Predstavljamo : Klub Briž

Priča o Klub Brižu počinje davne 1891, kada je u glavnom gradu zapadne Flandrije, koji lokalni živalj inače izgovara "Bruhe" ("Briž" je međunarodno prihvaćen frankofoni termin), grupa entuzijasta rešila da oformi fudbalski klub po imenu "Bruhse Fudbal Klub". Cilj ove organizacije je bio da okupi flamanske ljubitelje sporta, koji bi vremenom uzeli i učešće u nekom budućem ligaškom takmičenju. Sledeće godine, frankofona aristokratija formirala je i svog predstavnika - "Fudbal Klub Brižoa". "Brižoa" je ubrzo stekao puno navijača među "višim" slojevima, dok su simpatizeri gradskog rivala bili uglavnom radnička klasa. "Brižoa" je, zahvaljujući vezama u političkom vrhu zemlje, prvi stigao do lige, ali ih je nerentabilnost brzo prognala odatle. U pomoć je pritrčao komšija, i 1897. nastao je novi, jedinstveni, klub iz Briža, koji je sada imao podršku i radnika i bogataša. Ipak, u godinama koje predstoje, "Klub", kako ga popularno zovu njegovi navijači, stekao je reputaciju pravog flamanskog radničkog kluba - kluba koji će ostati u večitoj borbi protiv "elitnog" Anderlehta iz briselskog predgrađa.

Svoj prvi trofej Klub Briž osvojio je 1920, kada je osvojena nacionalna liga. Iste godine, Brižani su se okitili titulom "Royal" tj. "Koninlijke" na holandskom, koja im je uručena za 25 i više godina postojanja. Do idućih uspeha, međutim, čekalo se prilično dugo. Lidersku palicu uzimali su redom Union Sen-Žiloa iz Brisela, Anderleht i antverpenski Žerminal, a "Klub" je dosta dugo tavorio, malo u prvoj, malo u drugoj ligi. U ovo vreme, svetla tačka kluba bio je Fernan Hojvarts, koji je 1962. za ondašnju astronomsku cifru od pet miliona belgijskih franaka prešao u Barselonu. Hojvarts, čiji je pogodak sa bele tačke u meču protiv Vervijea 1958. vratio Briž u prvu ligu odakle, od tada, još uvek nisu ispali, proveo je nekoliko sezona u prestonici Katalonije, gde je i zbog svojih igara bio proglašen za najboljeg stranca Primere. Hojvarts je kasnije stigao i da zaigra za Real Madrid, postavši tako jedini Belgijanac u istoriji fudbala koji je nastupao za oba španska giganta.

Hapelovi puleni (clubbrugge.be)

Neophodnu dozu optimizma među simpatizerima uneo je trijumf u kupu Belgije 1968, osvojen pod dirigentskom palicom nekadašnjeg igrača i trenera Crvene Zvezde Milorada Pavića. Pavić je napustio Briž godinu dana kasnije, a njegov naslednik Frans de Munk doneo je i drugi kup u klupsku vitrinu 1970. Tri sezone nakon toga, radnici flamanskih fabrika ponovo su, posle pedesettrogodišnjeg posta, slavili šampiona, i ta titula najavila je početak zlatnog perioda Klub Briža. Evropski uspesi usledili su 1974, kada je za trenera postavljen čuveni Ernst Hapel. Austrijski ekscentrik, koji je prethodno sa Fejenordom pokorio Evropu 1970, doneo je sa sobom gvozdenu disciplinu i taktičko iskustvo stečeno svuda po kontinentu, i rezultati su ubrzo počeli da se pokazuju. U sezoni 75/76 "plavo-crni" osvojili su prvu od tri uzastopne titule, a u kupu UEFA ih je tek u finalu zaustavio Liverpul Boba Pejslija. Ipak, Evropa je te godine dobro naučila da se u Belgiji više neće "brati bodovi" kao ranije - na putu do finala, padali su redom Lion, Ipsvič, Roma, Milan i Hamburg, sve eminentne veličine tog vremena.



