Ekološka svest

Formiranje ekološke kulture nije ni malo lak zadatak, pogotovo kada imamo u vidu da je u društvenom ponašanju decenijama prevladavao princip odnosa prema prirodi koji je imao utilitarni karakter. Psihologija, među drugim naučnim disciplinama, pokušava da nađe adekvatan način na koji bi se svest o problemima ekologije podigla na viši nivo.

U želji da poboljša sopstveni kvalitet života čovek je sebično i nemarno koristio prirodne resurse, što je rezultiralo rušenjem ravnoteže u prirodi i stvaranjem niza problema koji, paradoksalno, sada ugrožavaju kvalitet života za koji se toliko borio. U takvom ambijentu postalo je jasno da antropocentrični pristup prirodi mora biti zamenjen biocentričnim, odnosno da je kulturu neophodno shvatiti ne kao sredstvo otuđenja od prirode, već naprotiv, kao sredstvo približavanja njoj. Formiranje ekološke kulture se nameće kao imperativ u prevladavanju potrošačkog odnosa čoveka prema prirodnim resursima. Ekološka kultura proizilazi iz ekološkog pogleda na svet koji se bazira na ekološkim znanjima i kritičkom vrednovanju odnosa prema životnoj sredini.

Formiranje ekološke kulture nije ni malo lak zadatak, pogotovo kada imamo u vidu da je u društvenom ponašanju decenijama prevladavao princip odnosa prema prirodi koji je imao utilitarni karakter. Psihologija, među drugim naučnim disciplinama, pokušava da nađe adekvatan način na koji bi se svest o problemima ekologije podigla na viši nivo.

Vrlo često, naročito u našem socijalnom okruženju, pominjanje primene psihologije u ekološkom kontekstu izaziva čuđenje, pa čak i sumnju. Osnovno pitanje koje se nameće, kako od strane laika, tako i od strane naučnika iz drugih oblasti jeste: “Na koji način psihologija može da doprinese rešavanju problema životne sredine?”. Ako uzmemo u obzir da je osnovni uzrok zagađenja sredine ljudski faktor, odnosno čovek, a da se psihologija upravo bavi proučavanjem mišljenja i ponašanja čoveka, odgovor je vrlo jednostavan.

Ni jedan od postojećih ekoloških problema nije moguće do kraja rešiti ukoliko se ne usresredimo na menjanje ljudskog ponašanja, jer koliko god da podstičemo proces remedijacije metodama proizašlim iz istraživanja u okviru prirodnih nauka, ako ljudsko ponašanje ostaje nepromenjeno, mi ćemo se iznova i iznova sretati sa istim ili čak novim i opasnijim problemima.

Oblast proučavanja ekološke psihologije odnosi se na ispitivanje uzroka i načina manifestacije međudejstva ljudi i sredine u kojoj žive. Nesporno je da fizička sredina utiče na ljudska bića; ambijent u kome živimo i radimo može u velikoj meri da poboljša ili umanji kvalitet života. Isto tako, određen ambijent u kome se trenutno nalazimo može da utiče na naše stanje i raspoloženje; možemo osećati ushićenje u šetnji ulicama i trgovima nekog grada, možemo biti relaksirani u šetnji šumom, ili napeti u prepunom gradskom autobusu.

Sa druge strane, iako postoji veliki uticaj fizičke sredine na čoveka, ništa manje posledice nema ni uticaj čoveka na sredinu u kojoj živi. Udeo ljudskog faktora u promeni fizičke sredine je izuzetno veliki, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu. Svaki put kada upalimo auto ili uzmemo plastičnu kesu u prodavnici mi utičemo na životnu okolinu.

Glavno pitanje koje psihologija postavlja u ovom kontekstu odnosi se na uzroke ekološkog ponašanja, šta je to što određuje kako će se ljudi odnositi prema svom užem ili širem životnom staništu. Mnoga istraživanja pokušavala su da daju odgovor na pitanja koja se tiču povezanosti stavova o sredini i ekološkog ponašanja ljudi. Osim toga, istraživači su se bavili i činiocima koji utiču na formiranje i menjanje ekološke svesti, stavova i ponašanja ljudi kao što su kultura, socijalizacija, edukacija i mnogi drugi. Istraživanja iz ove oblasti, obzirom da se radi o primenjenoj nauci, ne sprovode se samo u okviru univerzitetskih institucija, već sve više postaju sastavni deo projekata različitih vladinih organizacija kao i nevladinog sektora.

