Život kao film

Kao u bilo kojoj svetskoj metropoli, i u Njujorku je važno posetiti najstarije gostionice ako želite da u potpunosti osetite i razumete duh grada. U mondenskom delu Menhetna, Sohou, čije su stare šarmantne zgrade postale dom prodavnicama visoke mode, dašak istorije je očuvan u kafeu Faneli’s. Već 160 godina u ovom baru se okupljaju umetnici, boemi i poznati Njujorčani. Svakog dana tu možete sresti i njihovog domaćina i sagovornika za šankom, barmena Branka – Boba Božića. Krupni i nasmejani Branko harizmom večitog mladića skoro dve decenije animira posetioce ovog drugog najstarijeg bara u Velikoj jabuci.

Kada je novinar Dejvid Kar za Njujork tajms pisao članak o Branku Božiću, nazvao ga je jednim od najpoznatijih i najneobičnijih njujorških barmena, jer je njegova životna priča istovremeno „fantastična i istinita“. Upravo zbog te priče poznavaoci barova na Menhetnu dolaze kod Branka na piće i razgovor. Ovaj Kanađanin srpskog porekla se, kao bokserski šampion, borio protiv nepobedivog Lerija Holmsa u prepunom Medison skver gardenu. Kao vozač kamiona prelazio je preko minskih polja u Nikaragvi, gde je razvozio američke reportere. Branko ne govori srpski, ali zna mandarinski jezik, jer je njegova bivša supruga, spisateljica Lin Grej, volela kinesku kulturu. Njegov otac Dobrivoje Božić bio je čuveni srpski inženjer i preduzetnik, poznat kao izumitelj kočnica za lokomotive, koje su se koristile širom sveta.

Brankovi roditelji, Dobrivoje i Radmila, prebegli su sa sinom Draganom za vreme Drugog svetskog rata u Kanadu. Naučnik Dobrivoje Božić u Srbiji je dotad radio u Službi državnih železnica, i bio je poznat širom Evrope kao konstruktor kočionog sistema za lokomotive. „Kočnicu Božić“, u Jugoslaviji usvojenu 1922. godine, Međunarodna železnička unija je u to vreme proglasila najboljom ikad smišljenom. Pošto je, nakon odlaska preko okeana proglašen za izdajnika, državna vlast je Dobrivoju Božiću oduzela svu imovinu.

Branko Božić je rođen 1950. godine u kanadskom mestu Kingston. Zbog siromaštva koje ih je snašlo na novom tlu, njegovi roditelji su ga dali drugoj porodici na izdržavanje, a malo posle toga su se i razveli.

U svom novom domu u Torontu Branko je, kako kaže, imao srećno detinjstvo. Njegov očuh Džek, ratni veteran Drugog svetskog rata, mu se mnogo dopadao. Branko je bio tvrdoglav i nestašan dečak, ali je u školi bio odličan matematičar. Kad je malo porastao, postao je svestan koliko ga je njegova prava porodica zaboravila: „Znao sam da imam roditelje i brata, koje nikad nisam video. Posećivala me je jedino ujna Ljuba. Osetio sam da nikom ne pripadam i da nemam svoju rodbinu, pa sam pobegao od kuće kad sam imao 15 godina. Lutao sam gradom, spavao na ulici i u napuštenim kućama, dok mi jednog dana nije prišao lokalni gangster Albert Mignako. Odveo me je u restoran i nahranio. Rekao je da mogu svaki dan da ručam na njegov račun i da će mi platiti školovanje, ako ga poslušam i krenem u vežbaonicu za boks. Završavao sam srednju školu u Torontu i pronašao sebi dom – svaki dan sam posle nastave išao da udaram u boksersku vreću. Imao sam 16 godina i bio jako mršav, nizak i povučen.“

Albert Mignako, koji će kasnije postati Brankov menadžer, ubeđivao ga je da može da postane odličan bokser, jer je toliko dugo u sebi trpeo nezadovoljstvo zbog života na ulici. Albert je Branku kupio kola i stan, i davao mu je novac kad god mu je zatrebalo. Branko Božić, koji je tad dobio nadimak Bob, brzo je učio pored poznatog kanadskog trenera Befa Kartera. Već 1968. godine postao je amaterski prvak Kanade, osvojivši „Zlatne rukavice“. Uskoro je prešao u profesionalce: „Odjednom su svi pričali i pisali o meni. U čuvenom Medison skver gardenu sam se borio pet puta. Tu sam 1974. godine za dlaku izgubio od tadašnjeg šampiona sveta, bokserske legende Lerija Holmsa. On je u jednom ranijem okršaju toliko pretukao Mohameda Alija, da je Alijev trener morao da interveniše ne bi li Holms prestao da bije njegovog pulena. Meni je izbio tri zuba i slomio nos, ali me nije nokautirao“, seća se Branko.

