Džordž RR Martin: Ples sa zmajevima

U vremenu instant romana gde se ljudski vek opisuje na tristotine stranica, a rat zameni uličnom borbom ili jurnjavom kolima, jedini žanr koji očuvava epsku tradiciju jeste fantastika. Sa druge strane, ovaj žanr, veoma popularan u poslednje vreme i nije na nekoj ceni, pa se prvenstvo daje ljubićima, psihološkim trilerima i sličnim modernim tvorevinama. Često se i bestseleri, naročito oni koji su ekranizovani, nipodaštavaju, pa im se ne priznaje visokoumetnički kvalitet, nego se poziva na široku dostupnost i razumevanje zvog čega dela trpe i bivaju okarakterisana kao prosečna i plitka, a fantastika kao žanr mlaka u odnosu na realistički ili modernistički roman. Ovakve konstatacije sa vrha književnog Olimpa postale su nedopustive.

Američki pisac Džordž R.R. Martin uspeo je da poljulja mišljenja kritičara i privuče veliku pažnju na svoje delo. Dugo očekivani peti tom Pesme leda i vatre, „Ples sa zmajevima“, ispunio je očekivanja publike i našao svoje fanove tamo gde je najmanje očekivao. HBO serija bazirana na prva dva toma pod nazivom „Igra prestola“ donela je ovom piscu veliku slavu i naterala publiku serije da gladno iščitava knjigu. Samim tim, upeh Pesme počinje da se graniči sa Tolkinovom slavom, čiji su svetovi, ako zamenimo čarobnjake i vilovnjake patuljcima i zmajevima, slični.

Ovaj američki stvaralac odlično pliva u aktuelnim književnim strujama koja se pomešala sa prethodnom tradicijom. Autor ne samo da je iskoristio realnu istorijsku građu, napravio miks paganskih mitologija i kultura već je sve to uklopio u savremeni svet i prilagodio današnjem čitaocu. Njegovo delo temelji se i na drugim književnim delima u okviru i van okvira žanra. Ako krenemo od Tolkina sa čijim triptihom prvenstveno poredimo Martinovu Pesmu i to pre svega u motivu potrage, preko Lukjanjenkove Noćne straže, a onda stignemo do Šekspira i njegove istorijske drame i Bokačovog Dekamerona nalazimo da je Martinovo delo jedan veliki kompleks tema i motiva iz istorije i književnosti.

Baza na kojoj se knjiga temelji, a što se otkiva u samom naslovu, jeste srednjevekovna estetika. „Pesmom“ nazivao svaki spev ili ep baziran na temama i vrlinama srednjevekovog društva, dok je srednjevekovna kultura sa vrlinama časti i morala opevana u Pesmi kroz motive viteških igara i viteške ljubavi, kroz priče o junacima, bitkama i veri. Takva kulturna klima oličena u svetu Vesterosa u kontrastu je sa paganskom estetikom otelovljenom u korpusu likova i kultura na severu i s druge strane Uskog mora. Martin nije samo sabrao paganske i srednjevekovne mitove i po njima gradio svoje junake, već je vrlo pažljivo birao građu za njihov karakter i dopunio ih atributima. Njegovi likovi obiluju osobinama i simbolima kakve nalazimo u prethrišćanskim narodima i kulturama, poput Deneris oslikane kao majka zmajeva, tropske kraljice i boginje starog naroda, kuće Starka sa verom u stare bogove oličene u list hrasta isto kao u slovenskoj mitologiji, Kal Droga čiji narod predstavlja naličje balkanskih Tračana, ljude konja.

Izuzimajući temataski i motivacijski sklop knjige, veličina Martinovog dela ogleda se i u njegovom pripovedačkom talentu. Objektivno pripovedanje, najčešće u ovom žanru, pretvara se u unutrašnji monolog, a ovaj fantastično delo u roman toka svesti. Martin iz nastavka u nastavak menja likove koje pratimo i sa kojima se poistovećujemo tako da loši postaju dobri i obrnuto. U Martinovom svetu ne postoji crno-belo; stvari se menjaju iz situacije u situaciju, a pisac sa svojim komentarom odenutim u stil lika, diktira nam na koji način treba da tumačimo zbivanja. Ako razgrnemo veo fantazije, uvidećemo da ono što suštinski zanima Martina jeste čovek. Prateći razvoj karaktera, mi postajemo svesni paradoksa koliko su oni složeni a ujedno i prosti. Pisac je sagradio toliko složen i u detalje razrađen univerzum da bi nam pokazao ko je najprostiji čovek.

Tumačeći naslove delova Pesme, „Igra prestola“, „Sudar kraljeva“, „Ples sa zmajevima“, mi vidimo uzlaznu putanju ljudske duše: od najbazičnijih emocija, neostvarenosti, požude i volje za moć u „Igri“, preko svima svojstvenog rivalstva, straha od nepoznatog, sukoba između ličnog i opšteg dobra u „Sudaru kraljeva“ i „Oluji mačeva“, čovek postaje oruđe igre uma i duše. Pretposlednji tom „Gozbe za vrane“, koji je ocenjen kao najslabiji, u književnom i strukturalnom smislu predstavalja najbolji deo. Tu je Martin u opisu likova i ulaskom u njihov um iskoračio iz Pesme i ušao u polje autora visokog modernizma. Misli progone njegove likove i ponavljaju se u njihovom umu kao gavran Lorda Mormonta koji iznova gače poslednju reč. Perspektive iz kojih pratimo dalje priču dopunjavaju izgubljene svetove i pružaju nam uvid u najkompleksine likove koje smo automatski strpali u fioku zla. Čitalac kao u prizmi iz različitih uglova sastavlja celinu u svojoj glavi kako bi se pripremio za veliki i dugo očekivani „Ples“.

