Filip Filipović za B92: Trofeje dižemo svi zajedno

Protekla godina je bila praktično savršena za srpski vaterpolo. Seniori su pokorili Svetsku ligu, Evropsko prvenstvo i Svetski kup, a mlađe kategorije su bile takođe dominantne. Još jedna potvrda stigla je u obliku nagrade za najboljeg vaterpolistu sveta koju je dobio Filip Filipović, koji skromno kaže da je to priznanje i za njegove saigrače. U novogodišnjem intervjuu za B92, Filipović se osvrnuo na 2014. godinu, ali i najavio izazove koje su pred našim vaterpolistima…

Jelena Trajković Srbija
Podeli

Filipović je ponosan na sve što su on i saigrači postigli tokom godine koja je iza nas. Međutim, u isto vreme ne zaboravlja da se vaterpolo još ne smatra nacionalnim sportom, iako nas vaterpolisti apsolutno nikada nisu razočarali.

Definitivno vaterpolo pokazuje po ko zna koji put da je najtrofejniji sport u zemlji, iako još nema status nacionalnog sporta. Mi smo reprezentacija od koje se uvek očekuju medalje i koja ih uvek donosi svom narodu sa velikim ponosom. Šta reći za 2014. godinu, koja je od juniorske reprezentacije, preko seniorske, pa i podmlađene seniorske, briljirala. I ponašanjem i igrom. Ne znam da li je ijedna zemlja na svetu u bilo kom sportu bila tako dominantna u jednoj godini kao mi ove”.

Na pitanje da od svih divnih trenutaka koje je doživeo sa reprezentacijom izabere jedan, Filipović se vraća u 2013. godinu.

Iskreno, ja bih izdvojio prošlu godinu i Svetsko prvenstvo u Barseloni. Znam da je atipično i da možda nekima neće biti jasno, ali mi smo u Barseloni imali veliki ispit generacije. Osvojili smo sedmo mesto ili, neko bi rekao, spali na sedmo. Ali, ono što sam tada doživeo, taj osećaj jedinstva i trenutke posle kojih smo ostajali zajedno, čvršći i uvereniji da smo na pravom putu, uprkos porazima i nedaćama koje su nas zadesile. Ta atmosfera i vera jednih u druge mi je dala neviđen osećaj zadovoljstva pred nove izazove za koje smo znali da će biti teži nego do tada. U pobedama su svi uz tebe i tapšu te po ramenu, sve je lepo, ali u tim teškim danima treba videti ko će nam se zaista samo naći. Bili smo samo mi i selektor Dejan Savić sa svojim stručnim štabom”.

Zbog svojih sjajnih igara, kako u reprezentaciji, tako i u Radničkom, Filipović je ove godine ponovo proglašen za najboljeg vaterpolistu sveta, ali ističe da je to zasluga i njegovih saigrača.

Priznanje ima ogromnu vrednost. Meni u ovom trenutku još veću možda jer je drugi put od strane FINA. Zaista je posmatram kao potvrdu dugogodišnjeg rada, ali pre svega kao potvrdu svih mojih saigrača u reprezentaciji i klubu, jer je ovo najviše njihova zasluga”.

Filipoviću je to drugo takvo priznanje, a ujedno je i treću put u poslednjih šest godina naš vaterpolista najbolji na svetu, što je možda pravi pokazatelj vrednosti sadašnje generacije.

Neko od nas 13 u ekipi se izdvoji svojom igrom, golovima ili odbranama, ali ono što ovu generaciju čini tako posebnom je upravo to – što igramo i delujemo kao ekipa, u kojoj upravo ona u nekom trenutku izbaci pojedinca u prvi plan. Kada se diže pehar, dižemo ga svi zajedno. Tako je i u mom slučaju. Dobio sam priznanje koje je meni namenjeno, ali ga dižem u ime ekipe i zahvaljujem im se jer je to pre svega delo tima, ne pojedinca”.

Pored u reprezentaciji, Filipović je nizao sjajne igre i kao igrač Radničkog. Sa Kragujevčanima je postao vicešampion, a uprkos velikom uspehu, postoji žal što nisu uspeli da naslede Crvenu zvezdu na tronu Lige šampiona.

Verovatno je to jedina tačka ili zarez koji ću imati u godini za nama. Imali smo sjajnu ekipu, još bolju atmosferu, ono što je falilo i što fali je uveliko poznato. Svestan sam propuštene prilike i verujem da ću žaliti do kraja karijere što nismo podigli i taj pehar ove godine. Nažalost, za osvajanje Lige šampiona nije potrebna samo ekipa i trener. Nismo imali ljude koji su sposobni da uspešno vode klub. No, ipak, ni finale Lige šampiona u drugoj godini postojanja kluba ne pamtim da je neko zabeležio u skoroj istoriji sporta. Zasluge idu svakako igračima i stručnom štabu”.

