Pregled stampe

"Reporter", 3. maj

pise: Milorad Vesic

Intervju: Slobodan Jovanovic, otpadnik iz SPS-a - Izbegavao sam prejake izraze

Od kada je 1996. godine smenjen za mesta sefa beogradskih socijalista i direktora Tanjuga, a potom izbacen i iz Izvrsnog odbora SPS, Slobodan Jovanovic, jedan od prvoboraca Osme sednice, koja je ustolicila Slobodana Milosevica, nestao je iz politickog zivota Srbije. Ponovo se pojavio cetiri godine kasnije samo na minut, koliko je Ivici Dacicu bilo potrebno da na konferenciji za novinare saopsti da je Jovanovic iskljucen iz partije, kojoj je jedan od osnivaca. Povod - kriticki clanak o JUL-u u jednom beogradskom nedeljniku. Clanak je Jovanovica kostao i posla - otpusten je iz Zavoda za udzbenike i nastavna sredstva, gde je radio kao urednik. Jovanovicevo lice ovih dana ponovo se naslo na plakatima izlepljenim po centru Beograda. Ovoga puta povod je njegova knjiga pod nazivom Virtuelna Srbija. Rec je o sabranim tekstovima iz poslednje cetiri godine. Danas Jovanovic o svojim izneverenim idealima kaze: "Kod nas je krajem osamdesetih doslo do velike inicijative unutar partije, do spoja demokratskog sa socijalnim i nacionalnim. Druga je stvar u sta se to kasnije izrodilo"

Dugo ste bili na celu Politike ekspres i Tanjuga. Da li su u vreme vaseg urednikovanja ta dva medija odrazavala realnu situaciju u zemlji?

Na neki nacin i ja sam delio sudbinu svih tih procesa, svih tih stranputica, sazrevanja i ne vidim nista lose u tome da covek prizna da se menja sa novim saznanjima. Verovatno danas ne bih bas tako radio. Ali je cinjenica da je taj Ekspres bio veoma tirazan list, a tiraz ne mozete da nametnete. Novine imaju legitimno pravo da budu orijentisane ovako ili onako - prodesnicarski, prolevicarski, bliske vlasti ili opoziciji. Sad ima i nezavisnih, ali je to jos i najdiskutabilnija kategorija. O Ekspresu vise ne bih pricao.

A o Tanjugu?

U Tanjugu sam bio tri godine i na kraju sam smenjen. Znaci da se moje gledanje na ulogu agencije razlikovalo od ocekivanog. Mislio sam da agencija treba da belezi sve relevantno sto se dogadja. U to doba Tanjug je bio nezaobilazan izvor svih domacih medija. Sad nisam siguran da je toliko koriscen i da je svima neophodan.

Zaposleni u Tanjugu kazu da su u vase vreme "nepodobne" vesti drasticno skracivane, a vas naslednik Zoran Jevdjevic je uveo praksu da uz vest dopisuje komentar?

Ne mozete komentarisati nesto sto niste objavili. To nismo radili ni u Ekspresu. Uzmimo, na primer, setnje iz 1996/97. Centralni mediji nisu prvih 20 dana nista objavljivali, a onda su poceli da komentarisu dogadjaj o kome nisu dali informaciju. Sto se tice skracivanja, Andric je jednom prilikom rekao da mogu da mu skrate tekst za novine, samo je molio da mu nista ne dopisuju. Tako da je skracivanje pitanje izbora, svako ima pravo na selekciju, to je legitimno.

Da, ali Tanjug 1993, u vreme rekordne hiperinflacije, rata u Bosni, nije mogao da objavi, na primer, izjavu Vuka Draskovica koji optuzuje Slobodana Milosevica kao glavnog krivca za katastrofalnu socijalnu i ekonomsku situaciju u zemlji, zar ne?

