"Vi sad ne smete ni da demonstrirate"

I bilo nam je lepo, kao i tokom većine devedesetih, bili smo, verujem, suviše mali za sve to. Nadrljali su oni malo stariji koji su bili svesni šta se dešava. Jedino je 1999. bila manji problem, ali dobro – nije bilo škole i filmovi su bili ceo dan bili na televiziji.

Sukoba u centru Beograda 9. marta se ne sećam, što je logično s obzirom na to da sam rođen četiri meseca kasnije. Međutim, ne sećam se ni bilo čega drugog iz te decenije, opet osim malo stvari iz te 1999. godine – spavanja u podrumu, „remija“ pod svećama, da je tata mobilisan, sirena i kako su svi plakali kad se on vratio sa ratišta, što mi tek nije bilo jasno.

„Što plačete svi kad se vratio“, mozgao sam se.

Uskoro će i 12. mart, dan kada je ubijen Zoran Đinđić, a i njega se sećam po samo dve stvari.

Prva je kada je ubijen. Vraćao sam se iz škole, ušao u kuću i zatekao svoju porodicu kako ne trepće i gleda u televizor.

„Pucali su na Đinđića“, rekli su mi.

Seo sam za sto sa sve rancem na leđima, pratio šta se dešava i ništa nisam razumeo. Sećam se samo da su strani mediji javljali da je mrtav, a da domaći nisu. Nisam mnogo znao o njemu, pojednostavili su mi - on je onaj koji je dobar, a Milošević je onaj koji je loš.

Druga stvar je da je gostovao u „Milioneru“ i da se dobro pokazao. I to je to, ničega više.

Da li za to treba ili ne treba da se zahvalim svojim roditeljima, ne znam, ali čini mi se da i ostatak generacije slabo zna šta se dešavalo. Na pitanje „koliko znaš o devetom martu“ dobijam tri odgovora:

„Baš slabo znam o tome, skoro ništa“, kaže moj drug sa kojim sam išao u razred.

„Ništa, ali reci mi pa ću se setiti“, kaže devojka koja posle toga ističe da je bila na demonstracijama kasnijih godina kada je sedela tati na ramenima odakle je pištala pištaljkom.

„Deveti mart? Je l' to ono kada su upali u skupštinu“, kaže moj mlađi brat, rođen 1995. godine, kojeg doduše ništa od toga uopšte ne zanima. Zna samo za „onu sliku žene ispred topa“.

Možda je i pitanje koliko se uči o tome u školi... Nešto se ne sećam toga iz udžbenika za istoriju, ali i da nema volje – nema.

"To bi negde kritičkije trebalo da se uči u srednjim školama, ali je i to zapravo farsa. Gledao sam programe građanskog obrazovanja koji su fantastični, koji bi na fakultete doveli mlade ljude sa iskustvom, koji znaju šta su oblici participacije i uticaja na vlast. Postoji samo jedan problem - ta nastava se ne izvodi, a gde se izvodi, izvode je nastavnici koji imaju manjak časova. Umesto da nauče šta je zelena patrola, da odu na sednicu skupštine, da se pojave u sudu, da nešto nauče i da na fakultete dolaze uvežbane demokrate po opredeljenju", rekao je ranije za B92.net profesor Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka.

Kako ja znam šta se dešavalo? Ni to nemam pojma, valjda zbog toga čime pokušavam da se bavim. A nije da se ništa nije dešavalo, stariji znaju...

10.15 - Policija je opkolila sedište SPO-a u Ulici Džordža Vašingtona kako bi sprečila Vuka Draškovića da krene ka Trgu, ali se taj pokušaj završio neuspehom i kolona građana je krenula niz Ulicu 29. novembra.

Za to vreme gradom je tumarao i jedan sedokosi muškarac - moj deda Lala, obućar, vičan sukobima i svađama kao i svi Banaćani.

„Bio sam kod jedne žene na Terazijama, nosio joj 20 pari klompi. Ostavim kola u Balkansku ulicu i odem kod nje. Nosim 20 pari, a ona rekla da će da mi da za 40 koje je njen muž ranije prokockao. Kad ona nije tu. Odem onda na Terazije i vidim masu onu pa kažem sebi 'beži Lalo', kaže moj deda Lala.

