Muzika na internetu: Rokenrol nula i kečeva

Šta se to desilo s muzikom? Nekada, ne baš tako davno, nove albume ste morali da kupujete, kao i sve drugo, u prodavnici. Zatim ih stavite pod mišku ili u džep (u zavisnosti od toga da li je vinil ili CD), da biste ih na kraju ponosno gledali na vašoj polici... Bio je to ritual, nekim ljudima čak podjednako važan kao i muzika sama.

Danas, međutim, stvari stoje potpuno drugačije. Muzika se najvećim delom nabavlja preko interneta. Kliknete na neki link i preuzmete elektronski fajl, stavite ga u vaš MP3 plejer ili mobilni telefon (što je u poslednje vreme uglavnom ista stvar), i to je to. Nema odlaska u radnju, nema ćaskanja s prodavcem, nema njuškanja omota CD-a ili razgledanja LP-a kad dođete kući i niko vas ne vidi... Drugim rečima, nema magije.
Međutim, da li je baš tako? I koje su sve posledice ove ne baš male promene u načinu na koji se ljudi odnose prema muzici?

Ova revolucija odavno je zahvatila i našu muzičku scenu, na kojoj je muzika u fizičkom obliku poslednji put masovno kupovana u vreme procvata piraterije, kada ste na ulici mogli za sitne pare da kupite pristojnu kopiju albuma koji je prethodnog dana objavljen u Londonu ili Njujorku. Nakon toga, država je stala za vrat pirateriji te vrste, ali onoj na internetu nije uspela da dohaka. I to nije srpski specijalitet, nego globalna činjenica.

„Evo, 2. avgusta se pojavio album grupe koja mi je interesantna, (’Fountains of Wayne’ Sky Full of Holes), a ja sam taj album već u julu skinuo s interneta“, kaže za NIN Goran Vasović Vaske, frontmen bečejskog benda „Eva Braun“. „To je jednostavno činjenica, a mi smo se samo prilagodili toj situaciji.“

Činjenica da ovo kaže Vaske još je zanimljivija ako se ima u vidu da je njegov bend, koji kritika svrstava među najkvalitetnije grupe iznikle u Srbiji i Vojvodini u poslednjih dvadesetak godina, nedavno izdao album koji i zvanično može besplatno da se preuzme sa „Egzitovog“ sajta.

„Eva Braun“ nije jedina, reč je o dominantnom trendu. Na internetu, i to uglavnom na „Egzitovom“ sajtu, nove albume su objavili i „Darkvud dab“, „Disciplina kičme“, „Jarboli“, „Nežni Dalibor“, „Kanda Kodža i Nebojša“, „Vrum“, „S.A.R.S“ i drugi...

Vaske kaže da će ljudi koje neka muzika zanima uvek moći da je pronađu na piratskim sajtovima, ali da objavljivanjem zvaničnog daunlouda postoje mnogo veće mogućnosti, jer će ga čuti i oni koji se ne bi toliko trudili da traže po internetu ako im je dostupno „za džabe“. „Samim tim, otvaraju se mogućnosti da muzika koju pravimo stigne do zaista izuzetno velikog broja ljudi, daleko većeg nego što je to bio slučaj do sada“, kaže Vaske.

Ako je takva vrsta širenja publike pogodna i bendovima kao što je „Eva Braun“, onda manje poznatim i neafirmisanim grupama to može doslovno preokrenuti karijeru.

Jedan od bendova koji je takođe objavio album onlajn je i beogradski duo „Ola Horhe“, čija bi uglavnom instrumentalna, pomalo eksperimentalna muzika veoma teško došla do šire publike da nije album objavljen na internetu.

Andrija Pavlović iz „Ola Horhe“ kaže za NIN da je i za njegovu grupu to bio eksperiment.

„Ima nekoliko razloga zašto smo album objavili za ’Egzitovu’ etiketu. Prvi je taj što ovde ne postoji baš neki izbor u izdavanju ploča, a drugi je to što je ovo ipak mogućnost da se prezentuješ većem broju ljudi i da dobiješ novac koji ćeš moći da uložiš u fizičko izdanje“, kaže Andrija. On kaže da mu je žao što ovde još uvek ne može da se radi daunloud u kojem bi moglo nešto da se plati, pa da ljudi mogu recimo da kupe bar jednu pesmu, kao na sajtu „iTunes“ u SAD. „To bi bilo stvarno dobro za nas, a i za sve umetnike koji se ovim poslom bave, jer bi mogli nekako da povrate novac“, kaže Andrija.

On je načeo temu koja predstavlja najveći problem većine srpskih bendova, a koji bi mogao da se sažme u jednu reč – novac. Zarada od prodaje muzičkih izdanja u Srbiji odavno je mizerna, a novac može da kapne jedino preko koncerata i autorskih prava (SOKOJ) i eventualno reklama... Kada bi naše muzičko tržište bilo uređenije, bendovi bi od prodaje muzike onlajn ipak mogli pristojno da zarade. Možda ne kao Ceca, osoba sa kriminalnim dosijeom i vezama s podzemljem, koja je svoju novu treš pesmu okačila na internet i tamo ju je u roku od samo nekoliko sati skinulo više od 200.000 ljudi...

