Kult superbogatih: Varka običnih

I bogati plaču - ali od sreće. Sledbenici bogataškog stila života, robuju sjaju robnih kuća Herods ili TV serije "Dountaun Ebi" vrteći mantru o tome kako "pohlepa nekoliko ljudi ogromnog imovinskog bogatstva znači prosperitet za sve".

Pozvani smo da zaigramo igru samozavaravanja, koja nas tera da poverujemo kako igramo s istim ulozima kao i oni, dok, istovremeno, obožavamo njihove ideale - time upadamo u proces nazvan "aspiracija", piše za Gardijan profesorka engleskog jezika na Kembridžu, Prijamvada Gopal.

Nedavno je torijevska poslanica Ester Mekvej, zamenica britanskog državnog sekretara za rad i socijalu Iana Dankana Smita, insistirala kako je "ispravno" to što je pola miliona Britanaca svakodnevno zavisno od banaka hrane u, kako je rekla, "ovim teškim vremenima". Otprilike u isto vreme, Tamara Eklston, naslednica auto-moto carstva Bernija Eklstona, podvukla je crtu na svoj račun kada je za jedno veče potrošila šampanjca u vrednosti od 30.000 funti. Bogati teksaški tinejdžer upravo se izvukao s uslovnom kaznom zbog vožnje u pijanom stanju, kada je proletos ubio četiri osobe. Njegovi advokati su sudijama uspešno uvalili priču kako ovaj šesnaestogodišnjak pati od "afluence", koja ga je omela u prisebnoj i odgovornoj vožnji.

Ono što već neko vreme shvatamo jeste to da, sportskom frazom rečeno, u Britaniji a i šire postoje samo dve strane, 'dva tima' koja su, zapravo, u igri: 1. Superbogati i 2. Ostali.

Bogati nisu samo tek tako različiti od nas običnih smrtnika: oni prerastaju u kultna bića koja nas, kao članove društva, (za)vode i oblikuju. Pozvani smo da zaigramo igru samozavaravanja, koja nas tera da poverujemo kako igramo s istim ulozima kao i oni, dok, istovremeno, obožavamo njihove ideale - time upadamo u proces nazvan "aspiracija". Postižući svoj zenit u ovo doba godine, tokom našeg učešća u kultnim ritualima tipa "kupuj, troši, gomilaj preko svake mere", doprinosimo stišavanju i primirivanju naših, uostalom veoma razložnih, kritika na račun razmetljivosti i razbacivanja bogatih, jer - učestvujući u šoping ludilu - razblažujemo sopstvenu ozlojeđenost sistemskom eksploatacijom. Eto odakle nam ideja da za 20 funti u Zari kupimo ogrlicu "identičnu onoj koju je Vojvotkinja od Kembridža nosila uz haljinu od nekoliko hiljada funti" - evo nama dokaza da je i ona, zbog te i takve ogrlice, "ista, baš kao i svi mi ostali". Čujemo da je kraljica dosta nevoljno dala šaku indijskih oraha policajcima koji čuvaju nju, njenu porodicu i palatu. Ovo se, navodno, tumači pre kao izraz njene ekscentričnosti nego li kao zgodna metafora za dikensovsku zlobu duha koja je u osnovi svake selektivne koncentracije bogatstva. Dodvoravanje plemstva "nižnjima" nije tek neki bezazleni anahronizam, već proračunata idolizacija sebe, način na koji bogati proizvode idolopoklonstvo i kupuju simpatije običnih ljudi. Ovim se prenebregava bizarna ideja kako su neki ljudi bogati prosto jer su zaslužniji od ostalih, mada su i dalje "nekako isti kao i mi".

Kultovi poduprti spektaklom izobilja namenjeni su potpaljivanju našeg opsesivnog poštovanja prema bogatstvu. Bogati klinci, koji na Instagramu bahato prikazuju šta to sve poseduju i da, oh, kako su "neoprostivo uber-bogati" pa zato "mogu da čina šta god žele" jer imaju "više para nego ti", svoju će popularnost dalje podsticati štampanjem knjiga i rijaliti šou programa. Iza raskošnog stila života, šljaštećih izloga prodavnica Herodsa ili Selfridža, ljigavog sajta Gvinet Paltrou - sve ovo pokazuje kako nas stil a la Dounton Ebi drži u ropstvu fiks-ideja o novcu, vilama i autokratskoj vlasti. Ove primisli nam pomažu da zaboravimo da su bogati, recimo, zemljoposednici, uključujući i britansku kraljicu, dobili nebrojene milione funti u vidu "poljoprivrednih subvencija", dok se mi ostali, svakog dana, vraćamo sa posla koji nas je izmrcvario u naše skromne kuće - koje verovatno i nisu naše jer ih ne posedujemo, već ih i dalje otplaćujemo - otplaćujemo ih svojim nižim platama i smanjenim penzijama. Opčinjeni, recimo, nekim dramama u sudnicama, čiji su akteri neki ljudi koji na jedan cvetni aranžman mogu potrošiti novac jednak mesečnim prihodima jedne manje porodice - pri tom se ne pitamo zbog čega nasleđeno bogatstvo biva nagrađivano s još više prihoda i bogatstva - nasleđeno bogatstvo, dakle, život više nagrađuje od npr. teškog fizičkog rada ili od poslova negovateljstva, u kojem su plate zaista bedne.