Skoro svu zaradu od boksa Bob Božić je trošio na putovanja. Posle mečeva, odlazio bi na aerodrom i gledao kada su prvi letovi za Evropu. Bilo da je išao u Madrid, Rim, ili na grčka ostrva, Božić je svuda ostajao po mesec dana, sve dok ne potroši sav zarađeni novac.

Dnevni list Toronto dejli star je 1970. godine mladog Branka – Boba Božića uporedio sa tadašnjom bokserskom zvezdom Džordžom Čuvalom. Iste godine Brankova majka Radmila je preminula. Njih dvoje su se zbližili tek pred njenu smrt, i ona je osećala veliku krivicu zbog toga što je sina prepustila drugoj familiji. Iako su mediji predviđali sjajnu karijeru Bobu Božiću, on je polako shvatao da boks nije nešto čemu želi da posveti ceo svoj život: „Voleo sam da udaram u boksersku vreću jer sam tako mogao da iskalim ono što me je mučilo. Međutim, nisam više želeo da to radim svaki dan, dovoljno mi je bilo i jedanput nedeljno. Svi moji prijatelji su se mnogo razlikovali od mene, studirali su prava ili arhitekturu i mislili da mi baš i ne stoji uloga nasilnika u ringu.“

Bob je 1976. okačio rukavice o klin. Želeo je da oseti pravi život, kako je to tad sebi govorio, i odlazi u Tursku, gde je preko prijatelja našao posao vozača kamiona. Nakon osam meseci prevoženja šivaćih mašina i auto-delova iz Istanbula u Avganistan, krajem 1977. vraća se u Kanadu.

Tad je upoznao Lin Grej, svoju prvu veliku ljubav, s kojom će provesti dve godine. Lin je bila 19-godišnja studentkinja novinarstva na Kolumbija univerzitetu: „Ona mi je promenila život. Zbog nje sam se preselio u Njujork, zavoleo književnost, i počeo da pišem poeziju i kratke priče, što i danas radim. Međutim, kako je nju tada sve više zanimala azijska kultura, upisala je postdiplomske studije u Kini, i tad smo raskinuli. Ostali smo sjajni prijatelji.“ Lin Grej je danas poznata novinarka i spisateljica, autorka nekoliko knjiga o kulturološkim razlikama među narodima.

Branko – Bob je ostao da živi na Menhetnu, gde je dobio posao menadžera kluba Snafu u 21. ulici, poznatog sasta¬jališta njujorških transvestita.

Međutim, nije dugo izdržao – napustio je posao 1985. godine: „Oduvek me je nešto vuklo da tragam za uzbudljivim, nepoznatim mestima. Dao sam otkaz i otišao u Managvu u Nikaragvi, gde su SAD vodile rat ne bi li zbacile komunističku vladu. Četiri meseca sam proveo tamo vozeći reportere, novinare, ali i povređene ratnike po minskim poljima. Ni danas ne žalim zbog toga.“ Nakon boravka u Nikaragvi, Branko je nekoliko meseci živeo u Španiji.

Tad je odlučio da poseti zemlju iz koje potiče. Ujna Ljuba mu je pričala o imovini njegovih roditelja u Beogradu, kao i o kućama u kojim su živeli pre nego što su napustili Srbiju. „U Beograd sam prvi put došao 1985. godine. Otišao sam do kuće u Balkanskoj ulici, u kojoj je živela moja tetka Danka sa ćerkom Jasminom, ali nisam hteo da pokucam. Bilo me je sramota, jer niko od moje prave porodice nije hteo da zna za mene. Odlučio sam da samo šetam gradom, koji mi se mnogo dopao.

U Skadarliji sam plakao jer sam se setio da je moj otac mnogo voleo pesme koje su se tamo svirale. Otišao sam i do naše porodične kuće u Krunskoj ulici, koja je tad bila iračka ambasada. Ženi iz komšiluka sam pokazao pasoš, jer nije mogla da veruje da sam ja potomak vlasnika kuće. Pokušala je da nagovori stražara da me pusti da pogledam malo unutra, ali bez uspeha“, seća se Božić.

Bob je u Beogradu proveo samo pet dana. Po povratku u Njujork, upoznao je Aleks, aktivistkinju koja je skupljala novac za siročad iz Nikaragve. Prvo su se sprijateljili, a potom i zaljubili jedno u drugo i venčali se 1989. godine. Nakon dve godine braka dobili su ćerku Vesnu, ali su se uskoro i razveli. Tada je Branko odlučio da se primiri u Njujorku, gde je 1990. dobio posao u baru Faneli’s, u kom i danas radi kao barmen i menadžer.