Ali, ipak, da i naši bendovi i danas imaju komercijalni potencijal potvrdila je saradnja grupe „Darkud dab“ sa Biserom Veletanlić, a njihova pesma Nešto sasvim izesno upadljivo je iskočila iz proseka i postala pravi hit. Bubnjar „Darkvuda“ Lav Bratuša kaže za NIN da je i njegov bend odlučio da album izda onlajn zato što su shvatili da je nastupila nova realnost.

„Shvatili smo da je pravo rešenje podeliti album sa svima i staviti ga u pravom formatu, nedegradiranog, na pravom mestu. A onima koji to zaista vole, tu su i dalje diskovi, a bukletom i svim što ide uz to, a tu je i vinil. Takva je konstelacija stvari u ovom trenutku, i nema načina da se zaobiđe internet šer“, kaže Lav.

Po njegovom mišljenju, sve što je aktuelno, sveže i privlačno slušaocu, lako će naći svoj put do njega, bez velike reklame.
„To je protivteža samoreklamiranju, jer neke pesme možda jednostavno u tom trenutku nisu ubole momenat i nisu interesantne širokom auditorijumu. To je magija koja se desi jednom, dva ili više puta, a mi smo poslednji put imali takav primer hit-singlom sa Biserom. Taj singl je bio vrlo popularan, iako ga mi nismo ništa više gurali nego recimo sledeću pesmu koja ipak nije postigla taj uspeh“, kaže Lav.

Prednosti koje besplatan daunloud albuma pruža bendovima mogao je da oseti i beogradski alternativni sastav „Jarboli“, koji je samo nekoliko dana nakon onlajn objavljivanja novog albuma Zabava održao promotivni koncert, na kojem je većina ljudi u publici znala sve reči novih pesama. Pre desetak godina tako nešto bi ipak bilo nemoguće.

Klavijaturistkinja „Jarbola“ Sonja Lončar kaže za NIN da je to dokaz koliko je objavljivanje albuma na ovaj način dobra stvar.

„Bila sam oduševljena reakcijom ljudi na koncertu. Slično je bilo i u Zagrebu - znali su sve pesme, i stare i nove, jer su očigledno skinuli sve albume“, kaže Sonja, koja inače sa Andrijom Pavlovićem čini nagrađivani „LP Duo“, s kojim su pobrali neke značajne evropske nagrade na polju savremene klasične muzike.

Koliko god koristi imali od besplatnog daunlouda, ostaje činjenica da većina bendova izdaje i CD-ove, i to mahom za izdavačku kuću „Odličan hrčak“. Originalan recept tu je primenio legendarni sastav „Disciplina kičme“, koji je omogućio daunloud kraće verzije pesama, dok je za pune verzije neophodno kupiti CD u izdanju PGP RTS-a, a do kraja leta i na vinilu za „Odličan hrčak“.

„To nam je i bila ideja vodilja pri snimanju albuma: odsvirali smo sve strofe i refrene u prva četiri minuta, da bi se kasnije otisnuli u neobuzdani džem sešn“, rekao je frontmen „Discipline“ Dušan Kojić Koja. S druge strane, „Eva Braun“ je kupcima CD-a omogućila bonus pesmu, koja se, doduše, vrlo brzo našla i na piratskim sajtovima, što će verovatno biti slučaj i sa „Disciplinom“.

„Polazim od sebe, pa znam da kada voliš neki bend, ne zadovoljiš se samo besplatnim skidanjem sa interneta, nego kupiš i CD“, kaže optimistično Vaske iz „Eve Braun“.

Neprevaziđeni vinil: Važno je da krcka

Imam malo starijeg poznanika koji i danas žene muva tako što ih poziva da „slušaju ploče“. Koliko znam, ljubavni život mu je daleko od propalog, a možda neke zasluge za to ima impresivna polica sa stotinama gramofonskih ploča nastalih u periodu između 1950. do danas... Pitanje je prosto: Zašto bi neko, u vreme kada za jedan dan može da s interneta skine celokupnu diskografiju svog omiljenog izvođača, slušao ploče?

Dragan Živanović Žika, vlasnik jedne od tri postojeće prodavnice ploča u Beogradu, „Pinball Wizard Records“ (Tržni centar „Eurocentar“, Makedonska 30), kaže za NIN da je u Beogradu uvek bilo i biće ljudi koji slušaju ploče.

„Neki ljudi i danas misle da su ploče namenjene za bake i deke, ali ni devedesetih, u vreme najveće ekspanzije CD-ova, nije zamrla industrija ploča. Ljudi ploče nabaljaju kako umeju, ali mnogima je muka od interneta. Interesantno je da i klinci kod nas i u svetu, koji su rođeni kada je vinil navodno postao istorija, takođe kupuju ploče“, kaže Žika.

Prema njegovim rečima, publika koja kupuje ploče u Beogradu je šarena, kao što je šarena i muzika koja im se nudi.