Već vidim predvidljive optužbe zbog "klasne zavisti" ili od onoga čemu se gradonačelnik Londona Boris Džonson izrugivao kao pukom "busanju u grudi, kuknjavi i oplakivanju". Izbačen u javnost i među nas "obične" preko svojih prvosveštenika i posrednika, ovaj brend osude običnih od strane bogatig spada u sastavni deo kulta koji elita gaji o sebi. Moramo ponoviti mantru da 'pohlepa bogate manjine predstavlja prosperitet za sve nas ostale'. Oni među nama koji se drže slova zakona i zahvalno primaju pomoć od države, kontradiktorno su uvereni u to da žitelji luksuznih vila i rezidencija svojim novcem ne mogu kupiti i sopstvenu sreću, te da električna ćebad može odmeniti centralno grejanje. Bogati u medije ubacuju "šik štedljivosti": poznati fudbaleri kupuju u radnjama "sve za 1 funtu", ili stručnjak za nekretnine, milioner dakako, koji nas podučava i očitava bukvicu "kako da sami u svom domu, sa svojih deset prstiju, kreirate projekat koji se može uspešno prodavati" - ili selebriti kuvari, koji nam u medijskim kuhinjama demonstriraju kako da "uštedimo" na neophodnim sastojcima - s tim da smo prethodno - ah, pa naravno - kupili njihovu knjigu recepata koja je bestseler.

Razmišljajući o kultu kojeg najimućniji imaju među "sirotinjom rajom", takođe se nameće i fakat da čudesno bogati udeljuju tek nešto malo mrvica sa stola svog bogatstva, dajući tek smešne svote u dobrotvorne svrhe. Ili nam na um padaju i takvi milostivi, raskošni zadužbinari poput princa Vilijema: on veoma rado pravi zimske gala-priredbe za beskućnike, održavajući ih u svojoj palati Kensington čije održavanje plaćaju obični poreski obveznici - dok nezamislivo bogati princ, u tom trenutku, u medijima upravo zadobija skoro svetački status. Siromašni i oni manje dobrostojeći, oni na udaru oštrih mera štednje i eksploatacije - a koji su stalno pod budnim okom organa reda i najčešće olako kriminalizovani - pretvaraju se u objekte pod patronatom (zakona i bogatih elita), zahvalno sebi oslikavajući lažnu predstavu o velikodušnosti bogataša - predstavu koju im bogati serviraju o sebi, a koja je najčešće nejasna neutemeljena. Kultom bogatih - kojeg nam serviraju bogati a kojeg gaje upravo oni koji su siromašni - propagira se ideja da su ogromne ekonomske nejednakosti koje danas postoje u društvu sasvim prirodna pojava, uz stav da "pobednik uzima sve (ili, barem, najviše)", kao što, uostalom, i priliči svakom kultnom heroju - a sve to zaslužuju bogati jer su, eto, upravo inteligentniji od nas… proizvodimo ih u heroje čak i u slučaju kada su, naprosto, svoje bogatstvo zadobili prirodnim pravom rođenja u bogatoj porodici, pa su im tim "genetskim usudom" pružene sve prednosti naslednog bogatstva.

Pre će biti da smo blago smo zbunjeni nego li pogođeni pravednim gnevom onda kada nam se (po ko zna koji put) u medijima govori kako su bogati, ah, eto i oni, "progonjeni", ili "zlostavljani"zbog utaje poreza, ili, kao, "linčovani" zbog svojih astronomskih bonusa koje primaju. Demonizovanje siromašnih je ona druga strana kulta bogatih ili, kako to kaže jedan prijatelj, "svi mi zajedno, sve klase, od najsiromašnijih do superelita, obezbeđujemo postojanje iskonske jin-jang ravnoteže - čiji je rezultat veoma turobni status kvo". Vreme je da ovaj stav izdrži proveru u realnosti, ali ne u nekom "zgodnom" rijaliti šou programu.