To je drugo, ali moze da se kaze da je okrivio vlast, a posebno predsednika Milosevica. Mi smo izbegavali te drasticne, prejake izraze, kojih je nas javni zivot pun, sto je dovelo do zagadjenosti te oblasti. Mi, dakle, jesmo izbegavali tu vrstu retorike, ali nismo izbegavali sustinske njihove ocene - da je on ocenio da je stanje u zemlji lose i da je za to okrivio vlast. Ja sam zagovornik istinitog izvestavanja, ali ne tog drasticnog.

Za vas boravak u Tanjugu cesto se vezuje prica da agencija nikad nije objavila vest o padu Knina. Vi ste u svojoj knjizi to demantovali, ali mnogi novinari Tanjuga su mi pricali da su posle pretrazivali servis, ali nisu uspeli da nadju tu vest.

Morao bih da potrazim bas taj dan, ali, na nesrecu, Tanjug ne cuva taj svoj generalni servis, tako da mozete da ga rekonstruisete po medijima koji su ga objavili, pre svega elektronskim. Ipak, siguran sam da je to objavljeno, ne znam otkud vam to. Ali bilo je nastojanja da se ta vest ublazi, da se ne istura u prvi plan. Pratili smo sve sto se desavalo s Kninom, ali verovatno nismo upotrebili bas tako drastican izraz - pao Knin. Po nekim medijima, Knin je padao vise puta. Mi smo objavljivali kad se to stvarno dogadjalo. A imali smo i tu nesrecu da nam je dopisnik otisao s prvom kolonom.

Smenjeni ste posle Dejtonskog sporazuma?

Ja sam smenjivan u talasima i u talasima je dolazilo i do tog mog kritickog odnosa prema sebi i svojima. Prebacivali su mi da Tanjug objavljuje svasta. Ja sam odgovarao: "Naravno da objavljuje svasta kad se svasta i dogadja".

Kako je izgledala ta sednica? Je li tacno da je Milosevic samo procitao spisak smenjenih?

Da. Bila je prethodno jedna sednica na kojoj je Mihailo Markovic kriticki govorio o nedovoljnoj zastiti Srba preko Drine, o informisanju i kadrovskoj politici. Cinio je to odmereno, sa velikim uvazavanjem. Milosevic je takodje odgovorio opsirno, trudio se da bude ubedljiv, ali je to ucinio ljutitim tonom. Pokazalo se da je on bio ljut zbog toga sto se neko uopste usudio da ga kritikuje. Na sledecoj sednici, posle Dejtona, Mihailo je smenjen, a s njim i mi ostali. Milosevic je to procitao, nije bilo diskusije. To je trajalo sasvim kratko.

Jeste li pokusali da se branite? Jeste li trazili neko obrazlozenje takve odluke?

Tada je zakazan Treci kongres SPS - "Srbija 2000, korak u novi vek". Onda je ispricana ta platforma u najkracem i odredjena grupa za pripremu kongresa. Meni je Milosevic pre sednice rekao da ne bi trebalo vise da budem predsednik gradskog odbora, da treba da se posvetim Tanjugu i da cu biti mnogo angazovan na pripremi kongresa. Meni je bilo jasno sta je, ali... Imao sam ja tada dosta tih obaveza i, znate sta, ne moze covek da ima milion funkcija.

Deakumulacija?

I Vucelic se jednom salio na tu temu. Sedeli smo u Skupstini Srbije Vucela, Nebojsa Covic i ja, i on kaze da nas trojica zauzimamo 27 radnih mesta i da moramo da trazimo od Milosevica da nas deakumulira. A Covic je bio osetljiv na taj termin deakumulacija, jer je pre toga deakumuliran, odnosno prestao je da bude predsednik gradskog odbora, jer je bio istovremeno i u gradskoj skupstini.

Kako ste doziveli smenu?

