Hilandar - čuvar Srbije

Na trajekt se ukrcavaju „hodom unazad” šleperi sa građevinskim materijalom, a među njima se gura i traktor, čija je prikolica prepuna nečeg od čega se nadima žuta cerada. Monasi ulaze preko reda.

Policajac obalske straže pregleda svetogorsku vizu, Diamantion (25 evra) poredi je sa imenom u pasošu. Onda pregled brodske karte. U jednom pravcu pet i po evra. Procedura je uhodana, ozbiljna i bez suvišnih reči. Betonski molo u grčkoj luci Uranopolis brzo se prazni.

Trajekt polazi na vreme – u 9 i 45. Sedišta na trajektu skoro sva su zauzeta. Kao u vojsci, tu su samo muškarci. Posle sat vremena izlazimo u pristanu Jovanjica. Čeka nas klimatizovani autobus. Vlasništvo je manastira Hilandar. Braća iz Novog Sada zevaju. Dva dana su putovali do Uranopolisa. Autobus se lomata po zemljanom drumu. Vere se uz brda.

Obrisi Hilandara ukazuju nam se kao što se manastir Studenica ukazuje putniku – manastirski krug zgrada je u kotlini. Studenica (1190.) i Hilandar (1198.) zadužbine su Simeona Nemanje i njegovog sina Save. Od poređenja ova dva zdanja sve vreme boravka nismo mogli da se oslobodimo.

Po dolasku u Hilandar - prozivka. Strog, stariji monah odvodi grupu od desetak gostiju do gostoprimnice. Posluženje je hladna voda, ratluk, kafa, čaj. Strogi monah, kao da je vojno lice, upoznaje goste sa manastirskim redom. Mnoštvo je tu ograničenja - nemojte izlaziti iz sobe do kupatila nepristojno obučeni, u crkvu samo u dugačkim rukavima, ako uđete u kratkim nećete biti izbačeni, ali smatrajte da ste nepristojni.

Monahe možete slikati samo uz njihovo odobrenje. U deset uveče se gase svetla i vi morate biti u krevetu, lezite mirno i ne govorite da ne ugrozite mir ostalih u sobi. Ko želi može doći na jutarnju liturgiju u četiri, a budiće vas u šest, tada morate ustati.

Loza svetog Simeona (Foto: ljubar/Flickr.com)

Zrna grožđa relikvije

Smeštamo se u čistu, osmokrevetnu sobu. Braća iz Novog Sada su legla i odmah zaspala. Krećemo u obilazak manastira sami. Nije predviđeno da imamo vodiča, da neko obavesti goste o istorijatu, ništa od toga. Kako se ko snađe i šta sam vidi. Raspitujemo se za bivšeg novinara Politike, Aleksandra Kneževića, koji se na Hilandaru zamonašio. Kažu nam da je otac Romilo na studijama u Kembridžu.

U portarnici, pitamo oca Simeona da nam otvori riznicu manastira: „E, vi ste danas došli i odmah biste da vidite riznicu, buni se monah zadužen za čuvanje riznice. Ja sam šest godina bio u manastiru i nisam video riznicu. Moj starac kaže, sutra ćemo, i tako šest godina.” Ipak, na nagovaranje, obećava da će videti sutra posle ručka.

Loza Svetog Simeona je pokrivena kamenim sarkofagom, zaštićena je i pletenom žicom, a podignut je i drveni venjak na kojem se raširio zeleni grm pun grozdova. To je jedno od čuda koje smo svojim očima videli – nije važno koliko je ta loza zaista stara, ali začuđuje da toliko obilat rod daju samo dva izdanka, koja su raspuknuta, izgledaju trulo, bez ikakvog života.

Puzavica sa čudotvornim plodom izlazi iz zida crkve. Svaki njen satruli list se skuplja u spremištu, iza vratanaca, pod sarkofagom kojim je zaštićena. Svako zrno ploda je relikvija.

