Ja protiv Mirka Cvetkovića

I kažem sebi: Mirko, ne razumeš da je rešavanje ekonomskih problema toliko napredovalo dok si se ti isključio iz tih tokova. Nisi u trendu. Ali ne dam se. Kako ima još stvari koje mi nisu jasne krećem u potragu za sagovornikom da me prosvetli. Što zbog svoje narcisoidnosti, što zbog uskog kruga ljudi spremnih za dijalog, za sagovornika biram sebe ! U ogledalu!

Sednem pred ogledalom i počnem: Znaš li ti da su tekući rashodi za pet meseci 2014. veći za čak 21 milijardu dinara u odnosu na 2013? Ne, ne pričam o padu prihoda kao posledici recesije i rastu deficita zbog toga. Ne, recesija kod nas ne postoji! Gledaj podatke: u prošloj godini rast 2,5 odsto, u ovoj 1 odsto. Govorim, čoveče, o rastu budžetske tekuće potrošnje i to u vreme kada nam treba zaokret.

A ne! Nemoj sada da mi pričaš da je to zbog većih kamata koje plaćamo na stare dugove. Pa kamate su ove godine veće za 11 milijardi, a ne za 21 milijardu! A kako su to kamate sada veće kada dobijamo mnogo povoljnije kredite nego ranije? I ako smo se pre nepovoljno zaduživali, zašto sada ovim povoljnim kreditima ne refinansiramo stare dugove pa da nam kamata bude manja, a ne da raste?

Ovaj u ogledalu ćuti i gleda me. A ja nastavljam. Kako to da vraćanje starih dugova ne smanjuje zaduženje nego ga povećava? Ako je to tako, evo super predloga: prestanimo da se zadužujemo da bismo vraćali stare dugove i sve će biti u redu! Šta kažeš, možda nisu dobri ovi podaci, to je samo statistika, da pogledam inflaciju? Dragi moj, nije ovo statistika već zvanični knjigovodstveni podaci Ministarstva finansija. A inflacija? Dovoljno je da ti kažem da je u istom periodu bila dva odsto, a rast tekućih rashoda veći od pet odsto. I kakav je to argument imali smo izbore? Tačno, zbog njih su neki troškovi veći, ali onda trošenje para pred izbore treba da nazovemo bahaćenjem, a ne izgovorom.

Ne, nisam zaboravio da su nas pogodile poplave. Strašna je to katastrofa, priznajem. Ali čekaj, zar poplave nisu bile u drugoj polovini maja, a procena štete je još uvek u toku? To znači da do maja nije bilo većeg trošenja para iz budžeta za saniranje ove nevolje. To nas tek čeka.

Gleda me lik iz ogledala, smeje mi se u lice. Kaže, čoveče, razumi, nema nikakve veze da li si u pravu, jer sve što govoriš malo će ko da razume, niko neće da sluša. Džaba ti! Priznajem, vidim i ja to niko neće da čuje, ali ne odsutajem i posežem za ključnim argumentom. Dobro, ali kaži mi kako to da svi vidimo da je situacija loša, da je svakog dana, nedelje, meseca sve lošija, da se pogoršava, a da se odlažu mere koje treba da poprave stanje. Zar nismo rekli svom snagom u reforme, to je hitno, idemo odmah!

E, tada ustade ovaj iz ogledala, izgubi mu se onaj podrugljivi smešak i reče: Dobro, Mirko, kako te nije sramota! Ljudi ginu, voda im za nekoliko sati uze kuće i sve što su godinama stvarali, a tebi to ništa ne znači! Zar ti ova nesreća nije dovoljan razlog za odlaganje?

Ostadoh bez reči. Šta da kažem na njegov argument koji je prost, tako lako razumljiv, snažan i neporeciv. Osetih neki grč u stomaku i sramotu. Ali dok me je to izjedalo, pred očima mi se ukaza rešenje. Problem je u nedostatku podele rada! Jer kada bi se naši ekonomski stratezi i planeri tekuće ekonomske politike bavili samo time, onda poplave ne bi mogle da uspore njihov rad. Možda bi ih čak i ubrzali jer poplave, osim štete, mogu da izazovu i ekonomske implikacije. Međutim, izgleda da stratezi i planeri moraju stalno da razmišljaju o poplavama, a rad na osnovnom zadatku moraju da odlože za kasnije.

To je to, podela rada! Radostan što sam dobio odgovor na najvažnije pitanje, prekinuh monolog. Jer sve je rečeno.