U zemljama Evropske Unije i Americi poslednje dve decenije vlada intenzivno interesovanje za ove teme. Postoji veliki broj časopisa koji objavljuju naučne radove posvećene ovoj temi, a vlade različitih zemalja ulažu velike količine novca u istraživanja i aktivnosti koje se sprovode u svrhu prevazilaženja ili ublažavanja ekološke krize. Nažalost, u našoj zemlji su dugogodišnja kriza, ratovi, politička i ekonomska situacija učinili da ovi problemi dugo ostanu po strani. Poslednjih nekoliko godina primetan je porast interesovanja za ovu oblast, iako su ulaganja još uvek na veoma niskom nivou, u poređenju sa zemljama u Evropi. Iako ekološki problemi spadaju u onu grupu koju treba da rešavaju gradske i državne vlasti, ne treba zanemariti ulogu koju pojedinac ima u čitavom tom sistemu. Svest pojedinca, svest o realnim opasnostima i ugroženosti, kako njega samog tako i svih ostalih živih bića, i njegovo ponašanje jesu ključan faktor u menjanju celokupne ekološke slike Srbije.

Da bismo mogli da preduzmemo korake u menjanju ekološke svesti i ponašanja naših građana najpre bi bilo od značaja utvrditi u kojoj meri su obavešteni o uzrocima i posledicama ekoloških problema, kako doživljavaju te probleme, i na koji način se prema njima odnose u realnim životnim okolnostima. U tu svrhu, sprovedeno je istraživanje čiji je osnovni cilj bio utvrđivanje nivoa razvijenosti ekološke informisanosti, ekološke svesti i samoprocene proekološkog ponašanja. Obzirom da različita istraživanja sprovedena u Evropi daju različite rezultate, zanimljivo je bilo utvrditi i u kojoj meri postoji povezanost između ova tri fenomena.

Takođe, interesantno je uporediti nivo razvijenosti ekološke informisanosti, svesti i samoprocenu ponašanja stanovnika Srbije sa stanovnicima neke evropske zemlje koja ulaže više u razvoj ove oblasti. U sprovedenom istraživanju bili su upoređeni stanovnici Srbije sa stanovnicima Italije. Italija je izabrana kao zemlja za poređenje, jer iako po ulaganju u ekologiju nije jedna od prvih zemalja na lestvici, ipak u odnosu na Srbiju znatno više ulaže u ovu oblast. Istraživanje je sprovedeno na uzorku studenata Univerziteta u Beogradu i Univerziteta La Sapienza iz Rima.

Rezultati pokazuju da studenti iz Italije ispoljavaju veći stepen informisanosti o ekološkim problemima i uzrocima njihovih nastanka. Ovo je rezultat koji je bio i očekivan. Nastavni plan i program koji je drugačiji, veće interesovanje za probleme životne sredine u medijima, učestalije društvene akcije i programi edukacije u okviru nevladinog sektora, svakako su faktori koji su doprineli tome da italijanski studenti budu bolje obavešteni o prirodi nastanka nekih od osnovnih problema životne sredine sa kojima se savremeno društvo susreće.

Ovo nikako ne treba shvatiti kao idealizaciju ekološkog edukativnog sistema u Italiji, jer Italija nije zemlja koja se među članicama Evropske Unije ističe izuzetnim napretkom na ovom polju. Ipak, u poređenju sa Srbijom, ova država kao ekonomski razvijenija ima i daleko razvijeniji sistem edukacije stanovništva i intenzivniji rad na rešavanju problema iz oblasti zagađenja i zaštite životne sredine.

Rezultati o niskoj informisanosti studenata Srbije iz oblasti ekologije predstavljaju alarmantan podatak. Obzirom da je upitnik koji je korišćen sadržao, kako pitanja iz oblasti znanja, tako i pitanja iz oblasti informisanosti o aktuelnim ekološkim problemima u periodu kada je istraživanje izvedeno, ne može se tvrditi da je jedini uzrok za nisko postignuće naših studenata isključivo nedostatak stručnog znanja koja se odnose na uzroke ekoloških problema.

