreli. Ne, nismo sa devojkama tamo radili ono što vi mislite (dobro, nismo radili baš sve to što mislite), već smo jednostavno cenili privatnost ovog drugog. Kako su godine prolazile, jedan po jedan se useljavao u sopstvene stanove, tako da je provod na krovu zamenjen kućnim izlascima. Eventualno bi neko od nas odveo tamo nekog gosta iz inostrantva da mu pokaže “to legendarno mesto o kom sam ti toliko pričao”. Istina, jedan mali broj nas i dalje odlazi tamo, mada mnogo ređe nego pre i to je akt koji danas mnogo više ima veze sa nostalgijom nego sa bilo čime drugim.

Iako se vremena menjaju, stomaci rastu a deca množe, pogled sa krova je i dan danas skroz isti, zgrada je i dalje bez interfona (neverovatno, ali u krugu dvojke zaista postoji zgrada bez interfona) a stanari i dalje nemaju pojma da najviša tačka njihove zgrade čini neizbrisiv trag u odrastanju jedne štreberske ekipe.