Ernests Gulbis za B92: “Život tenisera je užasan"

Beogradski “Srbija open 2011“ okupio je desetak tenisera iz Top 50 sa ATP liste, a jedan od najinteresantnijih likova iz zveta "belog sporta" je svakako Letonac Ernests Gulbis. On je posle rane eliminacije sa turnira, za B92 pričao o svom odnosu i poznanstvu sa Novakom Đokovićem, sličnostima tenisa u Letoniji i Srbiji, zašto mu se sviđa Beograd, njegovom profesionalnom pogledu na tenis i čime se bavi kada ne udara lopticu.

Srbija
Podeli

Gulbis je na Srbija open 2011 stigao zahvaljujući specijalnoj pozivnici organizatora, ali je eliminisan već na startu od Ukrajinca Ilje Marčenka.

“Igrao sam loše, bilo je vetrovito, nisam mogao neke lopte da ubacim u teren i zato sam izgubio“, istakao je Gulbis ne previše razočaran porazom.

“Tenis nije sve što postoji. Zar zbog poraza treba da budem depresivan ceo dan? Izgubio sam, osećao sam se loše jedan sat i to je to, to je samo igra“, rekao je Gulbis koji je ipak zadovoljan što je mogao da odigra bar jedan meč pre turnira u Madridu i Rimu.

“Posle Monte Karla tražio sam uslugu da dobijem pozivnicu jer su mi bili potrebni mečevi. Novak i njegova porodica su bili dovoljno ljubazni da me pozovu. Igrao sam samo jedan meč ali je u redu, potrebno mi je što više da igram. Dobro igram kada treniram, ali na mečevima još uvek nemam samopouzdanja“.

Svetskom teniskom vrhu Gulbis se približio nakon nekoliko godina rada sa Nikolom Pilićem, koji je najzaslužniji za velike uspehe mnogih tenisera sa naših prostora.

“Niki mi je u jednom momentu bio kao drugi otac. Trenirao me pet ili šet godina. To je bilo najvažnije vreme u mojoj teniskoj karijeri, od 13. do 18,19 godine. Veći deo onoga što sam o tenisu naučio, naučio sam od njega. Saradnju smo završili jer nije želeo da putuje, a ja sam morao zbog turnira. Razišli smo se kao prijatelji“.

Početak 2011. godine obeležio je Novak Đoković fenomenalnom serijom nepobedivosti i sa tri osvojena turnira. To će pokušati da nastavi i u Beogradu, iako je “mali“ ATP turnir.

“Ovde je teško igrati, iako ne igra nekoliko najboljih tenisera. Novak sada ima veliko samopouzdanje i može da pobedi bilo koga. Biće teško pobediti ga. Ali dobro je što ima ovaj momentum, tada je lakše izaći na teren. Sa tim samopouzdanjem osećaš da ćeš da pobediš i nema druge šanse. Ja se još uvek nisam tako osećao tokom karijere ali se nadam da hoću“, prokomentarisao je Letonac Novakovu “situaciju“.

Gulbis i Novak se dugo poznaju, zajedno su trenirali u akademiji Nikole Pilića u Nemačkoj.

“Zajedno smo trenirali na Pilićevoj akademiji u Minhenu. Ja sam imao 16, on 17 godina. Uvek je igrao bolje od mene, ja sam igrao samo na juniorskim turnirima, a on je igrao na fjučersima. Stalno me je pobeđivao ali smo uvek imali dobar odnos. Ja sam kasnije počeo da igram na turnirima pa se nismo često viđali oko dve godine. Nismo najbliži prijatelji, ne zovemo se, ali kad god se vidimo razgovaramo i slično, mnogo smo bliži bili dok smo trenirali u Minhenu“.

Gulbis dobro poznaje i Troickog i Tipsarevića, kao i većinu srpskih tenisera koje izuzetno poštujem javiše zbog toga što razume kroz šta su prošli dok nisu došli do svetskog vrha.

“Oni su sjajni igrači u novoj teniskoj zemlji. Nadam se da će i Letonija jednog dana poći istim putem. Sada smo tu samo ja i naša najbolja ženska teniserka koja je takođe oko 30 mesta, (Anastasija) Sevastova. Ako uspemo da imamo još nekog igrača u Top 100 to će biti veliki uspeh za Letoniju. Naše federacije nisu kao u Nemačkoj, Francuskoj, SAD-u. Ono što ste vi uradili je velika stvar, to što su igrači napravili, uradili su svojom voljom, niko im nije pomogao, tako je i kod nas. Ni meni niko nije pomogao i to je velika stvar. Imao sam sreće da je moja porodica mogla da mi plati trenera, da nije ja se ne bih bavio tenisom. To je tačka. Nema novca ni od od tenisekog saveza ni od vlade Letonije koja poslednjih godina teniskom savezu daje oko 4000 evra godišnje. To je smešno. Mnogi talentovani igrači su prestali da igraju jer nisu imali novca za putovanja, trenere i ostalo, pa su prestali da igraju“.

