Mira Furlan: Teško je biti čovek

Debitantska pozorišna predstava proslavljenje glumice, u režiji Predraga Mikija Manojlovića, biće izvedena večeras, 25. aprila, na sceni „Radionice integracije” (Braće Krsmanović 28a, Bara Venecija) u Beogradu u 19:30h. Karte za premijeru su rasprodate, ali šanse da se pogleda repriza su 26, 27, 28. aprila.

Drama „Dok nas smrt ne razdvoji” je komad za četiri lica. Priča se odvija sedamdesetih godina prošlog veka na ovom području, a prati sudbinu tri žene: bake, majke i kćerke. Glumačku ekipu čine: Anita Mančić, Jasna Đuričić i Jovana Gavrilović, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Vladimira Jevtovića, i Miki Manojlović, koji se pojavljuje i kao producent projekta. Kostimograf je Jelisaveta Tatić, scenograf Darko Nedeljković, a saradnik za jezik i scenski govor Bogdan Diklić.

"To je komad koji sam napisala, "Dok nas smrt ne razdvoji", koji režira Miki Manojlović i danas ima premijeru u "Radionici itegracije". Karte se mogu nabaviti u "Ticketline-u". Vrlo je to uzbudljivo, za mene je to prvi put. Pitaju me stalno - o čemu je predstava... Bitno je da ljudi dođu da ga vide i da sami nađu neku zajedničku tačku s tim tekstom i predstavom. Ekipa je apsolutno božanstvena, najbolje od najboljeg... Ne mogu zamisliti boljeg reditelja za moj komad nego što je Miki Manojlović i beskrajno sam sretna. To smatram životnim poklonom..."

Koliko vas "ima" na prostorima bivše Jugoslavije, koliko pišete u poslednje vreme... I hajde da povežemo te dve stvari - dolaženje na ove prostore i vaše pisanje....

Dosta sam radila kao glumica na ovim prostorima u poslednje vreme. Završila sam ove zime jedan film u Sarajevu, često dolazim i dosta radim, mada nema kontinuiteta, ali radim. Možda je to moja karma, diskontinuiet... Kontinuitet diskontinuiteta.. Na kraju čovek zaključi da pripadanje za neke ljude nije moguće, a možda je i to moj izbor. Dosta je sve teško, možda je teško i pripadati? Da citiram svoj vlastiti komad - "Teško je biti čovek".

To pripadanje je iluzija. Moja iluzija je da pripadam pozorištu i ta iluzija se vrlo brzo raspala. Sad mi je drago i dirnuta sam tim mojim novim delovanjem u pozorištu i to je moj svet, iako sam od njega udaljena. Za mene je to i svet filma. Kada sam došla prvi put u Ameriku i stala ispred kamere – pomislila sam: "Tu pripadam". To je osećaj da si na svom terenu, da si donekle siguran. To je strahovito važno i svi mi tražimo tu tačku... Inače plutamo...

Izuzetno ste kritični prema Americi u kojoj živite – šta je to sa vama i Amerikom i tom "korporativnom kapitalizmu", svetu u kojem odgajate i vaše dete?

Kritična sam prema svemu. To je zlo celog sveta i ne radi se samo o Americi. Amerika je svuda! Ovo je Amerika. Npr. ova televizija proizvodi "Velikog brata"... Živimo zaista u globalnom selu. Nema više bega. Osim unutra, u svoj mali vrt, kao što je to govorio Volter...

Ne znam zapravo kako odgajati decu, ne znam i nije mi jasno. Kako čovek da odgaja dete u svetu koji više ne razume i koji mu je antipatičan? Kako postaviti granice, kako ga usmeriti? Sve te priče na kojima smo mi odrasli više ne vrede... Te ideje, taj neodvojivi deo mene - su odbačene, nema ih više nigde: ženska prava. LGBT prava – dobro tu smo napravili neki mali pomak... Rokenrol je takođe korporativna stvar, stvar biznisa... Ovo je svet poslušnika. Zapravo se Američko obrazovanje svodi na to, a sve više i ovde...

Kako da očekujemo pobunu od generacija koje više u svojim lektirama nemaju sve te knjige na kojima smo mi odrastali i u kojima ne mogu da više prepaznaju zlo? Bit obrazovanja je da čovek nauči da misli, gleda, prepoznaje da čita značenje "ispod". A to se više ne radi.

Živimo u svetu u kakvom živimo, svetu korporacija, lova je u sve manje ruku, a ostala (ogromna) većina populacije gladuje i potpuno je ovisna o eliti. To je ta nova-stara ideja. Ali postoji individualni bunt.

Da li ste zadržali taj "princip nade"?

Ko bi znao šta taj svet čeka? Možda ćemo sami sebe ukinuti vrlo brzo? Postoji ta mogućnost. Možda planeta više neće postojati... Ja sam katastrofičar...

Zamišljam kako živite ispod onog znaka "Holivud" u Los Anđelesu...

LA ima tu divnu karakteristiku koju nema mnogo gradova. Tj. mislim da nema nijedan veliki grad. A to je da se u samom centru grada može živeti kao da ste na nekoj dalekoj planini, to leči... To je grad usamljenosti. To je tako... Ne znam da li je to zbog njegove veličine ili što je Amerika takva zemlja, "svako za sebe", u kojoj je ta izolovanost postala usamljenost. Nema zajedništva, ljudi su jako sami, svi smo sami... Ovde sam manje sama i zato volim da dođem ovde. Imam drage i divne prijatelje i zato dolazim.