Čokešina - kaluđeri sahranili hajduke

Još je zapisano: „...Iguman Čokešine, kada je čuo Spasojevo predskazanje, zatraži od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopi. Obojica opašu sablje, uzmu šišane u ruke i stanu na čelo hajduka sa Nedićima.“

Priča dalje kazuje kako su posle boja kaluđeri pokopali hajduke, a za vreme parastosa u osečinskoj crkvi, otvoriše i pročitaše zapis popa Spasoja. U narodu se prenosilo da je Neda, majka braće Nedića tada uzviknula: „Spasoje! Spasoje! Kaza li ti to mojim sokolima?“ A iznad oltara začuo se glas: „Jesam, Nedo, kazah!“

Šta dodati na sve ovo, osim ponoviti ono Njegoševo: „Blago onom ko dovjeka živi, imao se rašta i roditi!“

Ako nastavite putem preko Cera, izbićete pravo na Tekeriš. Mora da je lepo proći tuda. Mi smo, ipak, istim putem stigli ponovo do Prnjavora, i nastavili ka Šapcu. Posle svega par kilometara, put nadesno se odvaja ka manastiru Petkovica - ne onoj Rudničkoj, ili Fruškogorskoj, već Mačvanskoj. Mada, može se reći, preciznije, da je to Pocerski manastir. Manastir je poznat po čudotvornoj lozi, iznikloj iz temelja manastira, koja, kažu, pomaže izlečenju mnogih bolesti, a posebno neplodnosti. U blizini je i čudotvorni izvor. Najveća svetinja su bile čestice mošti Svete Petke, donete ovamo u vreme Despota Stefana. Jedan deo mošti prenet je kasnije u crkvu Ružicu u Beogradu. Sam nastanak manastira vezuje se za davni trinaesti vek i za kralja Dragutina. A mošti Svete Petke iz manastira Petkovica ukradene su 2006. godine! Lopovi su posle dve godine uhvaćeni, ali, manastirsko blago još nije pronađeno...

Manastir je spaljen posle Boja na Mišaru, a obnovljen je, u slavu kneza Miloša i naroda Mačve i Pocerine, 1836. godine. Na mestu stare, četrdesetak godina kasnije, podignuta je nova crkva, koja kasnije strada u oba svetska rata.

Na putu ka Šapcu prolazite i pored table koja vas upućuje ka manastiru Ilinje, koji je novijeg datuma, podignut osamdesetih godina prošloga veka, posvećen Svetom Iliji.

Ubrzo stižete do Šapca, a obilaznica vas nepogrešivo vodi do mosta na Savi. Put dalje vodi kroz mačvanska sela, Platićevo i Hrtkovce, gde možete uz malo para napuniti prtljažnik divnim voćem i povrćem koje meštani nude uz put. Punih duša, stomaka i prtljažnika, uskoro smo stigli i do autoputa, a tako i do kuće, Beograda - „tačke za koju smo vezani“, sa već polugotovim planovima za nova putovanja:

„Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda, spremi se na put...“ („Derviš i smrt“, Meša Selimović)