11.45 - Pritisak demonstranata jača na svim prilazima Trgu. Policija baca suzavac iza leđa demonstranata kod "Mažestika" i napada palicama prve redove demonstranata. Demonstranti iz pravca Knez Mihailove i Obilićevog venca nadiru. Policija aktivira vodene topove, čak i jedan oklopni transporter. Kod Narodnog pozorišta pojedini demonstranti skaču na transporter, skidaju sa njega mitraljez. Po Trgu lete kante za đubre, pajseri, kamenje. Policijske snage se povlače.

„Bilo je mnogo napeto, ljudi su bili nekako nadrndoljeni, kako da ti kažem. Narod je bio napet, da udavi nekog. Svi ti što su išli, prošetao ja tamo, skupilo se naroda uđavola. Nisam tada znao da će taj 9. mart da bude tako jak, mnogo naroda je išlo. Ljudi skakali na tenkove, rastrgali tenkove. Rekoh beži kući, sad će da bude tuče“, kaže deda Lala i pređe na priču o demonstracijama '68.

12.15 – Na Trgu Republike i okolnim uličicama su ostali samo demonstranti. Preko sto hiljada ljudi skandira "Ustala je Srbija", a lideri opozicije se probijaju kroz masu do Spomenika knezu Mihailu. Vuk Drašković pokušava da se obrati megafonom, ali je to nemoguće zbog velikog broja okupljenih. Traži se ozvučenje, a iz Narodnog pozorišta pozivaju Draškovića da se demonstrantima obrati sa terase nacionalnog teatra.

„Parole, masa, četnici oni ili šta su već, Vukovi ljudi... Kad sam ja bio nisu se tukli, ali bilo je tu milicije mnogo, ne zna ni milicija gde će, šta će. Bilo je mnogo ljudi, to mi je sećanje dobro. Ali ona mi pobegla, uzela mi 40 pari klompi“, dodaje on.

12.45 - Govor Vuka Draškovića
Srbijo! Neka da Bog da danas svane sloboda i u našoj otadžbini (...)
Čestitam vam, junaci! Rekao sam pre mesec dana da ćemo uzeti 'TV Bastilju', da ćemo pokazati srpsko srce. Podsećam vas na reči naše svesrpske pameti, vladike Njegoša: "Svak je rođen za po jednom mreti" (...)
Zbog brutalnog juriša policije na goloruki narod, zahtevamo da i ministar unutrašnjih poslova na prvoj sednici Skupštine podnese ostavku (...)

„Sećam se da je bilo mnogo ljudi, da je RTS bio na strani Miloševića, da je Drašković bio prvi, sa svim svojim kumovima. Bio je sukob sa policijom, posle su izneli vodene topove, rasterali ljude. Draškovića su posle hapsili, i njega i Danu“, kaže moja majka, tada u stanu na Bežanijskoj kosi sa mnom u stomaku.

„Gde smo mi bili ništa se nije ni znalo ni videlo. Ni Zemun, ni Novi Beograd, ni Bežanijska kosa. Niko živ nije ništa javljao, eventualno Studio B. mislim da su se oni uključivali. Na RTS-u je išlo kao 'mi nemamo pojma ni o čemu“, dodaje ona.

13.35 - U momentima dok se okupljenima obraćao narodni poslanik Milan Paroški, usred mase bačen je suzavac. Bio je to znak opšteg napada policije na demonstrante.

Vuk Drašković sa terase Narodnog pozorišta izdaje "naređenja" demonstrantima. Osokoljeni pokličima "Juriš junaci", "Oduzimajte vozila" demonstranti kreću u juriš na policiju.

"Hteli su rat - imaju ga! Podižite barikade! Nema odstupanja, već je potekla krv", vikao je Drašković.

Sukobi su trajali čitav dan, dvoje ljudi je poginulo, Vuk Drašković je uhapšen oko 20 časova, napeto je ostalo još nekoliko dana, a fotografija “žene ispred topa” uskoro će obići svet.

Smenjeni su čelnici RTS-a zbog kojih je sve i krenulo kada je u „Dnevniku“ je rečeno da je Vuk Drašković „produžena ruka Tuđmana“ i da je proustaški orjentisan.

„Vi sad ne smete ni da demonstrirate“, kaže moj deda Lala.