Alicia Keys -The Element Of Freedom

The Element Of Freedom (Sony)

Alicia Keys je onaj drugi tip „zvezde“. Onaj koji je lepuškast i talentovan, dobrodušan i skroman, s tim što biste ova poslednja dva spomenuli kao odgovor na pitanje- a kako stojimo sa harizmom? Za osam godina vrlo uspešne karijere (30 miliona prodatih ploča) Alicia nije nikoga mlatnula, nije ni prošla pored pajpa za krek, čak joj se ni kosa nije zapalila na snimanju spota. Za osam godina svoje vrlo uspešne karijere ona je objavila četiri albuma, osvojila brdo Gremija, izzahvaljivala se Bogu na svemu i pokupila je simpatije Princea i Stevie Wondera. Daleko od toga da ja mislim da u svakoj mejnstrim umetnici treba da čuči mala Lily Allen, ali sa izvođačem koji je toliko profesionalan i posvećen svom poslu, kao i u slučaju Whitney Houston, „najbolje“ stvari tek predstoje. Za sada, možemo da se bavimo „samo muzikom“.

The Element of Freedom je, kao što rekoh, četvrti album Alicie Keys i prvi na kome ona ozbiljnije kreće stazama svojih „mentora“ (pomenuti fanovi) i počinje da razbija svoj vrlo mejnstrimni, ali i dalje vrlo organski soul/funk zvuk sa primetnijim uplivom elektronike. U jednom od recentnih intervjua Alicia se hvali da je pokupovala brdo Moog sintisajzera. Znajući kolike su pomake Stevie i Prince napravili prihvatanjem „bele tehnologije“ u svoje vreme, trebalo bi da Element Of Freedom u isto vreme bude i prekretnica za samu Aliciu, koliko i za „muzičko polje“ koje ona okupira. To se nije desilo. Najviše zbog toga što Alicia u svom preporodu kreativno koristi istu tehnologiju, pa i na skoro isti način, kao što su to u svoje vreme radili Stevie Wonder i Prince. U tom smislu Rihanna je daleko uspešnija i progresivnija nastavljačica njihovog rada od Alicie, iako to deluje manje očigledno.

Zbog toga na The Element Of Freedom imamo pozamašnu količinu dobrih pesama koje aranžmanom i produkcijom zvuče arhaično (iako bi trebalo da zvuče, makar, retro), ali im pravu snagu daju odlični muzičari i njen nesporno fenomenalni glas, dakle- nešto što smo imali i ranije. U izvesnoj meri o nekakvom samopouzdanju čitavog projekta govori i činjenica da je za pilot singl odabrana (u suštini) repriza No One, pesma Doesn’t Mean Anything koja nosi apsolutne sve prepoznatljive kvalitete Alicianog stila. I ništa novo.

Ipak, neki napori da se pobegne od starog, sa manje ili više uspeha, su vidljvi. Pre svega u odličnoj elektro-baladi Love Is Blind u kojoj prateći vokali na momente deluju „jezivo“ kao Trio Bulgarka na Sensual World, Kate Bush. Try Sleeping With A Broken Heart zvuči kao neki solidan singl sa (tada povratničkog) albuma Whitney Houston, My Love Is Your Love, ali čak i tako on spada među „eksperimentalnije“ ovde. Otprilike isto važi i za Love Is My Disease koja svojim rege-filgud prizvukom i melodijskom linijom i bukvalno podseća na Whitney-in singl My Love Is Your Love. Duet sa Beyonce u Put It In A Love Song je poražavajuće neinspirativna imitacija Single Ladies, koja ni jednoj od diva ne služi na čast. Zato što su pristale. Finale regularnog izdanja, Empire State of Mind (Part II) je produžetak onoga što je napravljeno sa Jay-Z-ijem i iako nam u suštini predstavlja samo Aliciu za klavirom deluje neviđeno sveže i vanvremenski.

Vašu pažnju svakako bi trebalo da zavredi i naoko sračunati trendi duet Un-Thinkable (I’m Ready) sa novim r’n’b srcelomcem Drakeom, koji bi trebalo da ima pozamašan vek trajanja na „Love Songs“ kompilacijama. A vrlo prijatno iznenađenje predstavlja i This Bed, koja je u isto vreme i omaž i rip-off Princea.

Ostatkom materijala dominiraju malko brže balade kao provereno Keysino oružje, koje su ponekad neinspirativno uronjene u opus Mariah Carey s početka njene karijere (That’s How Strong My Love Is, Like The Sea), ili grcaju u mediokritetskoj interpretaciji ljubavne drame jedne Mary J Blige (Distance And Time i How It Feels To Fly).

selektah: ***plus/*****