Darvinovi prvi putokazi

Kako priča kaže, Darvin je plovio na "Biglu" kao brodski prirodnjak, posetio arhipelag Galapagos u istočnom delu Tihog okeana i tamo posmatrao džinovske kornjače i zebe. Mnogobrojne vrste tih zeba razlikovale su se po oblicima kljunova, što je ukazivalo na prilagođavanje različitim vrstama ishrane. Kornjače su se, od ostrva do ostrva, odlikovale različito oblikovanim oklopima.

Ovi putokazi s Galapagosa naveli su Darvina (odmah? mnogo kasnije? u tome priča nije određena) na zaključak da raznolikost života na Zemlji potiče od organskog procesa naslednog prenošenja uz izmene – evolucije, kako taj proces danas nazivamo – čiji je mehanizam prirodno odabiranje. Napisao je knjigu pod naslovom "Postanak vrsta" (The Origin of Species) i uverio sve, osim crkvenog establišmenta, da je to upravo tako.

Ali, i jeste i nije. Takav stripovski osvrt na putovanje "Biglom" i njegove posledice sadrži dosta istine, ali ujedno i zbunjuje, iskrivljuje i mnogo toga izostavlja. Na primer, one slavne zebe nisu bile toliko prosvetljujuće koliko je to bila raznolikost galapagoskih rugalica, barem ne u početku, a Darvin nije ni shvatao veze među njima sve dok mu u tome nije pomogao jedan stručnjak za ptice po povratku u Englesku. Zaustavljanje na Galapagosu bilo je tek kratko odstupanje pred kraj ekspedicije posvećene uglavnom geodetskim merenjima južnoameričke obale.

Darvin nije stupio na "Bigl" kao službeni prirodnjak; bio je 22-godišnjak koji je diplomirao na Kembridžu, prilično nezainteresovan za karijeru seoskog sveštenika, pozvan na putovanje kako bi za ručkom pravio društvo kapetanu, živahnom mladom aristokrati po imenu Robert Ficroj. Tek posle izvesnog vremena Darvin je preuzeo ulogu prirodnjaka i razmišljao je o sebi na taj način. Ali, njegova teorija se razvijala sporo i tajnovito, a delo "Postanak vrsta" (pun naziv: O postanku vrsta putem prirodnog odabiranja ili očuvanje povlašćenih rasa u borbi za život (On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life)) nije se pojavilo sve do 1859. godine. Mnogi naučnici su se, zajedno s nekim viktorijanskim sveštenicima, opirali njegovim dokazima i argumentima još decenijama posle objavljivanja. Stvarnost evolucije široko je prihvaćena tokom Darvinovog života, ali njegova naročita teorija – s prirodnim odabiranjem kao glavnim uzrokom – nije doživela trijumf sve do 1940. godine, kada je uspešno združena sa genetikom. Uz sva ta objašnjenja, najzanimljivija stvar koju pojednostavljena priča propušta jeste sledeća: prvi stvarni putokaz koji mu je ukazivao na evoluciju Darvin nije pronašao na Galapagosu, već tri godine ranije, na jednoj bučnoj plaži na severu Argentine. I nije bio u obliku ptičjeg kljuna. To čak nije bilo ni živo stvorenje, već fosili. Zaboravite na Darvinove zebe. Za nov pogled na putovanje "Biglom" počnite s Darvinovim oklopnicima i džinovskim lenjivcima.

Tokom prve godine misije, u septembru 1832. godine, "Bigl" se usidrio blizu Baije Blanke, naselja u dnu zaliva oko 650 kilometara jugozapadno od Buenos Ajresa. Izvesni general Rosas vodio je genocidni rat protiv Indijanaca, a Baija Blanka stajala je tu kao istureno utvrđenje u kojem su pretežno boravili vojnici. "Bigl" se u tom području zadržao duže od mesec dana; deo njegove posade bio je zaokupljen geodetskim merenjima, ostalima su bile dodeljene dužnosti na kopnu – kopanje bunara, prikupljanje drva za ogrev, lov. Okolni pejzaž bio je klasični argentinski pampas, plodni pašnjak koji se duž obale povlačio pred travom učvršćenim peščanim dinama. Lovci su donosili srne, agutije i drugu divljač, među kojima i više vrsta oklopnika, te veliku pticu neletačicu koju je Darvin proizvoljno nazivao „nojem“. Naravno, nije bila reč o noju (koji živi u Africi, a nekada i na Bliskom istoku); bio je to nandu, tačnije "Rhea americana", izgledom sličan noju, ali endemska vrsta Južne Amerike i najteža ptica na tom kontinentu.