Približno polovina studenata pokazuje potpunu neinformisanost (ili dezinformisanost) o aktuelnim problemima iz oblasti ekologije, što nas upućuje na zaključak da postoji izuzetno nizak stepen interesovanja za ovu temu u populaciji studenata. Ovaj podatak je zabrinjavajuć jer bi studenti trebalo da predstavljaju populaciju koja ima viši nivo obrazovanja i širi spektar interesovanja. Niži nivo informisanosti kod studenata Srbije se može donekle objasni nedostatkom lične zainteresovanosti za ekološka pitanja. Međutim, nipošto ne može da se isključi faktor sredine.

Uticaj sredine, odnosno značaj koji imaju informacije plasirane u društvu ilustruje nalaz da, i na jednom i na drugom uzorku, najmanji procenat ispitanika daje tačan odgovor na isto pitanje, a pitanje se odnosilo na način skladištenja otpada na deponijama. Iako najveći broj ispitanika pokazuje visok stepen brige kada je u pitanju odlaganje i skladištenje otpada, najmanji procenat zapravo pokazuje informisanost o tome kako bi mesto na kome se otpad skladišti (deponija) trebalo da izgleda. Obzirom da je ovo problem čije rešavanje zahteva izuzetno velika novčana ulaganje može se pretpostaviti da ni vlade, kao ni nevladine organizacije jednostavno ne žele da uznemiravaju javnost njegovim isticanjem u prvi plan, znajući da je rešenje daleko od realizacije.

Izraženija sklonost ka proekološkom ponašanju kod studenata iz Italije, takođe, predstavlja očekivan rezultat. U odnosu na Srbiju, u Italiji postoji organizovaniji pristup same države u regulisanju proekološkog ponašanja, kao i veći pritisak društva u celini. U ovom istraživanju pokazuje se da su studenti iz Srbije skloniji bacanju otpada na mestima gde ih niko neće videti, kao i „ostavljanju“ ambalaže i ostataka hrane na ulici. U Italiji je ekološko ponašanje stimulisano na razne načine (od edukacije do korišćenja tehnika pozitivnog i negativnog potkrepljenja, odnosno kazne) pa je potpuno razumljivo da će italijanski građani u manjoj meri da ispoljavaju ponašanja koja imaju štetne posledice po životnu sredinu.

Postoji još jedna bitna razlika između italijanske i srpske grupe studenata koja govori o odnosu prema kolektivnom angažovanju u oblasti žaštite životne sredine. Naime, mnogo veći procenat studenata u Italiji učestvuje u ekološkim akcijama organizovanim od strane građana ili stranke za koju glasa, nego što je to slučaj u Srbiji. Jedna pretpostavka je da razlozi koji doprinose postojanju ove razlike leže u različitim ličnim interesovanjima i preferencijama. Ipak je verovatnije da osnovni razlog predstavlja dostupnost i broj različitih aktivnosti koje zemlja nudi u vezi rešavanja ekoloških problema. Moguće je da Italija pruža mnogo više šanse i podsticaja svojim građanima da se uključe u različite ekološke aktivnosti i organizacije.

Iako većina studenata Srbije i Italije ne smatra da je odlaganje smeća van kontejnera socijalno poželjno ponašanje, i u jednoj i u drugoj grupi studenata se pojavljuje određen broj onih koji priznaje da to čini, naročito onda kada u blizini nema kanti za otpatke ili kontejnera. Manji broj studenata, i u jednoj i u drugoj grupi, priznaje da ima naviku da ostavlja đubre na mračnim mestima kako ne bi bilo viđeno. Ovakav nalaz donekle implicira da nepostojanje adekvatnog mesta za odlaganje otpada oslobađa lične odgovornosti od neekološkog ponašanja, s tim što je ovakva forma ponašanja ipak u manjoj meri izražena kod italijanskih studenata.

