Naši podaci u 300.000 institucija

Nema čoveka koji bar jednom u prodavnici nije revnosnom prodavcu izdiktirao svoj PIN kod sa kreditne kartice, ili koji nije na stotinak mesta, na parkingu, u banci, u bolnici, u sudu, ostavio ličnu kartu, pasoš ili drugi dokument.

Većina ljudi nema ni najblažu predstavu gde sve “seje” lične podatke, a još manje zna šta sve može da ih snađe ako im neko ukrade identitet.

Zloupotreba JMBG i drugih podataka može da se desi bukvalno bilo kome, čak i ako ne izgubi ličnu kartu ili pasoš. Ovo delo, koje kod nas još nije uvedeno kao krivično, sve češće se dešava i u Srbiji, dok ga u Americi, prema tamošnjoj Federalnoj komisiji za trgovinu, već godinama tretiraju kao prvo na listi “naj-prevara”!

Slaba kontrola

Umreženi računarski sistemi omogućavaju da se podaci svakog građanina nalaze u nekoliko, pa i u nekoliko desetina baza, što stvara mnogobrojne šanse za zloupotrebe. Upravo je jedinstveni matični broj, koji svi u principu olako dajemo na šalteru ili ulazu u neku instituciju ili kompaniju, najopasnija šifra za upad u različite baze.

Tako, recimo, na osnovu njega bilo ko može da uđe u bazu podataka građanina u poreskoj upravi ili u birački spisak, i zloupotrebi ih. Zato se poverenik za informacije od javnog značaja poslednje četiri godine zalaže da se taj broj promeni i ne vezuje više za nepromenljiva svojstva ličnosti poput datuma, mesta rođenja ili pola.

Više od 300.000 institucija rukuje ličnim podacima građana, a procenjuje se da oni imaju bar milion baza podataka. Najviše evidencija ima MUP (evidencija o ličnim kartama), Vojska, bezbednosne službe, RFZO (posebno osetljivi podaci iz zdravstvenog kartona, podaci o lekarskim intervencijama i fakture o izdatim lekovima), Carina, poreznici, PIO fond (registar penzionih osiguranika i primanja), pravosuđe (evidencija o osudama), banke (pored baze podataka o svojim klijentima, imaju i posebno osetljive zdravstvene podatke koje prikupljaju prilikom većine kreditnih zahteva), firme, socijalne ustanove, opštine, izborne komisije, ali tu su i škole, biblioteke, bolnice...

Mnogi prikupljaju podatke i bez zakonskih ovlašćenja, kao, recimo, sportski klubovi, ali i sam zakon nekada dozvoljava bespotrebno uzimanje ključnih informacija o ličnosti. Suština je, ipak, ne samo ko sve ima baze, već i kako se one štite. Nadzori poverenika za zaštitu podataka o ličnosti pokazali su - nikako.

Neprijavljene baze

Svi koji rukuju ličnim podacima građana trebalo bi da prijave svoje baze u Centralni registar, kako bi poverenik mogao da kontroliše ko i kako obrađuje nečiji jedinstven matični broj, ime i prezime, adresu. Međutim, u centralni registar je upisano tek 317 rukovaoca ličnim podacima, i oko 1.600 evidencija o zbirkama koje vode, što nije ni 0,5 odsto onoga što se očekuje.

U Beogradskom centru za bezbednosnu politiku podsećaju da su stare lične karte imale na poslednjim stranama podatke o tome kome su građani obavezni da daju podatke. Nove, čipovane to nemaju, a ljudi ne znaju da pravo da ih legitimišu imaju samo ovlašćena lica: policajci, komunalni policajci, carina, bezbednosne službe, vojska... Na tom spisku, naravno, nisu trgovci, a svima po pravilu traže JMBG kada reklamiraju robu. Nisu ni kontrolori u gradskom prevozu, ni “Parking servis”. Svi oni ne mogu da vam uzmu podatke bez prisustva policije.

Pre nekoliko godina bili smo svedoci čak da su podaci iz ličnih karata bez znanja vlasnika korišćeni za skupljanje predizbornih potpisa. Dešava se i da se baze podataka koriste za “ciljani marketing”, gde građane nemilice zovu prodavci i promoteri različite robe, jer su na osnovu ličnih podataka zaključili da su baš oni poželjna ciljna grupa.

A da život nekome zbog krađe identiteta može preko noći da se pretvori u pakao, najbolje znaju bravar iz Smedereva Jovan Nikolić i Bečejac Nikola Vujkov Isić. I jednom i drugom je neko prošle godine zloupotrebio lična dokumenta, otvorio na njih firme, podigao kredite, kupovao robu i naručivao usluge. Nesrećnici su postali svesni šta se desilo tek kad su počele da stižu kazne za carinske i druge prekršaje, o kojima niti su znali bilo šta, niti su mogli da ih plate.

I Beograđanin J. V. je pre nekoliko godina izgubio torbicu s dokumentima, što je odmah prijavio i dobio nova. Ali, u međuvremenu, neko je na njegove stare isprave otvorio firmu, počeo da se zadužuje, a ne plaća, uključujući i porez. Ovaj nesrećni Beograđanin je proveo uskršnje praznike pre neku godinu iza rešetaka, dok nije uspeo da dokaže šta se desilo.

Inače, krađa identiteta u Srbiji nije definisana kao krivično delo, ali falsifikovanje dokumenata jeste. A na osnovu valjanih ličnih podataka, nije teško ni isfabrikovati falš isprave.