Savet iskušenika

Iskušenik koji čisti srebrne čirake, i odlučno odbija da kaže kako se zove, odakle je, priča da je loza iznikla iz mesta gde se iz kivota Svetog Simeona istakalo miro. Kada je Sveti Sava odneo kivot svog oca u Srbiju, da na njemu trajno pomiri zavađenu braću, Vukana i Stefana, iz tog mesta gde je bio kivot, samonikla je ova loza. Stara je preko 800 godina, niko ne zna stariju lozu koja daje ploda. A mnogima je donela poroda. I zato je tražena i do nje se teško dolazi.

Jedan gost iz Kraljeva, priča da je dugo molio da dobije tri zrna za svog kolegu, inače saobraćajnog policajca, koji nije mogao da ima decu. Skoro ceo plod je rezervisan za molioce iz celog sveta. Nepisano pravilo je da onaj koji traži zrna svete loze, to bi valjalo da čini tri puta.

Pod hladnjakom, na koji se naslanja zeleni grm loze, iskušenik umače krpu u beli prah kojim čisti srebro. Žustro trlja, tako i govori: „Niste se pripremili za dolazak u Hilandar, morate da znate istoriju! Kako živimo ovde? Idite u kosturnicu, e, tamo će vam biti jasno kako vi živite! Šta su automobili, trčanje za unapređenjem, koliko je to sve prolazno. Tamo prvo treba da odete”.

Kosturnica je u podrumu jedne obične kuće. Ulazi se kroz taraba-vratanca. Samo se podigne reza. Da nam iskušenik nije rekao, ne bismo ni primetili da je tu kosturnica, a već smo pored ove zgrade prolazili. Nema nikog. Ledena tišina. Protivpožarni aparat stoji u pripravnosti, kao da će da gasi neki nikad zgasli požar u dušama davno umrlih monaha. Protivpožarni aparat jedini ima boju: daske polica su crne, lobanje svetle. Nema ničeg drugog. Stotine lobanja.

Zalud nam je da tražimo svetlo. Vidimo koliko dopire svetlosti kroz podrumske prozore. Police u redovima, do visine niskog plafona. Lobanje naslagane jedne na druge. Na retkima je nešto napisano. Uspevamo da u polumraku pročitamo: Smederevac.

Pored polica sa lobanjama je žicom ograđen deo podruma u kojem se drže neke baštenske stvari, čini nam se kao da i time Hilandarci pokazuju prezir prema materijalnom činu smrti.

Gosti Hilandara su i učenici Vojne gimnazije. Došli su sa svojim veroučiteljem. Krupan, mlad sveštenik, budućim oficirima je vodič kroz istoriju manastira i kroz religiju. Buduće starešine idu na liturgiju. Neki pred ikonom Bogorodice Trojeručice čine male i velike metanije. Neobičan prizor za nas koji smo služili bivšu JNA. Mladići odaju utisak iskrene religioznosti. Fotografišu se sa igumanom Metodijem. Raširili su dugačku srpsku zastavu, koja prekriva ceo njihov stroj.

Došlo ih je pedesetpetoro. Igumanu Metodiju u čast pevaju: Znaš li odakle si, sine/ pogledaj planine sive/ Zejtinlikom cveće procvalo/ Šumadijom sunce zaspalo/ A, ovo je Srbija / govore grobovi ratnika/ iz slavnog vremena. Igumana Metodija ljube u ruku, a on ih blagosilja pred put na planinu Atos (2033 metara metara.), na čijem vrhu će se pričestiti.

Podseća ih na tradiciju Hilandara : ”Ovde su zadužbine Svetog Save, Simeona, kralja Milutina, cara Dušana, kneza Lazara, okruženi smo njima”.

Iguman je mlad, 38 godina. Lice mu je postom i molitvom oduhovljeno, u retoričnosti govora se primećuje obrazovanje i fini balans socijalne i emotivne inteligencije. Iguman je rodom iz Čačka, što danas nije bez značaja.

U požaru je nastradalo gotovo 40 odsto manastira (Foto: alexejdaniel/Flickr.com)

Obnova posle požara

Obnova manastira od požara je u toku. Požar se dogodio u noći između 3. i 4. marta 2004. Radnici nose kombinezone na kojima napred piše: Obnova Hilandara. Tu su dizalice, kamioni... Izgoreli su konaci.