Upoređivanjem odgovora koji se odnose na ekološku svest, odnosno kritički pristup ekološkim problemima, uviđaju se neke očekivane razlike; studenti iz Italije imaju izraženiji antropocentričan odnos prema životnoj sredini i neutralniji afektivan odnos prema šteti koja je prouzrokovana ekološkim problemima. Može se pretpostaviti da studenti iz Srbije reaguju sa više afekta na ove probleme, jer se usled manjeg uključivanja u njihovo rešavanje osećaju bespomoćnije. Sa druge strane, ispitanici iz Italije pridaju veći značaj ekološkoj edukaciji što je moguće objasniti time da su oni usled više iskustva sa edukativnim programima svesniji njihove korisnosti i značaja. Veću pažnju studenti iz Italije pridaju i političkim ekološkim programima.

Sa jedne strane, ovo može biti posledica toga što država Italija u većoj meri pridaje značaj ekološkim problemima i daje jači podsticaj pojedincu da se uključi u njihovo rešavanje. Obzirom da u Srbiji ovakvo ponašanje nije podržano od strane države, i u najvećem broju slučajeva nije tema političkih rasprava, to verovatno dovodi do stvaranja nepoverenja u ulogu koju političari mogu da imaju u ovom domenu i osećanja nezainteresovanosti. Sa druge strane, verovatno studenti iz Srbije suočavajući se sa mnogo većim socio-ekonomskim problemima, problem ekologije i ne doživljavaju kao značajnu političku temu.

Ispostavilo se da kod studenata iz Srbije proekološko ponašanje nije posredovano znanjem o ekološkim problemima i uzrocima njihovog nastanka, kao ni kritičkim odnosom prema ekološkoj situaciji. Sa druge strane, rezultat koji je dobijen na uzorku italijanskih studenata pokazuje da poznavanje ekoloških problema i njihovih uzroka kao i način vrednovanja ekološke situacije utiču na ekološki usmereno ponašanje. Ovo bi značilo da što je veće znanje o ekološkim problemima i njihovom nastanku, i što je veći značaj koji tim problemima pridajemo, to će ponašanje biti usmerenije na ublažavanje ili eliminaciju tih problema.

Različiti nalazi koji su dobijeni na ova dva uzorka mogu se objasniti time da na sticanje znanja iz oblasti zaštite životne sredine, formiranje kritičkog odnosa prema problemima ekologije kao i na proekološko ponašanje u Italiji i Srbiji utiču različite grupe faktora. U Italiji postoji izraženiji uticaj vaspitno-obrazovnih institucija, nevladinog sektora i uopšte veća kontrola ovog ponašanja od strane društvene zajednice, dok je u Srbiji od ova tri faktora do sada najizraženije delovanje nevladinog sektora pri čemu je i to delovanje prisutno u mnogo manjoj meri nego što je to slučaj u Italiji.

Činjenica je da se poslednjih godina u Srbiji sve više raspravlja o problemima zaštite životne sredine i ističe njihov značaj, međutim, javne rasprave nisu i ne mogu da budu jedini način na koji pojedinac treba i može da dođe do informacije. Ekološki odgovorna ličnost se formira od najranije mladosti, pa je tako, obzirom na ozbiljnost ekološkog problema, neophodno uvođenje ekološkog obrazovanja na svim obrazovnim nivoima. Uvođenje takvog koncepta u nastavu podstaklo bi mlade na razmišljanje o ovoj bitnoj temi, i istovremeno bi oblikovalo vrednosti i ponašanje u proekološkom pravcu.

Na kraju, zanimljiv nalaz predstavlja poređenje ispitanika po polu koje daje delimično različite rezultate na italijanskom i srpskom uzorku. Pokazuje se da u Srbiji nema razlike između studentkinja i studenata po stepenu informisanosti iz oblasti ekologije, dok na uzorku studenata iz Italije ova razlika postoji i govori da je kod muške populacije ekološka informisanost na višem nivou. U pogledu stepena razvijenosti ekološke svesti ustanovljeno je postojanje razlike između studenata i studentkinja na oba uzorka, i to tako da se kod studentkinja ispoljava viši nivo ekološke svesti.