„Ovo što smo danas imali za ručak, u Engleskoj bi se činilo vrlo neobičnim“, zapisao je Darvin u svom dnevniku 18. septembra uživajući u egzotičnosti novog načina života: „nojevi valjušci s oklopnicima“. Upustio se ne samo u terensko prirodnjačko putovanje, nego i u neobuzdanu pustolovinu, a njegov brodski dnevnik (kasnije preinačen u putopis koji je postao poznat pod nazivom "The Voyage of the Beagle" (Putovanje Bigla)) odražava njegovo zanimanje za kulture, narode i politiku, podjednako koliko i za nauku. Zapisao je da crveno meso velike ptice podseća na govedinu. Oklopnici s kojih je bio uklonjen oklop imali su ukus i izgled patke. Ta njegova kulinarska iskustva ovde u pampasima, isto kao i kasnije u Patagoniji, osim toga što su bila sastavni deo njegove nezasite istraživačke pustolovine, na kraju će odigrati ulogu i u njegovim razmišljanjima o evoluciji.

Nekoliko dana kasnije, 22. septembra 1832, Darvin i Ficroj ukrcali su se u mali čamac kako bi posetili mesto zvano Punta Alta, 16 kilometara udaljeno od njihovog sidrišta, gde su pronašli neka stenovita uzdignuća nad vodom. „Ovo su prvi koje sam video“, zapisao je Darvin, „i vrlo su zanimljivi jer sadrže brojne školjke i kosti velikih životinja.“ Uprkos svom imenu, Punta Alta („visoka tačka“) nije bila previsoka, njena crvenkasta hrid od okamenjene gline dizala se svega nekih šest metara. Ali ako uspravna stena nije bila dramatična, izloženi fosili jesu: oblici su bili veliki, neobični i brojni. Darvin i jedan pomoćnik su počeli pijucima da kopaju po mekom kamenu. U toj poseti i kasnijim nastojanjima izvukao je iz Punta Alte ostatke devet velikih sisara koji su bili nepoznati ili jedva poznati nauci. To su bili izumrli pleistocenski divovi koji su živeli isključivo u Amerikama pre oko 12.000 godina.

Najslavniji među njima bio je "Megatherium", lenjivac veliki poput slona, koji je živeo na tlu, a već ga je bio imenovao i opisao francuski anatom Žorž Kuvje na osnovu jedne grupe fosila pronađene u Paragvaju. Današnji lenjivci žive u Srednjoj i Južnoj Americi i nigde drugde; "Megatherium" je posedovao mnoge njihove anatomske osobine, ali je bio prevelik da bi se peo po stablima. Darvinovi nalazi takođe su uključivali najmanje tri druga džinovska lenjivca koja su živela na tlu, jedan izumrli oblik konja i zaštitni oklop od malih koštanih ploča međusobno čvrsto priljubljenih, ostatak neke velike životinje koja je nesumnjivo veoma ličila na oklopnika. Već je bio dobro upoznat s oklopnicima od krvi i mesa, budući da ih je jeo oljuštene, onako patkaste s onim nojevim valjušcima. Takođe, imao je priliku da gleda kako lokalni gaučosi ubijaju oklopnike i peku ih u oklopima. Od 20 postojećih vrsta oklopnika, sve su ograničene na obe Amerike, a nekoliko ih je uobičajeno za pampas; te pečene životinje verovatno su bile šestopojasni oklopnici (Euphractus sexcinctus), kojih je u tom području bilo mnogo i koji su čuveni po užasnom ukusu, što nije odbijalo te jednostavne gaučose koji su ponekad nedeljama boravili u divljini. „Kao i puževima, sav posed im je na leđima i u hrani koja ih okružuje“, pisao je Darvin, ali ne o oklopnicima, već o kaubojima.

Mesec dana kasnije, 50 kilometara uz obalu od Punta Alte, Darvin je otkrio još jednu morsku stenu punu fosila, koja se dizala 35 metara uvis i obeležavala mesto zvano Monte Ermoso. Tu je on iskopao fosile nekoliko glodara koji su ga redom podsećali na agutija, kapibaru i jednog manjeg južnoameričkog glodara, tuko-tukoa, s tim da je opet, u svim slučajevima, podudaranje između fosila i živih vrsta bilo približno, ali ne i potpuno. Kasnije i nešto južnije na argentinskoj obali, iskopao je i treću grupu kostiju sisara koje su anatoma, koji ih je konačno pregledao, podsećale na izumrli oblik kamile. To je biće postalo poznato kao "Macrauchenia". Porodica kamila obuhvata dve divlje južnoameričke vrste, gvanako i vikunju, kao i njihove odomaćene oblike, lamu i alpaku. Darvin je bio vrlo svestan toga da savremeni gvanaki nastanjuje to područje, budući da je i sam jednog ustrelio nekoliko dana ranije.

Ta otkrića, analogije i poređenja usekli su mu se u pamćenje i maštu, gde su sazrevali kako se putovanje nastavljalo i još godinama posle toga. U međuvremenu, fosili su bili spakovani u sanduke i poslani u Englesku, većinom na brigu i staranje Džonu Stivensu Henslou, otmenom botaničaru koji je na Kembridžu bio Darvinov mentor.