Nisam ja to doziveo kao tragediju, ali sam znao da se tu nesto zbiva. Kadrovi iz JUL-a su poceli da preuzimaju glavnu ulogu. Nas su poceli da tretiraju kao nedovoljno levo orijentisane, kao nedovoljno lojalne, kao nekakve nosioce zavere u SPS-u protiv Milosevica, sto je bila besmislica.

Kako to da niko nije izasao iz SPS-a podnoseci ostavku na sve funkcije, vec su svi "kriticari" cekali da ih Milosevic smeni, pa da onda pricaju sta ne valja u SPS-u i drzavi. Ili su cutali, cekajuci da ih skinu s leda?

Nije tacno da niko nije izasao. Ima ljudi koji su se pasivizovali, povukli. Evo, uzmite samo koliko ljudi ucestvuje sada u javnom propagiranju te politike - mogu na prste da se nabroje. To su portparoli, ranije Dacic, sada Sainovic, ponekad Tomic. Covek se zapita ko je u tom SPS-u, sta je to SPS? Nisu to saopstenja SPS-a. Nema vise elaboriranja te politike, TV duela. Samo gradnja mostova, to se popelo ljudima na glavu. Mostovi, pa mostovi. Dobro, u redu je, ali ne mogu ljudi da jedu mostove.

Pocetkom ove godine uputili ste Milosevicu drugacije pismo u kome pominjete odgovornost za sve izgubljene bitke od Knina do Kosova, tvrdite da se moc u drzavi seli tamo gde je Milosevic. Otkud to?

Smatrao sam da smo mi ucestvovali zajednicki u formulisanju i zapocinjanju ovog projekta i u tom smislu smatram sebe nekom vrstom saborca, saucesnika, pa na neki nacin i nosioca jednog dela odgovornosti za sve to. Osetio sam obavezu da mu se obratim uoci Cetvrtog kongresa SPS-a i to bez ikakvog uvijanja, otvoreno kao sto smo nekad razgovarali. I to u nekoliko kljucnih segmenata - odnos prema svetu, prema kriminalu, koji je dostigao ogromne razmere, odnos prema privatizaciji, prema demokratiji - predlozio sam promenu Zakona o informisanju i univerzitetu, kao i pruzanje ruke opoziciji i da se promeni stanje stvari u SPS-u. Ne znam da li je to pismo dobio, verujem da jeste, ali nema odgovora.

Kad je nastalo bogacenje i kako? I vi ste bili na visokom polozaju u partiji. Je li vam nudjen neki monopol, jeste li imali priliku da se obogatite?

To se nikad ne nudi otvoreno. To je nesto sto se precutno dogadja. Mislim cak da je sada postalo pozeljno uzeti nesto, jer postajes neko koga imaju u rukama. To je najdelikatniji teren, gde treba raspolagati odredjenim informacijama i tesko je locirati to pitanje bogacenja. Oni koji su se obogatili sigurno to nisu postigli zahvaljujuci nekim svojim specijalnim sposobnostima. To je klizav teren, ali jasno je da nema velikog bogacenja bez korupcije i uloge drzave. Sigurno je i da mnogi to nisu iskoristili, medju njima sam i ja. A da li sam mogao? Pa, verovatno jesam.

Mislite li da je Milosevic spreman na mirnu predaju vlasti ako izgubi na izborima, imajuci u vidu kako je reagovao na gubitak lokalne vlasti?

Tu je bilo protivrecnosti. Prvo je receno da socijalisti treba da dignu glavu, da nije smak sveta, a posle se to obrnulo, postalo maltene pitanje zivota i smrti. To je najdelikatnije pitanje kad se pitanje vlasti poistoveti sa pitanjem svega ostalog, maltene zivota. Vec cinjenica da pitate hoce li ce neko prihvatiti gubitak izbora, pokazuje da ovde nije bas sve normalno.

Postoji li mogucnost da u SPS-u nastane rascep?