Jedno objašnjenje polnih razlika koje je moguće primeniti na rezultate dobijene na uzorku studenata iz Italije daju neki istaživači koji kažu da, uopšteno, muškarci imaju veći stepen znanja o ekološkim rizicima, a da inače ljudi koji imaju veće znanje o ekološkim rizicima ispoljavaju manji stepen brige. Iako nije jednostavno objasniti razlike u ekološkoj informisanosti koje su dobijene na italijanksom uzorku, za objašnjenje razlika u ekološkoj svesti verovatnije je tumačenje koje naglašava da su žene u većoj meri zainteresovane za ekološke probleme „ne zato što manje znaju nego zato što im je više stalo“. Ova tvrdnja zasniva se na pretpostavkama da je polna uloga žena, stečena tokom socijalizacije, takva da su one sažaljivije, negujuće, pokazuju više brige za druge i generalno u većem stepenu ispoljavaju altruizam. Još jedno moguće objašnjenje bi bilo i da razlike potiču iz bioloških, urođenih razlika koje postoje među polovima.

Moglo bi se pretpostaviti da su žene senzitivnije od muškaraca, da su zahvaljujući materinskom instinktu prirodno predodređene da osećaju više brige za druge. Ovo je ipak samo pretpostavka koja bi mogla da bude proverena u nekom narednom istraživanju. Takođe, pored navedenih, postoji i mogućnost da su razlike u vrednovanju ekološke situacije posledica interakcije urođenih i socijalizacijom stečenih osobina žena i muškaraca.

Na srpskom uzorku uočljive su razlike u tendenciji ispoljavanja proekološkog ponašanja u korist devojaka, dok na uzorku iz Italije ovih razlika nema. Jedna od pretpostavki koja može da posluži u objašnjenju ovakvog rezultata je da su činioci koji utiču na aktivno ispoljavanje brige za zaštitu životne sredine u Italiji i Srbiji različiti. U Italiji je ovakva vrsta ponašanja i normativno i empirijski regulisana, pa je stoga manja verovatnoća da će faktori koji inače utiču na razlike u ponašanju između muškaraca i žena doći do izražaja.

Na osnovu svega što je navedeno možemo da zaključimo da su društveni faktori važan činilac u formiranju i usmeravanju ekološki poželjnog ponašanja. U prilog ovom zaključku ide činjenica da ispitanici iz italijanske populacije studenata ispoljavaju socijalno odgovornije ekološko ponašanje, a da na takvo ponašanje utiču kako ekološko znanje, tako i svest o ozbiljnosti ekoloških problema i relevantnosti njihovog rešavanja.

Visoka informisanost o problemima ekologije kao i visok nivo vrednovanja ekoloških problema posledica su intenzivnog decenijskog napora koji italijansko društvo ulaže u edukaciju stanovništva iz ove oblasti. Italija, kao jedna od industrijski najrazvijenijih zamalja Evrope na vreme je shvatila značaj koji edukacija ima u ublažavanju posledica i rešavanju problema zagađenosti i eksploatacije. Kao što vidimo, veći stepen u kome neka zemlja poklanja pažnju problemima životne sredine, ima za posledicu razvijenije proekološko ponašanja mladih.

Vlada Republike Srbije je istakla da su edukacija i podizanje svesti jedan od prioriteta u sektoru životne sredine. Ove godine Skupština Srbije izglasala je niz zakona kojima se uređuju odnosi u ovoj oblasti . Bez težnje da ulazimo u polemiku o valjanosti zakona, može se reći da su njihovim donošenjem na institucionalnom nivou delom ustanovljena pravila ponašanja pojedinaca i organizacija u cilju zaštite životne sredine. Međutim, donošenje zakona jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov promene ponašanja.

Pored primene zakona neophodno je sprovoditi i stalne programe ekološke edukacije na svim nivoima i ohrabriti ljude da se uključe u aktivnosti usmerene na zaštitu okoline. Ekološki problemi danas postaju jedna od najaktuelnijih tema, kako u svetu tako i od nas, pa je stoga informisanje iz ove oblasti od izuzetnog značaja. U tom smislu, važno je istaći da se značaj razvijanja ekološke kulture ne ogleda samo u cilju usmerenja ponašanja u lokalnoj sredini u kojoj se pojedinac svakodnevno kreće, već i u cilju opšteg delovanja u pravcu zaštite životne sredine na globalnom nivou.