Privatizacija i berza

Slično kao i drugim tranzicionim ekonomijama, i Beogradska berza je u prvim godinama razvoja služila u velikoj meri kao poligon za koncentraciju vlasništva. Veliki broj kompanija privatizovanih u procesu svojinske transformacije pronašao je većinske vlasnike preko Berze u svojevrsnoj tranzicionoj akumulaciji kapitala.

Premda je ovo ukrupnjavanje vlasništva u velikom broju slučajeva za posledicu imalo značajno poboljšanje poslovnih performansi preduzeća, razvoj akcionarstva i principa korporativnog upravljanja je očito bio u drugom planu.

Slaba i porozna regulativa, nepostojanje institucionalnih investitora, needukovanost akcionara i neveliki interes države za tržište kapitala, samo su neki od faktora koji su konsolidaciju vlasništva na Beogradskoj berzi činili jednokratnim postupkom, sa višestrukim negativnim efektima naročito na dugi rok.

I dok je za veliki broj manjih preduzeća pronalaženje strateškog partnera na ovaj način bilo goruće pitanje, ovu sudbinu su podelile i mnoge solidne kompanije koje su imale potencijal velikih korporacija i pravog berzanskog materijala.

Sputavanje osnovnih koristi berzanskog tržišta u još ekstremnijoj meri viđeno je u sezoni 2004/05. kada je veliki broj kompanija dobio većinskog vlasnika mimo Berze a da se pri tom kao akcionarska društva nikada nisu ni pojavila na berzanskom tržištu.

Knjaz Miloš, C-market, Soko Štark, samo su neka od poznatih imena koja su konsolidovala vlasništvo na ovaj ili onaj način, a u svakom slučaju mimo suda investicione javnosti. Fer ili tržišna vrednost ovih kompanija, ili bar njihovih kontrolnih paketa, ostala je večna nepoznanica dok su mali akcionari svoje (ne)zadovoljstvo mogli meriti isključivo na osnovu subjektivnih preferencija.

I dok su pojedine kompanije iz procesa svojinske transformacije vremenom ipak postale kvalitetan berzanski materijal, nova privatizaciona regulativa berzanski ishod vlasničkih papira učinila je prilično izvesnim.

Novi privatizacioni zakon (iz 2001. godine) momentalno je stvarao većinske vlasnike u privatizovanim kompanijama koji su se ponašali u skladu sa aukcijskim i tenderskim ugovorima koji su katkad nipodaštavali elementarne principe akcionarstva i berzanske regulative.

Slučajevi poput beogradskog Preduzeća za puteve u kojem je drastično razvodnjen akcionarski kapital u korist većinskog vlasnika, nakon što je postao jedna od značajnijih hartija na kontinuiranom tržištu, najbolje prikazuju marginalni položaj berzanskog sistema i njegovih učesnika.

Onda i ne čudi što bi broj likvidnih hartija na Berzi proistekao iz procesa privatizacije teško zauzeo prste jedne ruke, dok se sa aspekta tržišta kapitala zagušenje berzanskog mehanizma može smatrati glavnim doprinosom novog privatizacionog procesa.

I dok još uvek čekamo prvu inicijalnu javnu ponudu (IPO) akcija neke od kompanija na Beogradskoj berzi, iskusniji poznavaoci berzanskih prilika setiće se da je ovaj termin uveden u domaću praksu još pre više od četiri godine kada su kao pilot projekti Akcijskog fonda najavljene prodaje državnih akcija Bambija i kikindskog Toze Markovića.

Da li je IPO smatran takvom jeresi kao i institut investicionih fondova, te su toliko dugo zadržani u državnoj kuhinji, nije teško odgonetnuti. Očito da su mnogi prepoznali da berzanski mehanizam ima dosta karakteristika netipičnih za tenderski postupak ili, pak, neposrednu pogodbu. A to što bi sada imali regulativu i praksu za listiranje javnih preduzeća i nije toliko važno. Ipak, ne može se očekivati da državni zvaničnici budu toliko dalekovidi.