Najveći uspeh te generacije, čiji je predvodnik na terenu bio legendarni Raul "Lote" Lamber, a njegovi saigrači Žorž Lekens, Rene Vanderejken, Fons Bastens i ostali, bilo je finale kupa Šampiona 1978, takođe protiv Liverpula. Hapelove trupe su pružile jak otpor jednom od najdominantnijih klubova te ere, ali je snove Flandrije u 64. minutu srušio Keni Dalgliš, posle odličnog dodavanja Grema Sunesa.



Hapel je nedugo zatim otišao, a tim je bio dovoljno dobar da osvoji još jednu titulu 1980, povukavši se zatim u drugi plan. Osamdesete su bile uglavnom bolan period za "Klub" - u domaćem takmičenu dominirali su prvo Standard, zatim Anderleht, a samo čudo spasilo je crno-plave od ispadanja 1982. Četvrti kup, osvojen 1986, najavio je bolje dane, kao i dolazak nekih novih igrača koji su ponovo umeli da obraduju vernu publiku na stadionu "Olimpija", sada poznatom po imenu "Jan Brejdel".

Novi heroji "blue army"-a bili su dvojica Belgijanaca, Jan Kulemans i Franki Van Der Elst. Kulemans, korpulentni centarfor rodom iz okoline Antverpena, bio je nerešiva enigma za kako belgijske, tako i evropske odbrane, dok je Van Der Elst bio pravi motor u veznom redu, prelazeći kilometre iz utakmice u utakmicu. Njih dvojica bili su "kičma" novog, jakog Briža, kojim je sa klupe komandovao nekadašnji heroj tribine Holanđanin Henk Houvart. Houvartov Klub je 1988. stigao do polufinala kupa UEFA, gde se Espanjol pokazao kao prejak rival, a nova titula stigla je u istoj sezoni. Nakon Houvarta, palicu su preuzimali takođe bivši igrači Lekens i Hugo Bros, koji su se ponovo okitili šampionskim lovorom. Tokom osamdesetih i devedesetih, Klub Briž je, osim ligaških uspeha, doživeo afirmaciju i kao tim u kojem su počinjale neke velike karijere. Van Belgije je, na primer, malo poznato da je upravo u zapadnoj Flandriji svoj status golgegetera "obnarodovao" Žan-Pjer Papen sa 26 golova u sezoni 1985-86, a pored njega, plavo-crni dres nosili su i u ono vreme u Evropi slabo poznati Danijel Amokači, Roni Rozental, Robert Špehar, Mario Stanić, Halilu Fadiga, Pol Okon i još mnogi.

Vesli Sonk (hln.be)

U post-Bosman periodu, Klub Briž je osvojio nekoliko titula, od kojih navijači verovatno najradije pamte onu iz 1998, kada je trener bio Erik Herets. U novom milenijumu, pod vođstvom Norvežanina Tronda Solieda osvojene su još dve titule i dva nacionalna kupa, dok je poslednji trofej stigao pre dve i po godine, posle pobede u finalu kupa nad Standardom (tek da spomenemo da je trofejni trener bio izvesni Čedomir Janevski). Ipak, utisak je da je od svih belgijskih veličina Klub nekako "najteže" podneo modernu fudbalsku revoluciju. Godine poslovanja po starim principima i uprava kluba iz koje su, još koliko pre par godina, stizale izjave tipa "platićemo mi dva miliona eura za nekog igrača, ali za te pare mora da bude mnooooooooooooooogo dobar", osudile su nekada veliki tim na relativnu anonimnost u evropskim okvirima.

Čini se da stvari u poslednje vreme ipak kreću na bolje. Posle katastrofalnih eksperimenata sa različitim trenerima koji su preuzimali komandu nakon Solieda (Jan Kulemans, Emilio Ferera i Žaki Matejsen su redom padali na ovom ispitu), Klub se obratio Holanđaninu Adriju Kosteru, nekadašnjem treneru Ajaksove omladine. Koster je uspeo da napravi kohezivnu celinu od naizgled raspadajuće ekipe, i trenutno je upravo njegova ekipa na liderskoj poziciji u belgijskom prvenstvu. Dodatne poene kod navijača Koster je pokupio trijumfom u derbiju nad Anderlehtom od čak 4-2, što je u poslednje vreme verovatno i najubedljivija pobeda "plavo-crnih" nad večitim rivalom.

