Šumadija dobija svog Stradivarija

Takve radionice retkost su u Srbiji, a ono što prvu šumadijsku čini posebnom u odnosu na ostale, jeste to da je njen vlasnik jedini iz Srbije koji je tehniku pravljenja violina izučavao na prestižnom konzervatorijumu u Italiji.

Boris Batalović je od prošle godine diplomac internacionalne škole "Antonio Stradivari" u Kremoni, odakle su svi najpoznatiji svetski graditelji violine ponikli. Posle pet godina školovanja u toj prestižnoj školi, kao i učenja zanata kod tamošnjih majstora, Batalović je prošle godine odlučio da se vrati u rodni grad.

"Praktično od sedme godine, kada sam počeo da sviram vilionu, i kada sam na tom instrumentu video ime Antonio Stradivari, moj san je bio da jednoga dana idem u Kremonu na školovanje i eto san se ostvario", kaže Batalović u izjavi za Tanjug.

Dodaje da je Fakultet muzičke umetnosti završio u Novom Sadu, da je potom godinu dana radio kao profesor, kada je i "prelomio" i otišao na školovanje u Kremonu. U tome mu je, priznaje, pomogla porodica.

Otac je muzičar-teoretičar koji je akademiju završio u Sarajevu. Brat, koji je takođe violinista, magistrirao je u Štutgartu, i već pet godina radi u Operi u Mariboru. Majka je ekonomista, ali lepo peva, kaže Batalović i dodaje da je i njegov deda, osim što je bio trgovac, bio je i boem pa bi voleo da svira na kontrabasu u kafani, pošto završi posao.

http://www.scuoladiliuteria.it

"Mislim da će ovo biti ozbiljna priča koja bi mogla decenijama da opstane, voleo bih da ovo jednog dana postane i porodični posao, koji bi se prenosio u nasleđe, jer ovo je ipak zanat", kaže ovaj violionista.

U izradi violina, koristi kombinaciju najboljeg kvaliteta, koja se koristila vekovima, a to su bosanski javor i alpska smreka.

"Donja daska, stranice, kao i vrat su od javora, a gornja daska sa otvorima je od smreke", precizira i navodi da je radio kod mnogo majstora tokom školovanja u Kremoni, gde su mu kolege uglavnom bili Japanci, Kinezi, Meksikanci, Tajvanci, Argetinci i veoma mali broj Italijana.

Prema njegovim rečima, u Srbiji postoji skroman broj radionica za popravke i restauraciju gudačkih instrumenata i to u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu i Subotici, ali navodi i da ima majstora koji znaju taj posao, ali nisu toliko aktivni.

"Za restauraciju violina, viola, violončela i kontrabasa potreban je alat koji je dosta specifičan i nabaviću ga u Kremoni, gde sam stekao brojne prijatelje u tamošnjim radionicama", izjavio je Batalović.

Sredstva u iznosu od 160.000 dinara za kupovinu tog alata on je dobio od Nacinalne službe zapošljavanja u okviru programa samozapošljavanja.

"Očekujem da ću od ovoga moći da živim, jer majstori koje sam posećivao i sa kojima sam sarađivao žive samo od toga, a ja neću raditi samo to već ću i svirati", tvrdi Šumadinac, solo i kamerni muzičar, koji će u novembru imati koncert u Beču.

Voli da svira Baha, ali i Mocarta, koji je, kako kaže, nežniji, a na pitanje da li je teže graditi violinu ili svirati na njoj, Batalović kaže da je to teško pitanje.

"Mislim da ni jedno ni drugo nije lako, zapravo vrlo je komplikovano. Uz isti princip se radi i jedno i drugo, što se više puta ponavlja, izlazi sve bolji kvalitet. U suštini i jedno i drugo je zanat", kaže Batalović. Dodaje da nema pravila da li više uživa dok svira ili dok pravi vilionu, te i da to zavisi od raspoloženja.

Prvu violinu napravio je u školi, drugu u radionici, dok je treća nastala u stanu u kome je u Kremoni živeo. Ovih dana nastaje prva violina koju je u Kragujevcu napravio, a koju će, kako kaže, pokloniti bratu.