Severni pol bez leda već 2040?

Istraživanjem, čiji je rezultat objavljen u kanadskom naučnom časopisu "Džiofizikal riserč leters", utvrđeno je da se led na Severnom ledenom okeanu sve više povlači tokom leta.

"Već smo svedoci nestanka leda na moru, ali naše istraživanje ukazuje da nestanak u narednim decenijama može biti znatno dramatičniji od bilo čega što se ikada desilo", rekla je koordinatorka istraživanja Marika Holand, iz Nacionalnog centra SAD za istraživanje atmosfere.

"Te promene su iznenađujuće brze", upozorila je ona.

U studiji se ukazuje da, ako se nastavi gomilanje gasova u atmosferi od sagorevanja fosilnih goriva, septembra 2040. godine će ostati led samo u uskom pojasu uz obalu Grenlanda i Kanade, dok će većina arktičkog područja biti bez leda.

Po računici naučnika, led koji septembra svake godine zahvata oko šest miliona kvadratnih kilometara, za deset godina će se povući na dva miliona kvadratnih kolometara, dok će zimi debljina leda sa sadašnjih oko 3,7 metara, opasti na manje od metra.

Kako se led povlači, okean prenosi sve više toplote ka Severnom polu, a voda bez leda upija sve više sunčeve toplote, te se zagrevanje ubrzava, što vodi sve većem topljenju leda, rekla je Holandova.

Kanađani srpskog porekla kanuima na Arktik

Avanturisti na Arktiku (Beta)

Šestorica Kanađana srpskog porekla uspešno su završili rizičnu 17-dnevnu ekspediciju kanuima rekom Hud do Arktika.

Nakon tri godine planiranja, treninga, spasilačkih kurseva u ledenoj vodi, kondicionih priprema i kupovine opreme, u veslačku avanturu dugu 300 kilometara uputili su se iz bespuća Nunavuta, nasred jezera Tahikafaluk, izvorišta reke Hud, gde ih je dovezao hidroavion.

Krenuli su od tačke oko koje u krugu od 1.000 kilometara nema civilizacije, a do cilja, Arktičkog okeana, stigli su u svoja tri kanua veslajući, gurajući ih preko stena ili noseći ih duž obale.

Ponekad je ta borba sa vodom i kamenjem trajala satima, dok se umorni i iscrpljeni nekako ne bi dovukli do planiranog mesta za kamp, gde su ih čekali rojevi komaraca s kojima su tokom celog puta vodili bespoštednu bitku.

Znali su da je veslanje preko velikog jezera daleko opasnije nego spustanje niz brzake. Vetar može za tren oka da napravi velike talase prema kojima kanu izgleda kao orahova ljuska. Kada bi se prevrnuli nasred jezera, hipotermija bi u tako hladnoj vodi nastupila za pet-šest minuta.

Da bi se uopšte našli u Nanuvutu, članovi ekspedicije su morali da imaju arheološku dozvolu od Ministarstva za kulturu Nunavuta, koju su isposlovali navodeći da je jedan od članova "glavni arheolog", koji iza sebe ima "zavidno iskustvo stečeno na dalekim obalama Dunava kod Bezdana".

Zahvaljujući lepom vremenu, koje ih je sve vreme pratilo, ekspedicija je na vreme, u zakazanom terminu, stigla na polazište, gde ih je čekao hidroavion i prevezao do najbližeg aerodroma.

"Mi, koji stižemo do Arktičkog okeana, nismo oni koje je ostavio mali avion na sredini jezera. Trista kilometara je urezano u nas kao u drvorez urađen od snažnih i finih poteza", rekao je jedan od članova ekspedicije.