Srbija: I sa 40 život sa roditeljima

Dočekali ste da vam deca porastu i osamostale se? Ili ste najzad postali punoletni, pa možete da ostvarite svoj san i počnete da živite sami? Uostalom, zar nije prirodno da mladi između 20 i 25 godina, bilo da studiraju ili rade, požele da se odvoje od roditelja i započnu samostalni život?

Ipak, po broju mladih koji žive sa roditeljima među prvima smo u Evropi. Istraživanja pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću. Od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu.

Ovakvi rezultati ne iznenađuju ako se na papir stave troškovi osamostaljivanja. Iako je besparica najvažniji razlog zbog kojeg sve više mladih živi sa roditeljima, postoje i neki drugi razlozi, sociološki i psihološki.

Psiholog Maja Mandić Marković kaže da društveni i kulturni obrasci koji dominiraju kod nas ne podržavaju osamostaljivanje mladih.

- Obično se smatra da bi mladić ili devojka trebalo da budu potpuno obezbeđeni i na svaki način podmireni i osigurani da bi napustili roditeljsko okrilje. Nasuprot tome, u mnogim zemljama to uopšte nije slučaj – objašnjava sagovornica "Novosti".

Koliko puta ste čuli da roditelj kaže detetu: "Nemoj ti da se mučiš, ja ću to da uradim"? Kao da smo vaspitani da budemo nesposobni. Rezultat toga je čovek zavisan od roditelja, kome je lepše kod mame i tate, gde je sve besplatno i lagodno.

U Srbiji ljudi kao da i dalje čekaju da ih neko vodi, da dobiju sve "na tacni". Ova navika je ukorenjena još iz socijalističkog samoupravljanja. U vreme socijalizma bilo je normalno da vas čeka posao i stan od države. Toga više nema, mladi žive u strahu i neizvesnosti, pa se najsigurnije osećaju kod mame i tate.

Produženo detinjstvo uobičajeno je u zemljama Južne Evrope, naročito u Italiji, gde su taj problem čak pokušali da reše donošenjem zakona o zabrani života punoletnih osoba s roditeljima. Pitanje je da li bi i ovakav zakon dao rezultate kod nas, gde deca nastaju u istoj sobi u kojoj su "napravljeni" i njihovi roditelji.

"Večita deca" često ostaju „večiti podstanari“ kod mame i tate. A mlada osoba ne može da dostigne nivo zrelosti odrasle osobe, sve dok se ne odvoji od roditelja, bukvalno i fizički napusti roditeljski dom i počne da živi oslanjajući se na svoje sposobnosti i snagu, objašnjava naš psiholog.

- Boravak sa roditeljima u istom domu održava je u nekoj formi produženog puberteta i dečje zavisnosti. Odlazak od roditeljske kuće i samostalan život u svom prostoru, sposobnost za obezbeđenje svoje samostalne egzistencije suštinski je prelazak u svet odraslih i odgovornih muškaraca i žena. Međutim, odvajanje od roditelja, proces je i za jednu i za drugu stranu - kaže sagovornica "Života plus". - U redu je da mlada osoba na početku svog odvajanja češće posećuje roditelje i učestvuje u porodičnom životu. To joj pruža sigurnost i omogućava potrebnu podršku. Ukoliko je samostalna, ima svoju karijeru, krug prijatelja ili partnera, povremena poseta roditeljskom domu omogućava joj da održi bliskost i iskaže svoju ljubav. Međutim, ako se neko sa 30 godina redovno hrani kod mame, to obično govori o nedovršenom procesu odvajanja i neostvarenoj zrelosti odrasle osobe.

Zbog produženog lagodnog života kod roditelja, mnoge devojke se teško i udaju. Kada vidi žrtvu svoje majke, devojka na delu ima negativan model koji želi da izbegne. Postaje egocentrična, uz konstatacije: "Ne bih se ja udala, da mu kuvam i perem". Takva osoba mora da uloži ogroman napor kako bi ostvarila zajednički život i uhvatila se ukoštac sa svim onim što život nosi.

I roditelji su skloni tome da na razne načine sabotiraju svoju decu u nameri da se osamostale. Ovakvo ponašanje roditelja rezultira razmaženim mladim ljudima, koji su zavisni od mame i tate.

