Ocinkari komšiju ili kupi poslanički klub

I tron i oltar, i država i crkva mogle bi da izvuku pouku iz dostojanstvenih redova koje sirotinja formira pred šalterima Lutrije Srbije. Nekada se u narodnooslobodilačkoj pesmi govorilo da će se drumovi uželeti Turaka, ali da njih nigde biti neće, kao što će se izgleda i biračka mesta u Srbiji uželeti glasača, ali njih takođe nigde biti neće. Možete li uopšte zamisliti način na koji bi ovdašnje političke partije mogle danas da raspale optimizam i motivišu građane, pa da oni i ispred biračkih mesta formiraju redove nalik ovim pred šalterima Lutrije, i da li se crkva zapita kuda ide njena "duhovna obnova" naroda kad se svevišnji najviše pominje u kockarski grešnim "loto" kolonama i kladionicama?

Ali, zar ni toliki novac ne može da nas emancipuje od stereotipnih sirotinjskih ili malograđanskih fantazija: te stan, te kola, te egzotiče destinacije... Zar je luzerska mašta toliko neinventiva? Da li je ikome u onim loto kolonama palo na pamet da mu, i kad plati porez od dvesta hiljada evra na "sedmicu" koja je negde oko miliončeta evrića, ostaje dovoljno para da "motiviše" makar pet poslanika za svoj "program", da formira poslanički klub (za to je njih pet dovoljno), i investicijom u svoj "koalicioni kapacitet", ako bude pametan, dobije i nekretnine, i lovu, i egzotične destinacije, ali i mnogo više. Izgleda da je sirotinja pre svega mentalni problem, više odsustvo stila, a tek posle problem odsustva novca. A, to odsustvo stila se, kao i kašalj, teško da sakriti. Srećom tu je Bogoljub Karić, čovek od stila, na čije izjave instinktivno reaguju kerberi partijskih mandata, ali ne i sirotinjska mašta na brisanom prostoru tranzicije, koja u loto kolonama izgleda razmišlja o svemu, sem o poslaničkom klubu. Naravno da gospodin Karić nema potrebe da "investira" u parlament, jer on ima ličnu harizmu i partijski program u kojem može da se "prepozna", brat - bratu, bar pet poslanika nezadovoljnih učinkom svojih još uvek aktuelnih partija i lidera, kao što bi se pet i više poslanika verovatno "prepoznalo" i u "platformi materijalne i duhovne obnove Srbije" koju bi im na uvid ponudio neki fiktivni proleter tranzicije samo kad bi ga svevišnji pogledao sa jednom "sedmicom", i naravno kad bi taj srećnik imao stila i mašte da svoj "koalicioni kapacitet" izdigne iznad drugih potrošačkih bizarnosti, jer kad si koaliciono (tržišno) sposoban, onda imaš sve, pa i te bizarnosti. Virtuelizacija parlamentarizma, ili Karićeva najava da bi njegova partija mogla da postane parlamentarna pre izbora provocira traumatične uspomene kod onih kojima su mandati već bili brutalno otimani, a tumače je, apsurda radi, i oni koji su svoju političku "sedmicu" već bili investirali u parlament. Reakcije parlamentarnih partija na arogantnu "tajkunsku pretnju" ipak su, ruku na srce, malkice licemerne jer ko nam garantuje da te partije već nemaju svoje tajkune ili kako se to popularno kaže "centre moći" koji sigurno znaju koliko je mizerna poslanička plata i koliko košta održavanje i servisiranje jedne političke mašinerije.

Za Miloša Aligrudića, šefa poslaničkog kluba DSS, Karićeva najava je "čist bezobrazluk" i "nesvakidašnja drskost" koja u sebi praktično "implicira trgovinu mandatima". Funkcioner DS Dragan Šutanovac, tvrdi kako "nema ni predosećaja, ni opasnosti" da će neko od njegovih preći u drugi poslanički klub, iz prostog razloga što su poslanici DS, tu zbog "ideje i građana Srbije, a ne zbog novca", kao da zbog "ideje i građana Srbije", neki nisu bili i u Otporu, GSS, DC, pa su se ipak "integrisali" u DS. Verujući u njihov moralni integritet, to sigurno nisu uradili zbog novca, ali zbog malo više "ideje" ili funkcije sasvim moguće. Zašto bi onda bilo drsko i arogantno ako bi i Karić u svom programu nekim poslanicima ponudio više "ideje" za lično prepoznavanje nezadovoljnih. Uostalom, sud je rekao da su poslanici, a ne partije vlasnici mandata, a to što na parlamentarne izbore izlaze serijski brojevi partijske fabrike glasačkih igrački, umesto ličnosti, pa se pored toliko partijskih vera potkrade i poneka nevera sa "svojim JA", to je možda i greška proporcionalnog izbornog sistema, greška suda, a možda i slika moralne krize i korumpiranog društva preslikanih u parlamentu. Velimir Ilić poziva poslanike privržene Karićevom Pokretu da "izađu na sunce", uveren da "moje poslanike niko neće kupovati", dok iz G17 Plus Karićeve najave doživljavaju kao "pokušaj da se novcem koji je na sumnjiv način stečen mešetari po Skupštini". Opet, bilo bi politički naivno očekivati da biznismen sa ozbiljnim političkim ambicijama, dozvoli sebi luksuz da se kompromituje sa grupom alavih poslanika, jer teško da bi iko iz partija kojima bi Karić podrio monolitnost, poverovao da su u svojim redovima imali "spavače" ili parlamentarnu "petu kolonu" koja je tu čučala samo zarad ideala koji zrače iz programa Pokreta "Snaga Srbije".