Filipović je dve godine igrao za Radnički, osvojio je Kup Evrope, a u finalu domaćeg šampionata bolja od Kragujevčana je bila Crvena zvezda. Na pitanje kako gleda sada na te dve sezone, srpski vaterpolista odgovara:

Bile su to dve prelepe godine u mojoj karijeri. Kao što sam već napomenuo, imali smo mnogih poteškoća u samom funkcionisanju, igrači su trenirali i igrali bez ikakve nadoknade i po nekoliko meseci. Od nas su se tražile samo pobede, jer smo zbog toga i došli u Kragujevac. Atmosfera na bazenu Sportskog centra Park je kao retko gde. Zaista nemam reči što se Kragujevčana tiče. Primili su nas kao svoje, tako smo se i osećali. Imali smo sve preduslove za pravljenje jedne šampionske ekipe koja je mogla da osvoji sve. Sve preduslove sem jednog. Ali, kako je to danas lakše reći, situacija u zemlji je teška, pa shodno tome nije do nas…”.

Mnogi su mislili da je povratak reprezentativaca u srpske klubove nešto promenuo u klupskom vaterpolu u našoj zemlji, ali…

Sa velikim žaljenjem, moje mišljenje je da se ništa nije promenilo. Imali smo nikad jaču Zvezdu, Radnički je osnovan, Partizan je imao super ekipu, ali vaterpolo organizacija u zemlji nije postojala. Bili smo svedoci da su klubovi bili mnogo jači od same organizacije koja nije očigledno bila spremna za najjače klupsko prvenstvo u Evropi tada. Ali, svima nam je bilo lepo, uživao sam u finalu obe godine. Lepo je igrati pred tri-četiri hiljade navijača”.

Posle Radničkog, Filipović se vratio u Pro Reko, klub o kojem se već zna, a koji sa klupe predvodi legendarni Igor Milanović.

Ciljevi Pro Reka su uvek poznati. To je ekipa koja nema šta da krije i pravi alibije. Došli smo nas trojica kako bismo ove godine uz ostatak ekipe predvođeni Igorom osvojili trofeje na svim frontovima. Naši apetiti su unapred poznati, na nama je da ih opravdamo”.

Reprezentaciju Srbije u 2015. godini očekuju Svetska liga, koju je dominantno započela, i Svetsko prvenstvo u Kazanju, a Filipović ne krije ambicije.

Naš cilj za 2015. godinu je da izvadimo vizu za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. To je prvi i osnovni cilj, smatram da će sve biti podređeno tome”.

Rano je još pričati o Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, ali je sigurno da su svima one u mislima i mnogi smatraju da kruna generacije sadašnje vaterpolo reprezentacije bude upravo zlato u Brazilu.

Od 2004. godine vaterpoliste prati ta realnost koja po završetku Igara ispadne nerealna. Očekivanja javnosti su uvek ista što se nas tiče. Ne krijem da bi za nas to bila kruna karijere, ali treba biti skroman i ići korak po korak. Ne smemo da preskačemo usputne stanice da bismo sa razlogom imali najviša očekivanja u Riju. Treba prvo izvaditi vizu za Rio i sve ćemo posvetiti tome”.

2014. godina koliko je bila lepa za srpski vaterpolo, bila je i tužna, jer smo ostali bez dvojice sjajnih stručnjaka – Predraga i Nenada Manojlovića, koji su definitivno zaslužni što je srpski vaterpolo tu gde je sada.

Predrag je neko ko je radio u interesu srpskog vaterpola, a čiji se rezultati nisu videli, niti se pisalo o njima. Njegov udeo je ogroman. Ništa manji je Nenin, o kojem ne želim da trošim reči jer se smatram nedostojnim da pričam o Nenadu Manojloviću i njegovim zaslugama, udelu u ekspanziji srpskog vaterpola od 2000. godine. Vaterpolo je izgubio dvojicu velikih sportskih radnika, ljude koji su bili posvećeni sportu od jutra do mraka. Nena je bio selektor koji mi je prvi ukazao šansu u seniorskoj reprezentaciji. Od tog trenutka mi je promenio karijeru i večno ću mu biti zahvalan na poverenju koje mi je ukazao”, rekao je Filip Filipović za B92.

Jelena Trajković (@zvezdica)

strana 1 od 2 idi na stranu