Đilasovo otvoreno pismo UNS-u

UNS je u tom saopštenju naveo da je Đilasova tužba protiv Kurira neprihvatljivo uvlačenja medija u političke sukobe, dok je NUNS povodom tužbe koju je lider DS-a podneo protiv izdavača i glavnog i odgovornog urednika Kurira naveo da je tužba neprihvatljiv pritisak na redakciju, ali i da je neprihvatljiva hajka koju vodi Kurir.

U pismu Đilas navodi i da bi veoma cenio da ga Udruženje novinara Srbije obavesti da li je jučerašnje saopštenje lični stav predsednika UNS-a ili je to stav udruženja u celini. On navodi i da je uveren i da svako dobronameran u Srbiji želi da mediji i novinari imaju maksimalnu slobodu u svom radu, ali i da tu slobodu mora pratiti odgovornost za svaku objavljenu reč.

Đilasovo pismo Udruženje novinara je objavilo u celosti: Nikada za svojih 45 godina nisam tužio nijedan medij u zemlji i iskreno se nadam da to nikada više neću ni morati da uradim.

Nisam tužio medije ne zbog toga što nisam napadan, zato što sam bio novinar ili zato što imam firmu koja sarađuje sa medijima.

Ja jednostavno verujem u slobodu medija i mislim da je ta sloboda izuzetno važna i za razvoj demokratije i za slobodu društva.

Ali, ja takođe verujem da sa svakom slobodom za koju se zalažem dolazi i odgovornost za koju takođe verujem da mora da postoji.

Sloboda medija nikako se ne može tumačiti kao zakonom zagarantovano pravo pojedinca da nekažnjeno objavljuje neistine. Niti mu daje za pravo da bilo koga stalnim neistinama dovodi u situaciju da se pravda, javno ili u svakodnevnom životu.

Činjenica da ste zbog neistina koje o vama konstantno iznosi jedan medij izloženi pritisku javnosti čini vas progonjenim. Ta pozicija ne utiče samo na vas nego jako utiče i na život vaše porodice.

Kada bih pristao da od moralnog kredibiliteta novinara zavisi hoću li ja biti pred milionima ljudi u zemlji poređen sa Adolfom Hitlerom ili Antom Pavelićem, to bi značilo da se ja odričem svog prava da svoju porodicu i sebe branim od laži istinom a ja tog prava ne želim da se odreknem. Onaj ko je odlučio da me pred srpskom javnošću poredi sa najvećim zlikovcima srpskog naroda, da me optužuje za milionske krađe i da me javno predstavlja kao lošeg čoveka koji treba da završi u zatvoru, nije se koristio svojim pravom koje mu u ovoj zemlji garantuje sloboda štampe nego ga je zloupotrebio i zato treba da odgovara.

Ja danas neću komentarisati ni novinarsku struku ni etiku, jer ne mislim da na to imam pravo. Ali moram da vam skrenem pažnju na pretpostavke od kojih se kreće u vašem saopštenju a koje nisu tačne.

Gradonačelnik Beograda nije tužio Kurir, niti je to učinio predsednik Demokratske stranke. Da je tako, podnosilac tužbe bio bi grad Beograd ili Demokratska stranka, a ne Dragan Đilas.

Tužio ih je Dragan Đilas. Građanin ove zemlje koji pred zakonom ima ista prava i iste obaveze kao i bilo koji drugi građanin Srbije bez obzira kojim se poslom bavi ili koju političku funkciju obavlja. Zakon mora biti isti za sve i ja se nadam da se u tome barem slažemo. Zato moja tužba ne može imati za cilj da uvuče Kurir u bilo šta, pa tako ni u politički sukob.

Cilj moje tužbe je jasan, želim da zaštitim najpre svoju porodicu, koja je zbog medijskog progona ugrožena, a zatim i svoj ugled jer ga nisam sticao vređajući druge ili šireći neistine o njima nego svojim radom.

Što se visine odštetnog zahteva tiče ona je ista kao iznos za koji me je Kurir optužio da posedujem. Koliko god je takav zahtev neverovatan, isto toliko je velika neistina koju je o meni napisao Kurir objavivši da imam toliki novac.

Cilj astronomskog odštetnog zahteva nije bio da pokušam da ugrozim Kurir, nego da javnost sazna da građanin Dragan Đilas tuži Kurir.

Bez ovakvog odštetnog zahteva nikada ni javnost ni članovi Vlade ne bi primetili moj protest protiv neistina koje o meni objavljuje Kurir.

Upoznat sam sa sudskom praksom koja ukoliko se dokaže da je objavljivana neistina za to dodeljuje odštetu od maksimum 500.000 dinara. Ja ću za svaku objavljenu neistinu o sebi nastaviti da tužim Kurir i sva sredstva dobijena na sudu po tim tužbama, ukoliko sud donese takvu presudu, biće uplaćena na račun Doma za smeštaj dece ometene u razvoju u Sremčici.

Iskreno vam se zahvaljujem što ste pokazali interesovanje za ovaj slučaj. Očekivao sam da ćete to interesovanje kao profesionalna organizacija pokazati čim se počelo sa objavljivanjem laži o meni, kada sam poređen sa Hitlerom, poglavnikom (Ante Pavelićem) i vređan na razne druge načine.

Na žalost, to se nije desilo. Vi ste, kao i šira javnost, reagovali tek nakon astronomskog odštetnog zahteva.

I na kraju, veoma bih cenio da obavestite i javnost i mene da li je saopštenje koje je izdalo Udruženje novinara Srbije lični stav predsednika udruženja ili je to stav udruženja u celini. Iz saopštenja se ne vidi koji je organ udruženja zauzeo takav stav niti kada je održana sednica tog organa, što ostavlja dilemu.

Uveren sam da svako dobronameran u ovoj zemlji želi da mediji i novinari imaju maksimalnu slobodu u svom radu, ali i da tu slobodu mora pratiti odgovornost za svaku objavljenu reč.