- Roditeljima je takođe teško da prihvate da su njihovi "mališani" odrasli. Kad im dete ode iz kuće i oni moraju da menjaju svoj način života, pre svega aktivnosti i usmeravanje emotivne energije - ističe naš psiholog.

Sve je više mladih, ne samo na Zapadu, već i kod nas, koji se iz ekonomskih razloga vraćaju u roditeljski dom. Loša ekonomska situacija naterala je mnoge porodice da i dalje dele isti stambeni i životni prostor, iako to ne žele. Često dve ili tri porodice borave u istom domaćinstvu, roditeljski par i deca sa svojim porodicama. Dele ih generacijske razlike, različiti interesi i interesovanja, različiti sistemi vrednosti i stavovi prema mnogim stvarima, od raspolaganja novcem do vaspitanja dece. Ipak, nekima to odgovara.

Mladići se brže osamostaljuju

O sposobnosti mlade osobe za odvajanje od roditelja odlučuje, pre svega, ekonomski faktor, a zatim i njena intelektualna, socijalna i emocionalna zrelost, sposobnost da funkcioniše u društvu i brine se o sebi. Iako devojke nešto brže sazrevaju, mladići se obično ranije odlučuju na samostalan život. Devojke se radije udaju. O tome kada treba da se započne život odvojeno od roditelja i porodice odlučuju mnogi faktori. Na primer, kada odlazi na školovanje u drugo mesto, dete jednostavno mora da se osamostali, bez obzira na to što možda nije potpuno emocionalno spremno.

- U roditeljskom domu je udobno i sigurno. Poznati su odnosi i obezbeđene su mnoge stvari i pogodnosti. Postoji određeni komfor i usluga je obično na visini. Međutim, produženi boravak u roditeljskom domu podržava zavisnost i nesamostalnost. Mladići i devojke koji predugo ostaju sa roditeljima su manje motivisani, obično manje uspešni, manje hrabri i prodorni nego oni koji u pravom trenutku odu od roditeljske kuće. Čovek bez svog prostora je često i čovek bez identiteta. Te osobe gube i samopoštovanje, a život kod roditelj,a iako ima 30 ili 40 godina, stavlja je u infantilnu situaciju, zbog čega je frustriran – naglašava Mandić Markovićeva.

Da bi mlada osoba stekla svoje iskustvo, samopouzdanje, sigurnost u svoje sposobnosti i ličnu zrelost, za nju je dragoceno da se otisne iz sigurne zone i roditeljskog krila, ističe naš psiholog.

- Bez obzira na strahove i potrebu da zaštite, roditeljima je najbolje da pruže podršku osamostaljenju svog deteta. To je pohvala i za njih, jer su izveli na put ličnost koja je sposobna da stane na svoje noge, bori se za egzistenciju, bude samostalna. Kako bi mladi soko naučio da leti i vlada nebom, a da se ne otisne iz gnezda - zaključuje sagovornica "Života plus".

Ako je za utehu, život sa roditeljima nije samo srpski problem. Svaki treći muškarac i svaka peta žena od 25. do 34. godine u Evropskoj uniji žive s roditeljima, pokazaje istraživanje Evropskog biroa za statistiku. Očekivano, od 18. do 24. godine ovaj procenat je daleko viši - 71 odsto žena i 82 odsto muškaraca.

- Mnogi roditelji nesvesno ne žele da se suoče sa svojim životom, a često i partnerskim odnosom, pa nastavljaju da žive život svoje dece i upliću se u sve moguće oblasti njihovog života, od toga kako će da urede stan, šta će da kažu na poslu, do toga s kim će da budu u ljubavnoj vezi. Često se govori o sindromu "napuštenog gnezda" kada roditelji osećaju veliku tugu, depresiju, prazninu u srcu i postavljaju pitanje smisla svog života. Stvari koje su decenijama radili za svoju decu, posvećivali pažnju i energiju njihovom odrastanju, zdravlju i razvoju, sada prestaju da budu potrebne. Što su više bili usmereni samo na svoju decu i njihove živote, a manje na sebe, svoje potrebe, ambicije i lični razvoj, odvajanje od dece je teže i bolnije. Sada je došlo vreme da se ponovo okrenu sebi i svom partneru. To je takođe proces za koji je potrebno vreme - objašnjava Mandić Marković.

Foto1: marin/Freedigitaphotos.net
Foto2: artur84/Freedigitalphotos.net