Sastav Briža danas ne odiše nekim kosmičkim imenima, ali je zato na terenu dosta kompaktan. Najprepoznatljiviji igrač našim ljubiteljima fudbala je najverovatnije Vesli Sonk, veteran koji je nekada bio prva violina Rasing Genka, a zatim se posle neuspešne avanture u inostranstvu (Ajaks, pa Menhengladbah) vratio u domovinu i obukao plavo-crni dres. Pored njega, od zvučnijih imena tu su i reprezentativni golman Sten Stejnen, vezisti Vadis Odiđa-Ofoe, Karel Herarts i Kun Darden, kao i nekadašnji veliki talenat Muskruna i Totenhema Jonatan Blondel. Sonkov partner u napadu je snažni Nigerijac Džosef Akpala, čiji je glavni adut odlična skok igra, a jedan od boljih pojedinaca ove sezone je i mladi Hrvat Ivan Perišić, strelac izjednačujućeg gola koji je Brižu doneo bod u Tuluzu. Odbranu na svojim leđima "drže" Belgijanci Karl Hufkens i Jerun Simajs, zajedno uz Paragvajca Antolina Alkaraza.

Dušan Ðokiæ (gva.be)

Tim iz zapadne Flandrije je u svojoj istoriji Srbiju posetio samo jednom prilikom, i izgubio sa 3-1 od Crvene Zvezde. Ipak, gostovanje u Brižu bilo je kobno za crveno-bele, gde su ih Kulemans i drugovi deklasirali sa čak 4-0. Pored toga, Briž je imao priliku da se i davne 1971. ogleda sa sarajevskim Željezničarom, koji je u dvomeču prvog kola kupa UEFA bio nadmoćniji rival. Što se srpskih igrača u plavo-crnom dresu tiče, ne može se reći da je neko ostavio trajniji utisak. Dušan Đokić, Ivan Gvozdenović i Milan Lešnjak bili su tek epizodisti, baš kao i manje poznati Dalibor Mitrović i Bratislav Ristić, dok je Darko Anić ostao zapamćen po tome što je bezmalo prouzrokovao ratno stanje u svlačionici posle koškanja sa ikonom kluba Hertom Verhejenom. Svetla tačka je nekadašnji fudbaler Zvezde i Radničkog iz Niša Aleksandar Ilić. U svoje tri godine na "Olimpiji" (1997-2000), Ilić je bio jedan od stubova odbrane, ali ga navijači ipak pamte po tome što je na pragu novog milenijuma "prebegao" u mrski Anderleht, i to kao slobodan igrač bez obeštećenja. Vredi ovde spomenuti i sadašnjeg selektora Crne Gore Zorana Filipovića - nekadašnji golgeter "crveno-belih" proveo je početkom osamdesetih jednu sezonu u Brižu.



Ove sezone, "Klub" je odigrao šest evropskih mečeva. Na putu do Lige Evrope, pali su prvo finski Lahti (3-2, 1-1), a zatim i Leh iz Poznanja, i to tek posle boljeg izvođenja jedanaesteraca. U ligaškom delu takmičenja, Brižani su na premijeri "isprašeni" od strane Šahtjora sa čak 4-1, i to na svom terenu, ali su zatim popravili utisak sa 2-2 u Tuluzu. Bod osvojen u Oksitaniji ostavio je lidera belgijskog prvenstva u izglednoj poziciji pred nastavak takmičenja u četvrtak, tj. pred gostovanje Partizana.

Kao što vidite, Partizan u četvrtak čeka nimalo lak zadatak. Mada je Klub Briž možda trenutno manje zvučno ime od Šahtjora ili Tuluza, "crno-beli" će na "Jan Brejdelu" imati pune ruke posla ako žele barem do boda. Da li će im to poći za rukom, ostaje da se vidi, a rezultat ćemo znati za tri dana.