Svedočenje iz Dejtona: Kako su progovorili Milošević i Izetbegović

Govoreći okupljenima, a nešto kasnije i u intervjuu za Novi magazin, Marton napominje da Ričard Holbruk nije pravio razliku između svog privatnog života i diplomatije: “Izabrali smo tešku godinu u kojoj ćemo se venčati. Bio je to početak 1995. i rat u Bosni je natkriljivao svaki božji dan mog zajedničkog života sa Ričardom te prve godine braka”.

Prema njenim rečima Holbruk je bio očajan što američka administracija ne radi više na zaustavljanju zločina u Bosni. Od ranije je dobro poznavao prilike na Balkanu, jer je u mladosti putovao našim prostorima, boravio je u Sarajevu dok je to još bila jedna zemlja i proučavao lokalnu istoriju. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji odlazio je u region kao privatno lice. U logoru Omarska dobio je malu statuu koju je napravio jedan od zatvorenika i koja i danas stoji na radnom stolu Keti Marton kao podsetnik na to šta čovek može da uradi drugom čoveku.

"Želeo je da s njim budem u Dejtonu, i ja sam se odazvala i mogu da vam kažem da nismo unapred znali da će ikakav sporazum biti potpisan. Štaviše, nije bilo mnogo onih koji su verovali u uspeh pregovora", kaže Marton objašnjavajući svoje detaljno i intimno poznavanje događaja koji se odnose na konferenciju u Dejtonu.

Zbog čega je izabran baš Dejton kao mesto za mirovnu konferenciju? U gradu nema gotovo ničega izuzev vojne baze.

Svi asociramo mirovne dogovore sa glamuroznim mestima poput Versaja, Pariza ili Ženeve. Nikome prva pomisao nije Dejton, Ohajo. Moram da vam kažem da niko nije želeo da to bude Dejton. Ni predsednik Klinton, niti potpredsednik Gor, jer su verovali da je posle 30-ak neuspelih pokušaja uspostavljanja primirja malo verovatno da do mirovnog sporazuma uopšte dođe, pa nisu želeli da Amerika bude povezana sa neuspelim pregovorima. Evropljani su hteli neki grad u Evropi, lideri sa Balkana su želeli da to bude neko glamuroznije mesto, posebno Milošević koji se nadao mestu sa življim noćnim životom i radnjama za šoping. Dejton je odgovarao Ričardu upravo iz tih razloga. Nije u pitanju ušminkano mesto, na dovoljnoj je udaljenosti od Vašingtona da je znao da neće biti konstantnih intervencija američke birokratije i Bele kuće, ali je dovoljno blizu da, ako je potrebno, neko iz administracije dođe. Na kraju, nije želeo ni stalnu prisutnost medija. A onda, hteo je da kontroliše ljude koje nije bilo lako kontrolisati. Mislim da možemo da kažemo da je bila u pitanju vrsta – pritvora. Dejtonski pregovori spadaju u kategoriju tzv. bliskih razgovora – proximity talks – u kojima se efekat postiže manipulacijom prostora.

U pitanju je vrsta pregovora u kojoj se nužno uspostavlja vrsta bliskosti. Čitava postavka je bila takva da nije bilo hijerarhije, svi smo imali sobe jednake veličine i na isti način nameštene, svi smo bili primorani da se susrećemo jer su, na primer, hodnici između soba bili veoma uski. Svi smo jeli u istoj prostoriji, a Ričard je strateški organizovao ručkove tako da su Milošević i Izetbegović sedeli na mestima iznad kojih su bila prikačena dva američka ratna bombardera. Poruka je bila jasna: ako diplomatija ne uspe, Amerika ima druge načine da završi rat u Bosni.

Malo je poznato da ste i vi imali ulogu tokom razgovora u Dejtonu i da se ta uloga često odnosila baš na Miloševića i Izetbegovića.

Ričard je govorio da je diplomatija kao sviranje džeza – varijacija na zadatu temu. Podrazumevalo se, naravno, da je bilo potrebno prvo temu dobro izučiti i dobro upoznati oponenta. On je bio vrsta diplomate koji je verovao u korišćenje svih raspoloživih sredstava da se postigne cilj. A ja sam mu često bila u vidokrugu. Tako me je prve večeri u Dejtonu postavio da sedim između Miloševića i Izetbegovića i rekao mi da je moj zadatak da ih – nateram da progovore jedan sa drugim. Prvo mi je izgledalo da neću uspeti, jer je sve dok kafa nije bila poslužena svaki nekuda gledao, ignorišući onog drugog.

I koji je bio prelomni momenat? Šta ste ih pitali da bi progovorili?

Gledajući pravo ispred sebe, pitala sam ih – kako je ovaj rat zapravo počeo? Na šta je Milošević gotovo poskočio i rekao: “Nisam očekivao da će ovako dugo da traje”. A Izetbegović je odmah za njim dodao: “Nisam ni ja”. Onda se Milošević obratio Izetbegoviću rečima: “Sećaš se kad smo se upoznali, sedeli smo na Titovom kauču”. A Izetbegović mu je odgovorio: “Kauč je bio zelene boje, boje Islama.” Vrlo brzo posle toga obraćali su se jedan drugom sa Slobodane i Alija.

Što asocira na činjenicu da je kasnije u zatvoru u Šengenu većina zatvorenika, dojučerašnjih krvnih neprijatelja, vrlo skladno kohabitirala.

U Dejtonu je bilo važno probiti led. Zato je Ričard hteo da sedim između njih dvojice i zato je i izabrao mirovne pregovore u vojnoj bazi u kojoj smo hteli – ne hteli bili upućeni jedni na druge, što je situacija koja te primorava da i u neprijatelju vidiš ljudsko biće. Ričard je takođe znao da u pregovorima sa beogradskim Tonijem Sopranom treba skinuti rukavice. Milošević je bio odličan operativac, manipulator koga je trebalo nadmudriti i imala sam izrazito zadovoljstvo da povremeno uhvatim promenu na njegovom licu, posebno kad je Ričard imao jedan od svojih napada besa. A danas mogu da vam kažem da ti napadi besa nisu bili spontani, već dobro uvežbani i da je Ričard procenjivao kad i u kojoj situaciji to treba da upotrebi kao vrstu oružja. Jeste li imali još neki, da tako kažemo, zadatak?

Kad god bi pregovori zapeli, moje zaduženje je bilo da se prošetam s nekim od pregovarača. Pošto smo bili u vojnoj bazi, to je uglavnom značilo šetnju po parkingu. Ričard mi je naložio da s njima pričam o temama kao što su planovi za njihovu decu i unuke. I mogu da vam kažem da ova tri lidera nisu bili zainteresovani za decu i unuke. Ono što je njih interesovalo ticalo se rata i ostanka na vlasti. Neki događaji su bili prilično nestvarni. Na primer, u jednom trenutku se od mene tražilo da odvedem Miloševića u vojnu radnju jer je on imao da obavi neku kupovinu. Pored mene je stajao jedan od najozloglašenijih ratnih kriminalaca, a moj zadatak je bio da ga odvedem u šoping! Posle toga sam gledala kako je u baru flertovao sa konobaricom.