Faneli’s je gostiona koja još od 1847. služi alkoholna pića. Za vreme prohibicije, u podrumu bara je pravljeno vino i destilovan džin.

„Pored duge istorije i dobre reputacije tog kafea, sviđalo mi se što sam na svom novom poslu svaki dan mogao da razgovaram sa zanimljivom klijentelom – umetnicima i poznatim ličnostima“, priseća se Branko.

Branko – Bob Božić je, zbog svoje elokvencije i nepredvidivosti, brzo postao zaštitni znak drugog najstarijeg njujorškog bara. Kako je pisao Njujork tajms, „dok ostali kafei imaju originalnu ponudu zanimljivih pića i jela, Faneli’s ima Boba Božića. On odlučuje o tome ko će biti uslužen, a ko ne, ko će biti uvređen, a ko će postati stalna mušterija. Naručite neki moderan koktel ili pitajte zašto nema muzike u baru i razočaraćete Boba. Muzike nema jer se njemu tako sviđa. Ako mu niste simpatični, uzimaće vaš pomfrit i piće i začikivati vas dok ne poludite, ili ne počnete da se smejete. A ako mu se dopadnete, pićete celo veče na njegov račun.“ Bob se tako jedanput grubo našalio sa Džulijom Roberts, ne znajući ni ko je ona. Kad je sledeći put došla u bar, nije htela da je Bob posluži. Pošto je Božić rekao da samo on može da joj sipa vino, otišla je i nikad više nije posetila mesto u koje dolaze svi njeni prijatelji.

Posle petooktobarskih promena u Srbiji Branku je njegova ujna Ljuba rekla da bi, pošto srpska vlada usvoji zakon o denacionalizaciji, on mogao da dobije imovinu svojih roditelja natrag. Branko – Bob Božić tada nije ni znao šta sve on i njegov brat Dragan treba da naslede. Zato je 2003. godine drugi put došao u Beograd: „Zajedno sa rođakama Jelenom i Emili otišao sam do naše kuće u Krunskoj ulici, u kojoj je danas sedište Demokratske stranke. Pošto sam na ulaznim vratima pokazao svoju krštenicu, pustili su nas da uđemo. Bilo mi je fascinantno da prvi put kročim u nekadašnju vilu mojih roditelja, koju su oni kupili 1939. godine, i da u njoj upoznam sadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Prišao mi je, zajedno sa Vukom Jeremićem, i obećao da ću dobiti kuću moje porodice natrag. Razumeo me je i dopao mi se, jer ima smisao za humor. Slikali smo se sa Borisom i popili jedno pivo sa njim.

Mislim da se iznenadio našim opuštenim i neformalnim nastupom. Naš vodič kroz kuću je bio prijatan, ali su ostali prisutni delovali ozlojeđeno, kao da smo mi nekakvi ignorantni Amerikanci koji su upali u njihov kutak. Ja sam Kanađanin i ne bih ni dolazio tamo da mi komunizam nije prvi oduzeo kuću“, priča Branko Božić.

Branko i njegov stariji brat Dragan – Deni su unajmili advokata i predali zahtev za registraciju oduzete imovine. Pored vile u Krunskoj ulici, trebalo bi da naslede dve stambene zgrade u širem centru grada. Na spisku imovine njihovih roditelja su i rudnici na Kosovu i kuća na Hrvatskom primorju.

„Očekujem da ćemo dobiti natrag ono što nam pripada, jer to je moralno, a ne samo legalno pitanje. Moj prijatelj i ljubitelj bara Faneli’s, glumac Sergej Trifunović me je uveravao da ne moram da brinem za nasledstvo, ali da ću morati da se strpim jer će denacionalizacija verovatno teći sporo. Voleo bih da sve što nasledim ostavim ćerci Vesni i njenoj deci. Ona bi mogla da dolazi u Beograd i da nauči srpski, koji ja ne znam. Od kuće u Krunskoj bih možda napravio mali hotel ili gostionicu, jer to je ono što znam da radim. Rodbini i prijateljima bih dao mesto na spratu“, uz osmeh kaže Branko Božić.

On se nada da će, nakon brojnih putovanja po svetu, uspeti da nađe mir u Beogradu. „Iako o Srbiji uglavnom znam iz priča ujne Ljube i onog što sam čitao, voleo bih da ostanem tu i pokušam da shvatim svoje poreklo. Celog života sam putovao u potrazi za mestom koje mi najviše odgovara, verujem da to može biti Beograd“, priznaje Bob Božić.