Cvet feniks: Šta je Natalijina ramonda i zbog čega je nosimo na današnji dan?

На Високом камену изнад Јелашничке клисуре, др Сава Петровић открио је 1879. године биљку из рода Ramonda, и заједно са Панчићем, описао је као нову у својој књизи Флора околине Ниша, а у част краљице Наталије Обреновић назвао је Ramonda nathaliae Panèiæ et Petroviæ (1882). pic.twitter.com/IxttkfIUgX

— Prirodnjaèki muzej (@prirodnjacki) November 10, 2017

Današnji datum svakako nije deo kolektivnog sećanja, pa tokom većeg dela godine malo ko zna kog je tačno datuma novembarski praznik, kao i da se zvanično naziva Dan primirja. Budući da su razni drugi datumi u novijoj, ali i starijoj prošlosti mnogo češće spominjani, sve dok ovaj istorijski datum nije postao državni praznik retko ko je razmišljao o njegovom stvarnom značaju.

Praznik je, naime, posvećen potpisivanju primirja u Prvom svetskom ratu, kada su 11. novembra 1918. godine generali dveju zaraćenih strana u francuskom gradu Kompijenu, u jednom železničkom vagonu potpisali primirje. Mada će stvar biti sasvim završena tek konferencijom u Versaju, tim događajem na železničkom koloseku u praksi se okončao Veliki rat, najkrvaviji sukob u dotadašnjoj ljudskoj istoriji.

Isti vagon će još jednom biti pozornica istorije - Hitler će 1940. godine, u zenitu Drugog rata, insistirati da se nakon Sedana, sloma francuske vojske i poraza britanskog ekspedicionog korpusa, kapitulacija Francuske potpiše u vagonu koji je po nacistima simbolizovao poniženje Nemačke.

Cvet koji se nosi kao zvanični simbol Dana primirja predstavlja endemsku biljnu vrstu, za koju su do pre par godina znali samo iskusni botaničari i strastveni ljubitelji lokalne flore.

Međutim, njegove biološke osobine su gotovo zapanjujuće. Reč je o ugroženoj i retkoj vrsti koja živi samo na području Centralnog Balkana, u Srbiji, Makedoniji i severnoj Grčkoj. Pri tome, reč je o biljci koja ima zapanjujuću sposobnost da vaskrsava nakon što je potpuno osušena.

Pripada porodici Gesneriaceae i prostire se na nadmorskim visinima od 350 do 2.200 metara. Inače raste na izuzetno nepristupačnim mestima, uglavnom u klisurama, na krečnjačkim stenama, gde je suvo i hladno.

Za nacionalnu epopeju iz Prvog svetskog rata vezuju je upravo takva staništa i oblast prostiranja na kojoj su se odvijale prelomne bitke u završnici rata.

Osim što je drevna i izuzetno izdržljiva, Natalijina ramonda ima osobinu koju među skoro 300.000 poznatih cvetnica ima samo trideset biljnih vrsta. Naime, nakon što se u odsustvu vode sasvim osuši, ova biljka može da ponovo oživi nakon malo kiše ili zalivanja.

Botaničar Pavel Černjavski je, navodno, 1928. godine slučajno prosuo vodu na herbarijum u kome se nalazio uzorak osušene Natalijine ramonde. I ona je nakon toga - oživela.

Istorija otkrića ove zanimljive biljke vezuje za oca srpske botanike Josifa Pančića. Ramonde su, inače, kao biljna vrsta poznate od tridesetih godina 19. veka, kada ih je francuski istraživač po kome nose ime otkrio na području današnje Španije.

Pola veka kasnije, 1874. godine, Pančić je došao do značajnog otkrića kada je otkrio da ramonde postoje i izvan te zemlje. Otkrio ih je na teritoriji južne Srbije, ali je zaključio da je reč o novoj vrsti koju je nazvao ramonda serbika (Ramonda serbica).

Deset godina kasnije, 1884. godine, dvorski lekar Sava Petrović otkriva da na Balkanu postoji još jedna vrsta ramonde s nešto drugačijom krunicom i listovima. Budući da je bio u službi na dvoru kralja Milana, Petrović toj vrsti daje naziv ramonda nathaliae, u čast kraljice Natalije.