Posebno ne bi poverovali kada ih Karić uverava kako je "ubeđen da u srpskom parlamentu nema ljudi na prodaju", ali da ima onih koji ga optužuju za kupovinu poslanika, "a koji su spremni da prodaju ne samo svoje poslanike, nego i Srbiju". Sumnjamo da bi neko poverovao Kariću da su u njegov poslanički klub ušli baš ljudi koji imaju "svoje ime i političku reputaciju", jer se "razočaranost u lidere" može pokazati na politički časniji način, jer ako sud kaže jedno (da je poslanik suveren u odnosu na mandat), politički bonton nalaže drugo. Ako si nezadovoljan liderom formiraj frakciju, pa kao Čedomir Jovanović i Branislav Lečić spasavaj partiju od sebe same, ili sačekaj nove izbore. Uostalom, partijska scena u Srbiji danas je frakcionaško pozorište: Lečić i "frakcionaši" oko Čede tvrde da su DS i Boris Tadić postali frakcija Vojislava Koštunice, a DSS, opet, liči na "liberalno-demokratsku" frakciju radikala. I koalicija SPO i Nove Srbije je apsurdna po tome što je sastavljena od dve bivše frakcije jedne iste stranke, kao što i G17 podseća na krilo DS koje više pravi gužvu u šesnaestercu, nego što ima programskih raskoraka sa DS koji bi opravdali stvaranje nove partije.
U toj frakcionaško - koalicionoj igranci logično je i da Bogoljub Karić traži svoje mesto, tipujući na "domaćinski" raspoložene frakcionaše, nezadovoljne svojim liderima, ali oprezno, valjda svestan da bi bilo kakvom "otmicom" završio eventualnu buduću koalicionu priču sa dotičnom partijom, na šta ga je Vlajko Senić u ime SPO već upozorio. Karić ima snage, ali ne tolike da bi bilo šta posle izbora mogao da uradi sam, bez koalicije s nekim. Pošto haška melodrama Koštunice i generala, ne najavljuje skore izbore, Karićevi parlamentarni apetiti, s jedne strane, jesu marketinški potez demonstracije moći, ali s druge, i posledica vanparlamentarne nervoze koja raste kako se šansa za vanredne izbore umanjuje. Realan rejting i moć, nagonski traže parlamentarnu verifikaciju. Iz tog nestrpljenja verovatno se rodila i ideja da Karićev Pokret organizuje protest u Beogradu "na kome će pedeset hiljada ljudi uputiti zahtev Vladi Srbije, koji će ona morati da ispuni, jer u protivnom slede masovni protesti širom Srbije". A, bar se Srbija nagledala "masovnih protesta" koji nisu rešili ništa, tako da će biti interesantno videti koliko će proletera tranzicije, nakon izvlačenja "sedmice" i kraja pustih snova, svoje staro zborno mesto ispred šaltera Lutrije Srbije poistovetiti sa novim - na Karićevom protestu kao terapiji za depresivne, gde bi navodno trebalo da se ovekoveči granitno jedinstvo milionera i lumpenproletera kao još jedan doprinos izvitoperenosti tranzicione zbilje. U situaciji kad i nekadašnji "kralj ulica i trgova" više publike izgleda može da skupi na književnoj večeri nego na mitingu, i Karićeve mitingaške poruke nekako se teško probijaju kroz čamotinju Srbije i koprenu depresije.

Za brzo stečeni novac, narod obično kaže: "Kako došlo, tako i prošlo". To bi moglo da važi i za famoznu "sedmicu". Postoje i načini da se pare zarade temeljnije i da valjda onda budu i postojanije. Podilazeći cinkaroškom mentalitetu, ministar finansija Mlađan Dinkić podsetio nas je da će svaki kupac koji prijavi da mu nije izdat račun, a to kontrola utvrdi, biti nagrađivan sa po petsto dinara i da će to biti regulisano uredbom. Koliko je samo onih koji ne bi prodali Karadžića i Mladića za milione dolara, ali bi zato ocinkarili komšiju za petsto dinara? Sve zavisi kako ko vidi nacionalni interes. To da komšiji crkne krava, za mnoge je i više od toga. Za nekoga samo finansijska disciplina.