„Imao sam sreću s fosilima“, pisao je on Henslou. Pominjao je džinovskog glodara, lenjivce koji su živeli na tlu, te niz koštanih mnogougaonih ploča o kojima primećuje: „Čim sam ih ugledao, pomislio sam da su morale pripadati nekom ogromnom oklopniku, iz istog roda kojem pripadaju žive vrste onih kojih ovde ima u izobilju.“ I dodaje: „Ako vas zanima da ih raspakujete, bio bih veoma radoznao da čujem nešto o njima.“ Važno je ne preuveličavati stepen jasnoće u kojem je Darvin uopšte mogao da identifikuje, a kamoli tumači ono što je pronašao. Većina njegovih fosila, s izuzetkom "Megatheriuma", predstavljala je vrste koje stručnjacima još nisu bile poznate, a on nije bio stručnjak. Nije bio komparativni anatom, poput slavnog Kuvjea; nije posedovao specijalizovano znanje o sisarima; a ni sama reč „paleontolog“ još nije bila u upotrebi. Darvin je opis i identifikaciju fosila poverio sjajnom mladom anatomu iz Londona koji se zvao Ričard Oven, obećavajućem autoritetu u oblasti izumrlih sisara. Oven je bio taj koji je nepoznatim lenjivcima dao imena i koji je predlagao (pogrešno, pa se kasnije ispravio) postojanje srodstva između "Macraucheniae" i kamile.

Sam Darvin nije bio Oven. Bio je tek vrlo revnostan terenski istraživač, pohlepan za što većim brojem uzoraka i učio je u hodu. Poziv da se ukrca na "Bigl" spasao ga je od neprivlačne budućnosti seoskog sveštenika i on je od prvih dana boravka na brodu, brzo sazrevajući, marljivo težio da prihvati (a potom je i nadmašio) ulogu brodskog prirodnjaka. Njegove najbolje kvalifikacije za tumačenje fosila bile su strastvena radoznalost, dar za detaljno posmatranje i instinkt koji mu je govorio da je sve u prirodnom svetu na neki način povezano sa svim ostalim. Takođe, nije se bojao da neustrašivo razmišlja – sve dok je to mogao da čini nasamo.

Sledeći mali, ali ne i beznačajan događaj usledio je nekoliko meseci kasnije, dok se "Bigl" zadržavao uz severnu Patagoniju, a Darvin provodio vreme na kopnu s još jednom ljubaznom grupom gaučosa. Najpre je to bilo govorkanje: gaučosi su pominjali neki redak oblik noja, manji od običnog, s kraćim nogama, kojeg je bilo lakše ubiti bolama, ali je u drugim stvarima bio sličan običnom. Darvin je već zaboravio na mogućnost nalaženja te ptice kad je neki od njegovih brodskih saputnika ubio jednog takvog manjeg „noja“ (drugu vrstu nandua) zbog mesa. Darvin nije obraćao previše pažnje pretpostavljajući da je reč o mladunčetu. „Pticu su već očerupali i skuvali dok se meni sećanje nije povratilo“, zapisao je u jednom odlomku, toliko iskrenom da ga skoro možete videti kako se dlanom lupa po čelu. „Ali glava, vrat, noge, krila, mnogo velikih pera i znatan deo kože bili su sačuvani.“ On je te ostatke spasao i poslao ih u Englesku, gde su onda okrpljeni u pristojan primerak za izlaganje u muzeju Zoološkog društva. Ornitolog Džon Guld, kojem će Darvin poveriti svoje galapagoske zebe i rugalice na identifikaciju, takođe je prvi put video to stvorenje. Guld je potvrdio da je reč o posebnoj vrsti i nazvao ju je "Rhea Darvinii" (ime koje je kasnije promenjeno zbog taksonomskih formalnosti) u čast čoveka koji ju je spasao iz kuhinjskih otpadaka.

Ono što je Darvina intrigiralo u vezi s tim dvema vrstama nandua jeste činjenica da su se, iako međusobno slične, vrlo malo preklapale u svojoj geografskoj rasprostranjenosti. Veći nandu nastanjivao je pampase i severnu Patagoniju, južno sve do argentinskog Rio Negra, koji dopire do morske obale negde oko 41° južne širine; manji nandu zamenjivao ga je s druge strane Rio Negra i nastanjivao južnu Patagoniju. Zajedno s dokazima o izumrlim južnoameričkim sisarima, implikacije raznovrsnosti i rasprostranjenosti nandua Darvinu će se činiti podjednako značajnim koliko i obrasci na koje će kasnije naići među galapagoskim zebama i rugalicama.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U FEBRUARSKOM BROJU DONOSI:

- Darvinovi prvi putokazi

- Moderni Darvini

- Bekstvo iz Severne Koreje

- Glasovi iz kripte

- Ptičija oaza na Slanom kopovu

Više o februarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.