Prinudni otkup akcija – tajkunski pir ili direktiva EU?

Funkcionisanje akcionarskih društava odvajkada predstavlja paralelu demokratiji u političkim sistemima, te ne čudi što ovaj oblik privrednog organizovanja dominira svetskom ekonomijom. Svaki akcionar u kompaniji, poput građanina u političkoj demokratiji, ima pravo glasa, ali srazmerno broju akcija koje poseduje. Ovaj inferioran položaj manjinskih akcionara u odnosu na glasača u političkim demokratijama, nadomešten je strogom zaštitom njihovih prava koja se nalazi u srži funkcionisanja akcionarskih društava. Bez uvažavanja manjinskih akcionara čitav koncept ove industrijske demokratije brzo bi se urušio jer ne bi ni imalo smisla posedovati bilo kakav manjinski, vlasnički udeo.

Stoga, sve tržišne demokratije neguju akcionarstvo i maksimalno se trude da obezbede zaštitu akcionarskih prava. Osim bazičnih prava (pravo glasa, uvida u poslovne knjige, učešća u raspodeli dobiti i dr), regulative razvijenih tržišnih privreda štite manjinske akcionare i u marginalnim slučajevima poput prinudnog otkupa akcija. Naime, kada većinski vlasnik stigne do visokog vlasničkog udela (90 ili 95 odsto, u zavisnosti od regulative), manjinskom akcionaru se obezbeđuje mogućnost da proda svoje akcije većinskom vlasniku. Takođe, mogućnost otkupa ostavljena je i većinskom vlasniku, ali s obzirom da se ova praksa kosi sa ustavom zagarantovanim slobodnim raspolaganjem imovine, akcenat je na fer ceni koja se obično ne može poistovetiti sa tržišnom jer predmetne akcije često nemaju visok nivo likvidnosti. Stoga, zakonodavstva u EU manjinskim akcionarima nude zaštitu i u vidu izračunavanja fer vrednosti (najčešće metodom diskontovanih budućih novčanih tokova), kako bi ovaj prisilni gubitak imovine imao što pravedniju nadoknadu.

Na domaćem finansijskom tržištu, prinudan otkup akcija nije marginalni slučaj koji se tek sporadično dešava, već glavni cilj berzanske igre koju diriguju većinski vlasnici. Domaće zakonodavstvo je 2012. godine spustilo prag za prinudni otkup akcija sa 95 na 90 odsto vlasništva što je ponukalo sve likvidnije kapitaliste (kako domaće tako i strane) da što pre i jeftinije konsoliduju vlasništvo. Iako su, istina, zakonom predviđene izvesne metode zaštite manjinskih akcionara, obično su ostajale „mrtvo slovo na papiru“ zbog nefunkcionisanja tržišta i slabih institucija. Protokom vremena razne tehnike što jeftinijeg istiskivanja akcionara toliko su metastazirale da je u potpunosti obesmišljen zakonski okvir koji je dobrim delom predstavljao direktivu EU.

Kupovina akcija preko povezanih lica, špekulativne berzanske transakcije među njima, sticanje te poništavanje sopstvenih akcija u cilju približavanja vlasništva do prinudnog otkupa, fiktivno spuštanje vlasništva ispod praga od 90 odsto kada se ne može izbeći plaćanje fer cene, samo su neke metode odomaćene na domaćem tržištu u cilju što jeftinijeg prikupljanja stoprocentnog vlasničkog udela.

Logično, ova omasovljena praksa ostavila je velikog traga i na protivvrednost po kojoj akcionari prinudno ostaju bez svojih akcija što i poslednji primeri potvrđuju. Većinski vlasnik Montinvesta na putu je da prinudno istisne manjinske akcionare po ceni kompanije koja odgovara njenoj godišnjoj dobiti. Takođe, većinski vlasnik AIK banke, najlikvidnije bankarske ustanove na domaćem tržištu, sprovodi isti scenario na nivou ispod trećine njene knjigovodstvene vrednosti. Ako se zna da je voljom većinskog vlasnika akcionarima ove banke nedavno isplaćeno 25 miliona evra dividende, jasno je koliko je tržišna vrednost od 130 miliona evra bliska fer ceni.

U zemlji u kojoj većina stanovništva ne zna ni da postoji berza, a kreatori ekonomske politike gledaju da je što više marginalizuju, jasno je da ovakvi događaji neće pobuditi veću pažnju. Njihove posledice, pak, teško se mogu izbeći, a tiču se pre svega sve manjih izgleda u pogledu formiranja srednje klase i građanskog društva. Tu parlamentarni izbori, ma koliko se često održavali, ništa ne mogu da urade.