Mislim da u SPS-u postoji veliki dijapazon razlika, koje se manifestuju tim apstiniranjem od javnog zivota, pasivizovanjem. Eto, recimo, ko je u Leskovcu ili Krusevcu, kao tradicionalnim socijalistickim uporistima, mogao da demonstrira, ako ne razocarani socijalisti. Ipak, ne mislim da ce se to drasticno manifestovati na javnoj sceni, osim u slucaju izbornog poraza. Verujem da bi tada nastala velika prelamanja, jer se jedan broj ljudi nalazi u SPS-u pre svega zbog vlasti, a ne zbog programa i postavilo bi se pitanje zasto su se toliko dugo tolerisale i slabosti i gomilanje problema.

Poznavali ste i Vojislava Zivkovica, bivseg sefa kosovskih socijalista. Kako komantarisete njegovo samoubistvo?

Znam ga dobro jos iz Politike ekspres. Imao je duboko usadjeno osecanje odgovornosti. Nije bio sklon da odgovornost prebacuje na drugoga. Njegov san o mirnom i srecnom Kosovu nije se ostvario. Osecao se odgovornim zbog toga, ne samo zato sto je, kao i mnogi drugi sanjao taj san vec i stoga sto je druge ljude uveravao da ce se taj san ostvariti. Mislim da je on, istovremeno, kaze se, zrtva agresije, ali i proterivanja te kategorije odgovornosti iz nasih zivota. On je bio covek koji je svojim zivotom garantovao ono sto govori.

Mislite li da se u njemu u jednom trenutku nesto prelomilo?

Mislim da je to kod njega duboka odluka, da on to nije uradio mahinalno, prema nekom trenutnom raspolozenju. Bio je veoma vezan za Kosovo. Svojom odlukom definitivno je namirio svoju savest, ali je time nehotice otvorio i pitanje nekih drugih savesti.

Iz pisma Milosevicu

Zdravo Slobo,

(…) Neki svojoj deci ostavljaju mnogo, citava bogatstva, a drugi, manje-vise, nista. Problem je u tome sto je broj onih prvih beznacajno mali, a drugih ogroman, sto se mnogi od tih prvih oznacavaju kao levicari i predvode one druge u borbi za socijalnu pravdu. Pri tome, varaju se ti prvi da ce njihova deca i unuci moci da uzivaju u svojim nasledstvima ako ogroman broj ostale dece i unuka bude gladan, bez posla i bez nade. Primenjeno na nas, ti si mnogo blizi prvoj, a ja drugoj grupi, iako su nam sinovi rodjeni iste godine, a ni plate nam se nisu previse razlikovale. Cujem da je tvoj sin postao vrlo uspesan biznismen, a i moj je po zavrsenoj srednjoj skoli takodje krenuo tim putem. Rezultati su, naravno, neuporedivi, iako nisam nezadovoljan: moj sin je uspeo da iznajmi kiosk na "buvljaku" na Novom Beogradu, ali je od toga morao da odustane, jer su izdaci bili veci od prihoda (…)

To sto su tvoja deca tako uspesna, sto im poslovi tako lako i brzo idu od ruke, nije, verovatno, posledica neke razlike u obrazovanju, inteligenciji, radu ili sposobnostima, u odnosu na moju ili drugu decu, nego je, verovatno, puki sticaj okolnosti, ukoliko ti se stvari nisu izmakle kontroli, ili, jos gore, ako nisi pogubio kriterijume. Ima tumacenja koja tesko mogu da prihvatim, da su zapravo, citav posao odradili ljudi iz tvog okruzenja, kojima si ti dozvolio da se domognu velikih imetaka, pa im onda dozvolio da manipulisu tvojom decom, da bi im na kraju dozvolio da i njihova deca postaju novi vlasnici ne samo onoga o cemu sva deca na svetu sanjaju - brzih automobila, nego i sve impozantnijih bogatstava. (…)

Ponekad mi se prosto ucini kao da smo svi, cela Srbija, zazidani u piramidi, zajedno s tobom i da se ceka da odumremo prirodno...

2. februar 2000.