Algonquin - sa rakunima i medvedima

Trećeg dana našeg puta jezerima Algonquina jutro u Ontariju svanulo je oblačno, ali bez kiše. Zapalismo vatru na brzinu, poslagasmo obuću i čarape oko ložišta, a odeću okačismo na sve strane. Andre je sa ponosom pokazivao kako se peče hleb u tiganju i strahovito se nervirao što još nisam naučio kako se pravilno vezuju čvorovi. Ubrzo smo bili na vodi, u suvoj odeći i obući, čamac je bešumno klizio pokretan našim žustrim zaveslajima dok je sunce stidljivo izvirivalo iza oblaka. Došlo je vreme da uživamo u našem putešestviju.

Okrenuo sam se oko sebe. Nikada nisam bio na lepšem mestu. Priroda je izgledala kao da ju je neki vrhunski majstor upravo naslikao na platnu. Granitne stene, kristalno čista voda i lišće u svim jesenjim bojama.

„Peđa, veslaj, nisam ja tvoj taksista!“ brundao je uvređeno kolega na krmi.

Poslednju noć proveli smo na jezeru Louisa. Nisam mogao ni da zamislim bolje mesto za postavljanje logora od onoga koje smo pronašli toga dana. U trenutku kada smo završili sa svim obavezama, najeli se i potegli po gutljaj iz pljoski (ja votku jer nisam pronašao srpsku rakiju, a on nekakav rum) shvatili smo da prvi put od kako smo krenuli imamo viška vremena. Večernje sunce obasjalo je vodu i šumu na drugoj strani jezera. Scena je bila idilična i moj drugar predloži da vežbam solo veslanje - jer „to je nešto najlepše na svetu“. Ispostavilo se da „najlepše na svetu“ nije nimalo jednostavno i uskoro me vodena struja i vetar baciše niz obalu opasno blizu oštrih stena koje su izvirivale iz vode. Veslao sam kao pomahnitao zamišljajući kako stene cepaju tanki kevlar čamca i kako posle toga pešačimo 40-50 kilometara probijajući se kroz šumu i grmlje, bežimo od medveda i vukova, noseći svu opremu na leđima i kako iscrpljeni, gladni i žedni na kraju izlazimo u civilizaciju gde odmah moram da izbrojim tri hiljade dolara odštete za uništeni kanu.

Pala je noć i pre povlačenja u šatore ostalo je samo da obesimo vreću sa hranom na stotinak metar udaljeno drvo, baš kao što smo to radili svako veče pre toga (da nam rakuni ne maznu klopu dok spavamo, ili da nas ne poseti medo). Da li zbog ruma, votke, ili opuštanja jer se bliži kraj puta, nikako nam nije uspevalo da pronađemo konopac koji smo prebacili preko grane nešto ranije toga dana. Tumarali smo kroz šumu u mrklom mraku i odjednom shvatili da više ne vidimo logor! Do đavola! Na smrt ćemo da se smrznemo na stotinak metara od toplog šatora i udobnih vreća za spavanje, jer ako krenemo u pogrešnom smeru, više neće biti nikakve šanse da pronađemo logor ni kada svane. Srećom obojica smo imali baterijske lampe i jedan od nas je ostao na mestu, a drugi je tražio logor pazeći sve vreme da ne izgubi prvog iz vida. Na kraju sam ugledao svetlo fenjera koje je gorelo u šatoru. Minut kasnije, moj pripiti kolega nabasao je na konopac. Spaseni!

Ostao nam je još jedan portaž koji nas je vodio od jezera Louisa nazad u Rock jezero, ali taj je bio baš muški - tri i po kilometra. Problem je u tome ¹to je veoma te¹ko da se ponese sva oprema i čamac odjednom. Umesto toga, jedan od nas nosi čamac, a drugi nosi plastično bure. To se ostavi na pola puta pa se obojica vraćamo po veliki ruksak sa opremom i hranom, vesla i sve ostalo ¹to treba da nam je pri ruci (obično spakovano u drugi, manji ruksak). To se iznese do kraja staze, ostavi se i potom se vratimo do pola staze po čamac i bure. Dakle tri i po kilometra tako postane deset i po kilometara. Zbog toga na polovini staze obično ima instalirana rampa gde mogu da se oslone čamci. Noseći tako našu opremu sretosmo grupu „avanturista“ koji su išli u suprotnom smeru. Jedan mnogo veliki delija od stotinak kila sa šmekerskom žutom maramicom na glavi (siguran znak raspoznavanja pozera - neverovatno skupa maramica iz prodavnice planinarske opreme), i njegova dva, na prvi pogled, pomoćnika, nasmejani bradonja i zbunjeni Južnoamerikanac. Pozdravili smo se u prolazu i razmenili pitanja i odgovore (Koliko još do kraja? Je l’ mnogo uzbrdo? Je l’ mnogo blatnjavo? Koliko potoka treba da se pređe?). Po ostatku puta bila je razbacana oprema koju su ta tri ortaka naivno natovarili na sebe i sa svakim sledećim korakom, polako shvatajući da su precenili svoju izdržljivost, počeli da ostavljaju. Na posletku, kada stigosmo do kraja portaža, ugledasmo još jedan njihov veliki ruksak i ogromni, preteški tronožac za foto aparat koji je sam težio bar sedam kila.

„E svakakve budale misle da su sposobni za kampovanje u unutrašnjosti parka“, zaključio je moj iskusni kolega koji se sinoć umalo izgubio i smrzao na stotinak metara od svog šatora.