(Ne)moć javnosti

Demokratiji su potrebni aktivni i informisani građani. Bez publike nema re(s)publike, to jest javnog dobra. Javnost omogućava građanima da imaju uvid u funkcionisanje vlasti. Politička javnost izrasta iz literalne javnosti (kafane, saloni, intelektualne elite, obrazovani građanski krugovi). Opet se u kafanama šapuće u strahu od vladara, govori se u šiframa i izbegava se pominjanje njegovog imena. Poznato je da je i „vladalac uvek u strahu od podvlašćenih, pa samim tim i od njihovog mnjenja”. Koliko je javnost kontrolisana i kolika je (ne)moć javnosti?

Oni koji kontrolišu medije, u velikoj meri su u prilici da uspostave kontrolu nad društvom, da artikulišu i kreiraju javno mnjenje. Opsesija javnim mnjenjem zadire u temelje odnosa vladara i podanika. Knjaz Miloš je imao koncept „steži i popuštaj“. Mi imamo stezanje bez popuštanja. Vođstvo, kada ne uspe da promeni stvarnost, manipulacijom menja percepciju te stvarnosti. Kritička funkcija javnosti ustupa mesto manipulativnoj. Danas je to moguće neposrednom kontrolom elektronskih medija s nacionalnom frekvencom i uz pomoć tabloida koji zadiru u privatnost, nemaju odgovornost za javnu reč i dovode do usijanja atmosferu u društvu. Stanje se približilo tački kada je sve moguće i kada je sve dozvoljeno. Postoje dve stvarnosti: njegova i naša. Postoje dva mišljenja: njegovo i naše. Kako bi rekao Džejms Brajs: „Niko nije dovoljno pošten da bi mu se dala apsolutna vlast.“ Osnovu državnog razloga čini arcanum, to jest tajnost i tajnovitost. Ovde je i državni razlog ogoljen, nestabilan i neizvestan. Ukinute su telefonske sednice vlade, ali su uvedene javne sednice. U iščekivanju prilike kojom bi građani imali uvid u funkcionisanje vlasti, dobili smo još jednu demonstraciju moći.

Javno mnjenje podrazumeva slobodnu igru različitih mišljenja naoružanih argumentima, koji jedni drugima protivteže u javnim diskusijama, raspravama i dijalozima. Ima li toga danas? Oštrica kritike je otupela. Njeno mesto zauzelo je idolopoklonstvo, podanički duh i podilaženje onima gore. Činom klanjanja podanika onima gore, svima je gore, a ne bolje. Informaciju i istinu zamenila je propaganda. Širenje ideja je lakše, ali je teže snalaženje u obilju ponude. Naizgled, deluje da živimo u otvorenom društvu u kojem „svako ima onoliko informacija koliko želi“, ali, s druge strane, institucije masovne komunikacije kontrolisanije su od strane vlasnika. Mediji postaju izvor, instrument i poluga moći. Ovaj proces nije jednoznačan. Razvojem elektronskih medija i interneta publika postaje sofisticiranija. Cena dolaženja do informacija je opala. Mogućnosti publike su se uvećale. Pristup medija je olakšan, ali publika postaje fragmentiranija. Sve je više medija, ali je sve manje onih koji se masovno gledaju, slušaju i čitaju. Tiraži i piplmetri postaju univerzalno merilo uspeha i uticaja. Istovremeno, vladari su naklonjeniji konceptu „velikog brata“. Rijaliti programi su inspirisani parlamentom, parlamentarci su inspirisani rijaliti programom. U „Velikom bratu“ imali smo poslanike, na „velikog brata“ podseća i parlament. Ponekad i na „Farmu“. Ukusi i stilovi su pomešani i prilično se ujednačavaju. Ponovo imamo vapaj za pravom na razliku i drugačije mišljenje, jer je osnovni princip javnosti – treba saslušati i drugu stranu (audiatur et altera pars). Medijska prezentacija i sadržaji podilaze ukusu šire publike, korišćenjem svih oprobanih formi, talk show, celebrity, enterteiment, infotainment, kako bi prezentacija bila zanimljivija i kako bi se zadržala pažnja. U obračunu sa TV sadržajima građani imaju samo jedan mehanizam – daljinski upravljač! Pre toga valjalo bi proveriti da li ste tuženi za pretplatu.

Zatvorenost medija govori o zatvaranju društva i obrnuto. Ako je suditi po medijima, i na osnovu stanja u njima, može se slobodno reći – u Srbiji vanredno stanje je redovno. U atmosferi hapšenja, koja je samo produbila i proširila strah, kod političara svaki govor potencijalno je oproštajni, a svaki nastup u medijima izgleda kao retka prilika za odbranu i zaštitu. Ova „agora“ sa koje se mogu pročitati drugačiji stavovi potvrđuje da nije sve tako crno. Vlast previđa da su informacije kao voda i uvek nađu svoj put. Gde god da ste, dovoljno je da imate smart mobilni telefon ili tablet. To je i šansa i nada da se dođe do informacija i do istine. Ne mora se pružati otpor, dovoljno je nepristajanje. Devedesetih, informacije o stanju u Srbiji, između ostalog, dobijali smo i preko Bi-Bi-Sija, Radija Slobodna Evropa, Glasa Amerike, a onda preko medijskih mreža (ANEM). Danas se „zvučni zidovi“ probijaju „društvenim mrežama“. Tu se jasno vidi refleks javnosti, otrežnjenje i proces oslobađanja od straha. Njihova platforma je: humorom i duhovitošću protiv gluposti! Blogeri, forumaši i tviteraši pustili su duh iz boce i grudvu sa vrha, a istovremenu u pravcu vrha. Njihovu snagu ne treba potcenjivati. Za to imamo i jedan krunski dokaz. Blogeri su došli na vlast, to jest ušli u vladu. I beli listići su tu negde. Ne zaboravite, ne zato što su građani tako hteli. Već zato što im je to omogućio vođa. Dokle će, ne znamo!

Profesor Fakulteta političkih nuka