Ako se Hilandar zamisli kao krug, u čijem je centru crkva, onda je izgorelo oko 40 odsto kruga. Požar je poštedeo najvažnije: crkve, pirg Svetog Save, konak Svetog Simeona, čudotvornu lozu, trpezariju, riznicu. Od konaka su ostali nagoreli zidovi.

Rekonstrukcija je imala prvi zadatak da krhotine zidova očuva, tako da su poduprte gvozdenom konstrukcijom. Obnovljen je deo kod portarnice, ulaza. Majstori kažu da se sve obnavlja detaljno, verno originalu. Ono što smo mogli da vidimo deluje autentično, a ne kao neki Fruškogorski manastiri koji su u obnovi stavili PVC-e prozore.

Sutradan nas otac Simeon obaveštava da je u velikom poslu i da neće moći da nam otvori riznicu. Nismo razočarani, primamo lekcije iz strpljenja. Ipak pitamo, biće valjda moguće za šest godina? Odgovor: a, brzo će to.

Pred polazak se bude braća iz Novog Sada. Prespavali su boravak u Hilandaru, izuzev za vreme obroka. Zadovoljni su. Oporavljeni, kao da su bili mesec dana na planini. Osećam neku snagu, kaže stariji brat. I obične stvari, tako se čini, na Hilandaru postanu čudne, kao zrno grožđa, parče hleba, san.

Trem ispred trpezarije (Foto: ljubar/Flickr.com)

Jede se u tišini slušajući

Trpezarija je sagrađena početkom četrnaestog veka, u doba kralja Milutina. Obeduje se dva puta dnevno, zajedno monasi i gosti Hilandarska trpezarija je sačuvana u požaru. Podignuta je u vreme kralja Milutina, oko 1320. godine. Uzdignuta je tremom. Ispod, u podrumu, je vinarija. Trem je prostran i ukrašen.

Pod od kamena, sa motivima krsta i zvezde, tavanica u orijentalnom stilu: šara u drvetu različitih boja. Iznad dvokrilnih vrata freska sa tri lika: Isus Hrist u sredini, Sveti Sava sa krunom mu je sa desne strane i Sveti Simeon s monaškom kapom - levo. To je ktitorski i ideološki pečat manastira.

Trpezarija je prostrana. Obeduje se za dugačkom stolovima. Sedi na klupama. Po 12 ljudi sa svake strane. Otprilike, ima nekih 250 mesta. Iguman sedi u čelu, u apsidi. Onda se ređaju stolovi sa monasima. Zatim stolovi sa gostima. Radnici obeduju odvojeno.

Naspramno ulazu, na sredini prostorije, odignuta je propovedaonica, sa koje se čita u toku jela. U Hilandaru se služe dva obroka, kako je propisao Sveti Sava u Tipiku. Ručak u osam ujutru i večera u šest uveče. Monah, visok skoro dva metra, dočekuje goste i brzo ih raspoređuje da sednu. Bratstvo broji, sa iskušenicima, oko 50 ljudi. Gostiju je više od 70.

Pre obeda se izgovara Očenaš. Iguman daje odobrenje za čitanje Žitija. To je znak da se pristupi jelu. Tišina je, obeduje se i sluša žitije svetog Arsenija, koje čita monah sa predikaonice. Jelo je postavljeno, tako da nema šetanja pri posluživanju.

„Staklo” od litar sa vodom i isto takvo za vinom – raspoređeno je na četiri osobe. Korpa puna žućkastog hleba s debelom hrskavom korom. Braća iz Novog Sada, koji kući peku hleb, kažu da je ovaj hilandarski pečen od celog zrna, rekli bi pšenice, raži i ječma. U tanjiru ceo svež paradajz, i u zdeli čorba-paprikaš od povrća, krompira i makarona.

Za ručak, tarator salata, omlet, i, takođe, vino. Kakvo je hilandarsko vino? Služi se belo, nalik recini, malo je gorko i oporo, ali je sa dna čaše pitkije nego pri vrhu. Obed se završava kada čitač pristupi ponovo igumanu i ovaj ga blagoslovi. Onda svi ustaju.