Majmuni su među nama

Krenimo od onoga što će vas verovatno najviše iznenaditi (a mene jeste) - Planeta Majmuna: Početak (Rise Of The Planet Of The Apes) nije dno dna! Čak šta, radi se o poštenom parčetu repertoarskog filma sa kompaktnom osnovnom pričom, baziranoj na interesantnoj i angažovanoj premisi koja je uspela da potencijalni blokbasterovski vatromet onog „Rise“ iz naslova zadrži u kavezu jedne tople drame o prijateljstvu čoveka i životinje. Kao i mnogo puta do sada, ovaj film najviše strada u „detaljima“.

James Franco igra naučnika Willa Rodmana koji eksperimentisanjem na majmunima pokušava da otkrije lek za Alchajmer i druga oboljenja mozga. Sticajem okolnosti on postaje otac/brat/prijatelj majmunu Ceasaru čija majka je bila izložena eksperimentalnom serumu, zbog čega ovaj pokazuje zavidnu (čovekoliku) inteligenciju. Do problema, očekivano, dolazi kada dom Rodmanovih postane premali za radoznalog Ceasara i njegovo viđenje (ne)pravde u svetu.

Ne znam da li je to mana ili vrlina ovog filma, ali on sam za sebe, van franšize koju pokušava da započne, nema onu dozu prekora i fatalnosti koju nosi sama pobuna zlostavljanih majmuna. Tek u kontekstu našeg znanja šta se posle dešava (prevlast majmuna nad ljudima) mi počinjemo da osećamo punu jezu načinjenih ljudskih grešaka. Sam za sebe Rise je tek nešto više od interesantnog TV filma o eksperimentu koji je pošao kako ne treba, ali pridodat franšizi on postaje realni i zlokobni okidač koji kao da je svoju inspiraciju našao u gorkom monologu „Brighteyesa“ (Charlton Heston) iz prve, originalne Planete majmuna kada ovaj, na kraju filma, pred srušenim Kipom slobode proklinje ljudsku civilizaciju koja je samu sebe dovela do kraja.

Britanac Rupert Wyatt koji je režirao film pokušao je da pobegne od suvoparnih reperkusija katastrofalnog eksperimenta ojačavajući osovinu između čoveka i majmuna. Rodman nije samo ambiciozni naučnik, on je čovek koji jurnjavaom za lekom pokušava da spase i svog, od Alchajmera, obolelog oca (John Lithgow). Zato je, inače poprilično klišeizirana, veza između Rodmana i oca u izvesnoj meri samo reprizirana i kroz njegov odnos sa Ceasarom. Ali, u njihovom kontaktu nema baš puno trenutaka koje već nismo videli između, recimo, Michaela Jackson i njegovog Bubblesa. Wyatt je pokušao da ovaj odnos produbi uplitanjem Shakespearovog komada Julius Ceasar, gde bi u podeli uloga Rodman bio Brutus koji se lomi između prijateljstva sa majmunom i, u ovom slučaju, svog naučničkog poziva. Međutim, ta paralela se pokazala preambicioznom za ono što je prikazano.

Što se mene tiče, film je najintrigantniji kada fokus padne na Ceasara koji nakon „rajske izolacije“ u domu Rodmanovih prvi put dolazi u kontakt sa drugim majmunima u ustanovi u kojoj su zatočeni primati. Tek tu on do kraja razumeva agresiju, oseća bes i budi svoje animalne instinkte koje je, paradoksalno, u njemu izazvao čovek. Ceasar kroz saosećanje sa drugim majmunima počinje da shvata neslobodu kojoj su i oni i on sam izloženi. Iako je sve (čak ne ni toliko dobro, za holivudske standarde) kompjuterski generisano, ovo su najemotivniji i najnapetiji momenti filma. Pretpostavljam da je kvalitetu ovog segmenta pomoglo to što je Wyatt karijeru započeo hvaljenim „zatvorskim“ filmom The Escapist.

Spornih „detalja“ ima dosta. Angažman Jamesa Francoa, koji obično pretenduje na izazovnije uloge, predstavlja klasičnu holivudsku sabotažu „karakternog glumca“ čije prisustvo (više imenom, nego delom) treba da filmu da na težini. I tako i bi. Rodmanova cura Caroline (prelepa Freida Pinto) nema nikakvu svrhu sem što u kadru povećava broj (lepih) kompjuterski-negenerisanih likova. Lithgowovljevo prisustvo zabavnije je u domenu filmske trivije, jer je on sam brinuo o sličnom, čupavom stvorenju u filmu Harry And The Hendersons. Kao alchajmerizovani umirovljenik Lithgow ostaje sramno nešarmantan. Zla kompanija kojoj su samo prihodi bitni predvođena zlim predsednikom koji na kraju dejstvuje skoro kao bondovski negativac služi kao bedan pokretač događaja. Paralelni plot koji se (ne) bavi opakim dejstvom seruma na ljude iako traži solidnu količnu naše pažnje zapravo pre služi kao tkivo iz koga bi se mogao razviti sledeći nastavak- onaj u kome je objašnjeno kako je eliminisan veći deo ljudske civilizacije tj kako su majmuni uspeli da zavladaju. U ovom filmu on bespotrebno landara uz glavnu radnju. Kao što rekoh, akcioni aspekt ovog filma poprilično je prigušen sve do samog kraja, ali mislim da ćete nakon što odgledate kako je Wyatt izrežirao obračun na mostu biti zadovoljni što je tako.



Na kraju, moram da podelim sa vama još jedan stvarno „sporni detalj“. U jednom trenutku filma Rodman, Caroline i Ceasar vraćaju se sa izleta svojim karavanom. Ceasar se obično vozi u zadnjem delu (gepeku), međutim ovoga puta on demonstrativno odlazi i seda na zadnje sedište. Čikam vas da tog trenutka ne kažete sebi- hebote, ovo baš podseća na Rosu Parks! Sve sporne reperkusije te spoznaje izvucite sami.

selektah: 6plus/ 10