Kako su me pokrali usred aviona...

Melisa Hojer iz Londona podelila je za „NZ herald“ neočekivano iskustvo koje je doživela u avionu, „najsigurnijem“ mestu tokom puta, kao upozorenje svima da otvore „četvoro očiju“. Pročitajte njen tekst u nastavku.

Sela sam na sedište do prozora na letu od Londona do Madrida. Što je najsmešnije, tamo sam se uputila kako bih zaradila novac koji je posle trebalo da ide u humanitarne svrhe, tačnije da šetam za sidnejsku fondaciju koja podržava bolnicu Princ od Velsa.

Čim sam sela, španski par u tridesetim godinama seo je do mene i odmah su me upitali da li mi dve torbe ne smetaju pored nogu. Rekla sam da nema nikakvih problema.

Moj ručni prtljag bio mi je ispod nogu, pa što bih se brinula... Let od Londona do Madrida svakako traje tek dva i po sata.

Nakon jednog sata naručila sam tost sa sirom i dala kreditnu karticu stjuardesi koja mi ju je, pošto je naplatila, odmah vratila.

Vratila sam je u svoj novčanik, koji je bio na vrhu torbe, između mojih nogu, i nisam više morala da mislim na to.

Ono što nisam uvidela i, naravno, shvatila tek nakon incidenta jeste da postoji grupa putnika koja putuje samo kako bi krala tokom letova. Neki uzimaju predmete direktno iz vaše torbe, dok sedite samo nekoliko centimetara pored njih.

I ja sam postala žrtva jednog od tih lopova.

Uvek sam mislila da su moje stvari sigurne u avionu. Pa, ili su između nogu ili u prtljažniku iznad glave. Oh, kako sam se prevarila.

Kasnije saznajem da vlasti širom sveta veruju da postoji organizovana kriminalna organizacija koja krade od ljudi tokom putovanja.

Čula sam i da je jedan putnik imao više od 200.000 dolara u gotovini i dva skupa sata koji su nestali iz njegove torbe.

Kada je trebalo da se iskrcamo primetila sam da se devojka do mene pognula da uzme svoje dve torbe koje su joj bile između nogu. To mi je delovalo čudno.

Zašto jednu od njih nije stavila gore u prtljažnik? Bilo je mesta.

Ubrzo sam shvatila da mi je novčanik nestao i odmah sam alarmirala nadležne na aerodromu. Bilo je tu mnogo rukovanja, manjak španskog u mom rečniku, a to nije baš dobro kada dođete u ovakvu situaciju.

Epilog, moj novčanik nije pronađen.

Rekla sam im broj sedišta i pitala da li mogu da vidim ko je sedeo do mene. Gledali su me kao da sam potpuno luda. Već sam bila na kraju strpljenja, ali i vremena jer je uveliko trebalo da stignem u hotel kako bih se naspavala pred sutrašnju trku.

Osećala sam se kao go*no, iskreno. Htela sam i da se vratim kući i zaboravim na čitavo putovanje.

Sve što sam imala je bio moj pasoš. I zdravlje. Hvala bogu na tome.

Uzimajući u obzir da idem u šestodnevnu šetnju, koja je trebalo da bude uživanje, sve o čemu sam razmišljala bilo je o kretenu koji me je opljačkao.

Kada izgubite novčanik u stranoj zuemlji, zaista se osećate potpuno beznadežno i bespomoćno.

Ništa nisu pronašli u avionu. Nigde. Mejlom su mi to i potvrdili.

Sigurna sam da sam naredna tri dana mogla da provedem po policijskim stanicama, ali ja sam svoju šetnju započela naredni dan i pokušala da zaboravim ovu neprijatnost.