Poslednji tome Pesme, „Ples sa zmajevima“ , koji bi u strukturi dela, trebalo da bude njena kruna, ujedno je i iskorak u transcedentalno. Prevazišli smo realističke, bazične emocije od „Igre“ do „Oluje“, nestali smo u „Gozbi za vrane“ i uzdigli smo se od prizemnih i najnižih stvorova do leta sa uzvišenim. Ovaj splet sudbina i puteva komentariše se sam po sebi, stvarajući od sebe umetnost, ne knjigu već ples.

Objašnjavajući čitaocu na kraju „Gozbe“ da se bavio zbivanjima u Kraljevoj luci i Sedam kraljevstva, u „Plesu“ Martin akcenat stavlja na zbivanja s one strane Uskog mora. Kao u „Gozbi“, tako i u „Plesu“, čitalac gubi kontinuitet radnje, pa se posle „Oluje mačeva“ šalta sa jednih likova na druge tek posle 700 stranica. To su Martinu mnogi zamerilli kao i preokupiranost detaljima, koji čitaoca zamaraju i pomeraju mu fokus. Sve te zamerke su na mestu, ali sam se Martin ogradio i zamolio čitaoca da „Gozbu“ i prvi deo „Plesa“ posmatraj kao jednu celinu. Onda je pet godina, koliko je prošlo između četvrtog i petog toma, previše da bismo mogli da ih sagledavamo kao jednu ispreplitanu skupinu. Međutim, ova poslednja dva toma jesu jedna celina, i u tematskom i u formalnom stilu. Kao što je „Gozba“ predstavljala Martinovu stilsku evoluciju, „Ples“ to nastavlja.

„Ples“ vrvi od likova predstavljenih onako kako Džojs ili Vulfova prikazuju svoje građane. Kritičari su brojali čak koliko se novih likova pojavljuje u „Gozbi“ i „Plesu“ i taj broj je u odnosu na prva tri toma porastao, ali oni ne mogu ni da se približe svetu likova kakav je sagradio u poslednja dva dela. Perspektive nam se otvaraju i čitalac gleda svet iz svakog ugla i sam počinje da rasuđuje kojem se priklanja i kroz koji da tumači. Tako dobijamo kompletan uvid u svet Martinove Pesme i uviđamo niti koje tka subina i meša dobro i zlo.

Očekujuću dalji rasplet priče, čitalac se gubi u bogatim opisima novih kultura i postaje preopterećen detaljima. Međutim, povratak na naše omiljene likove Brena, Džona, Deneris i Tiriona zapravo odmara mozak od nasilja i krvi iz Kraljeve luke i vraća nas na svet bajke Slobodnih gradova. Otuda nije čudo što je glavne likove u poslednjem delu romana Martin stavio u rascep. Tirion, Bren, Džon i Deneris nalaze se između onoga što jesu i onoga što treba da budu: oni hodaju po zidu između krvi i časti, bore se sa novim životom i duhovima koji ih progone iz prošlosti. Usko more između Slobodnih zemalja i Vesterosa ili Zid između zemaljskog kraljevstva i onostranog straha zapravo predstavlja sukob unutar samih likova i ostvarenje njihovih sudbina.

Posle čarobnih opisa i kontemplacije glavnih junaka negde na pola knjige vraćamo se na akciju. I na kraju uviđamo da akcija nije gotova, čak kritičari predviđaju još minimum dva dela. To je međutim previše. Najveća mana Martinovog dela jeste upravo to što nas je ugušio detaljima i što ubija i iznova rađa likove od kojih smo se oprostili ili na koje smo zaboravili, ili što glavne zapostavlja dajući prednost drugim čija se imena vezuju za sporedne zaplete. Posle pet tomova, pri čemu se broj novih karaktera i podzapleta u poslednja dva ektremno uvećao, ne možemo ni da zamislimo šta će se dogoditi u naredna dva. Na kraju sedmog toma verovatno nećemo znati ni šta se dešavalo u četvrtom, a kamoli na samom početku Pesme.

Ovakva galopirajuća struktura odgovara obimu epskog realističkog romana čemu očigledno Martin teži. Ne samo da je to odlika ovog žanra, već i odgovara nestalom svetu koji, čitajući knjigu, iznova stvaramo u našoj mašti. Pesma leda i vatre nije samo delo koje će Vas navesti sa sanjate ples sa zmajevima, bitke i ljubav po krčmama. Njegova najveća draž jeste bogatsvo svetova o kojima smo oduvek maštali da postoji, jer smo na njima rasli i obrazovali se kroz bajke i kulturološku tradiciju. Ovo je, pre svega, delo koje saopštava najprostije, a opet najsloženije stvari. Odgovor na pitanje: „Ko je čovek?“ sakriveno je duboko u zemljama Sedam kraljevstva.