„To su ljudi različitog doba i materijalnog statusa, od majstora do profesora. Imate recimo dosta i elektronske muzike na vinilu, kao i izvođače kao što je Lejdi Gaga. Ali, ja ipak iskreno ne razumem zašto bi neko hteo da kupi Džastina Timberlejka na vinilu... Ploče kupuju uglavnom ljudi koji vole klasični rok, ili džez, ili ljudi koji slušaju alternativnu muziku – od garažnog rokenrola do amerikane“, kaže Žika.

Jedan od najvećih kolekcionara vinila u Beogradu je legendarni džez kontrabasista Mihailo Miša Blam, koji za NIN kaže da ima oko 7.500 ploča i singlica.

„Imam i predratne ploče na 75 obrtaja, a imam čak i ’Viktori’ ploče koje su Amerikanci izdavali, i koje ne mogu da se puštaju na običnom gramofonu, jer su većih dimenzija. Uglavnom se moja kolekcija zasniva na 30 posto klasike, 50-60 posto džeza, dosta pristojnu kolekciju narodnjaka gde sam ja svirao...“, kaže Blam.

On je posebno ponosan na „neka ludila“, kako kaže, koja je doneo iz Sovjetskog Saveza, poput ploče na kojoj govori zaslužni traktorista Sovjetskog Saveza, ili ploče sa zaslužnim umetnikom RSFSR, koji imitira razne instrumente poput sintisajzera...

Njegova kolekcija je impresionirala i holivudsku legendu Klinta Istvuda, koji je takođe pasionirani ljubitelj džeza i vinila. „Ovo je vredan istorijski arhiv koji treba čuvati. To je na neki način muzejski eksponat. Ja imam neke stvari koje su već nestale, i nisam jedini. Kad sam pričao s Klintom Istvudom, povezali smo se upravo preko ploča. Ono što on ima, pa to je strašno! A onda sam mu ja rekao šta ja imam, pa je on pao u nesvest! E, to su ljubitelji, arhivari. Ja nikada neću imati ono što on ima, ali ni on neće ono što imam ja. Na primer, kad sam mu spomenuo moju kolekciju sovjetskog džeza, oduševio se, jer to više ne može nigde da se nabavi, ne postoji. Ono što takođe nikad neće biti reizdano su rariteti iz ranog jugoslovenskog džeza. Istvuda to veoma zanima“, kaže Blam.

Blam u svojoj ušuškanoj kući u mirnom delu beogradske Zvezdare ima i dobru kolekciju domaćih izdanja džeza, a danas kaže da je ponosan što u vreme finansijske krize ništa od toga nije prodao, iako neki primerci vrede i do 4.000-5.000 evra.

„To je moj identitet. Rekao sam sebi: Nemoj, Blame, da prodaješ sebe! To mi neće srediti život, trenutno ću da izađem iz neke krize, a onda ću doživotno da žalim što sam nešto prodao... Jedini mi je problem šta da radim s tim kada umrem. Kome to ostaviti, a da znam da se neće raskrčmiti?“, kaže Miša Blam.

Uz malo sreće, to blago Miše Blama biće sačuvano. A možda ga neko i digitalizuje, pa da i onaj ruski traktorista završi u „ajpodu“ nekog klinca...

Pet razloga zašto su vinili bolji od MP3-a

Dragan Živanović Žika iz prodavnice ploča „Pinball Wizard Records“ naveo je pet razloga zašto su ploče i danas bolje od muzike prebačene u elektronske fajlove.

1. Zvuk
Svi koji slušaju ploče će vam reći da je zvuk sa ploče najprirodniji ljudskom uvu.
2. Prezasićenost informacijama
Iako se bez MP3-a ne bi čulo za gomilu bendova, to su u suštini nule i kečevi. Ljudi slušaju MP3, a nemaju pojma šta slušaju, ne znaju da li je to pravi redosled pesama, kako izgledaju ti ljudi, gde je to snimano, ko je producent, kako izgleda omot...
3. Fetiš
Rodžer Daltri iz grupe „The Who“ je rekao da ne bi o ploči trebalo govoriti kao o mediju za muziku, nego kao o umetničkom delu. Ploča vremenom postaje deo tvoje ličnosti, dok CD postaje parče plastike. Razlika je u tome što sa CD-om uhvatiš daljinski pa preskačeš pesme, dok ploču slušaš onako kako je to umetnik zamislio i tu nema dugmeta za repeat. Ako hoćeš više puta da čuješ, ustaćeš i okrenućeš ploču.
4. Elitizam
To je i pitanje elitizma. Nekome je čovek koji sluša ploče ekscentrik, ali ja tvrdim da bi svako voleo da ima ploče i gramofon. A ploče danas ipak nisu jeftine, koštaju od 13 do 40 evra.
5. Druženje
Kad uđeš u radnju i gledaš ploču, to je bolje nego kada odeš na sajt i klikćeš. Kao u filmu High Fidelity, to je i zajednica ljudi, mesto gde ljudi dolaze, razgovaraju, svađaju se...