Gulbis nije imao mnogo vremena da upozna Beograd, ali mu se svidelo ono što je stigao da vidi.

“Išao sam na jednu večeru, ne sećam se u koji restoran. Mnogo mi se svidelo, podseća me na moju zemlju i malo na Rusiju. Sličan je mentalitet ljudi, uživao sam. Ovo je manje evropski, a ako mogu tako reći, više sovjetski tip zemlje, kao Rusija, Ukrajina, Letnija, na to me podseća i uživao sam. Sada kad sam izgubio malo ću više da obiđem grad sa prijateljima koje znam sa akademije, a koje dugo nisam video“.

Van terena Gulbis želi da se posveti stvarima koje nemaju veze sa tenisom.

“Sa ostalim teniserima pričam o istim stvarima kao i drugi ljudi, o životu i šta ja znam, o normalnim stvarima. Mrzim da pričam o tenisu. Celi dan igram tenis, treniram, mislim o tome, i kada imam slobodno vreme ne želim da ponovo pričam o tenisu, ne bih bio srećan“.

Gulbis je definitivno najpoznatiji teniser, a možda i sportista iz Letonije, ali on sebe ne doživljava kao slavnu ličnost.

“Ne znam za slavu, znam da sam 30. na listi i da moram još mnogo da radim u karijeri. Moj cilj nije da budem prepoznatljiv i u centru pažnje, nego da igram dobro i napredujem. Voleo bih da ima još poznatih tenisera iz Letonije ali naš sistem je loš i to se neće dogoditi brzo“.

Mnogi smatraju da je Gulbis do sada trebalo da ostvari znatno bolje rezultate, ali on ne oseća pritisak.

“Ne osećam pritisak, i dalje još mnogo učim. Nisam ako drugi igrači koji su vrlo mladi, sa 18, 19 godina došli među Top 10. Ja još uvek učim, balansiram svoj život između tenisa i ostalog. To nije pritisak, nego proces učenja i traženja tog balansa. Mislim da ako nastavim da igram biću bliže vrhu za 2-3 godine, nebitno kad“.

On potiče iz bogate porodice, tenis mu nije neophodan za egzistenciju, pa se u javnosti često čuju priče da zbog toga nije dovoljno ozbiljan, da mu je tenis samo hobi.

“Tenis shvatam veoma ozbiljno. Drugim ljudima se možda čini drugačije ali nije. Mnogo radim, mnogo treniram, ali tenis nije sve u životu. Imam mnoga druga interesovanja. Kada završim karijeru verovatno neću imati veze sa tenisom, radiću neke druge stvari“.

“Studiram istoriju umetnosti ali ne toliko često. Bio sam samo na nekoliko predavanja jer ne mogu da stignem. Još uvek se računam kao student, možda se vratim i završim kada okončam karijeru“.

Gulbis je pokušao i da objasni da nije sve tako sjajno u svetu profesionalnog tenisa.

“Život tenisera je užasan, veoma užasan, to ljudi ne znaju. Oni misle da ako uđeš među najboljih 100 imaš pune džepove novca. Da svugde putuješ prvom klasom, da imaš sve, da živiš u najboljim hotelima. To nije tačno, samo teniseri iz Top 10 to mogu da priušte. Ostali ne mogu. U drugim sportovima, naprimer u NBA ligi i slično, igračima je sve plaćeno. Teniserima nije, oni moraju da plate karte, hranu, trenere, sve, ako ne dolaze iz velike teniske federacije kao što je Francuska koja sve plaća igračima. To je pogrešno, onaj ko je odgovoran za to radi loše“.

“Ja sam počeo da treniram tenis jer je individualni sport, jedan od najboljih individualnih sportova na svetu. Ja nisam timski igrač, volim da budem odgovoran za svoje poteze, greške, pobede i sve. To je fin sport ali ljudi nisu informisani. Ljudi misle, moji roditelji su mislili, ja sam mislio da ako dođeš u prvih 100 da je to to, tvoj život je rešen, a nije“.

Van teniskog terena najviše je druži sa igračima iz Rusije.

“Imam veoma dobar odnos sa svim ruskim igračima, Torsunovom, Kunjicinom, Maratom (Safin) dok je igrao. Sa njima se najviše družim, jezik je uvek glavni razlog“.