Ruka, glava i srce Olji i umetničkom delu

Baš kao i Aleksandar Blok, Šejka je smatrao da „umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli”. Ove misli, u ove dane kada se beleži godišnjica Šejkinog odlaska, dovoljan su sustop za ono što su za sobom ostavili tvorci Mediale i akteri prepiske „Ogledalo ljubavi” i za kratak pogled na zagonetnog umetnika i umetnicu, koji su se odabrali u jednom trenutku novog iskoraka u srpskom i jugoslovenskom stvaralaštvu.

Leonid Šejka i Olja Ivanjicki, student arhitekture i studentkinja vajarstva, sreli su se prvi put povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu. Upoznao ih je Kosta Bradić. Rad na projektu je prerastao u prepoznavanje, prijateljstvo, ljubav, zajedničku veru i borbu za umetnost. Olja i Šejka od tada zajedno streme suštinskom u umetnosti, jedno drugo dopunjuju, druže se sa istomišljenicima, osnivaju „Društvo prijatelja Baltazara“, koje inicira i stvaranje Mediale, legendarne grupe prepoznatih i spojenih u večnom traganju za suštinom umetnosti. Od Šejkine smrti prošlo je ovog decembra (15. u mesecu) 45 godina, a skoro u isti dan (14. u mesecu) godina od smrti Koste Bradića. Olja Ivanjicki, na „onu drugu stranu“ kako bi govorila, prešla je 24. juna 2009. Ovom prilikom pomenućemo još jedan „medijalni“ decembarski odlazak – Milić od Mačve umro je 7. decembra 2000. godine. U znak sećanja na jednu generaciju srpskih umetnika koji su neponovljivo tragali za integralnim slikarstvom i istinom u umetnosti, koji su stvorili mitsku grupu, prenosimo i esej „Predmeti Olje Ivanjicki” iz pera Leonida Šejke, o njoj, posebnoj, Leonardovoj kćeri, koji je prvi put izašao u jedinom broju časopisa MEDIALA 1958. godine, a koji je umesto slovoslagača rukom ispisao harizmatočni Miro Glavurtić:

„U početku, bilo je jedno otkriće duše. Ono se pokazalo kao čin otvoren u sebi, zatvoren za druge. Čin je tražio svoje otelotvorenje, svoju materijalizaciju. I tako su nastali Oljini objekti. Ali, stvoreni, oni su tražili produžetak čina, produžetak stvaranja, to su tražili jer su bili u stanju da oblikuju i ispune jedan život bogat i neiscrpan, bili su u stanju, a ostali su, sticajem prilika, samo deo tog obogaćenog, potpunog života, ili još tačnije: put ka njemu. A to je mnogo! Gde se završava skulptura i slikarstvo, a počinje filozofija, još više, gde počinje život? Neka nam to objasne kritičari i formalisti. Olja zna ovo: početak i kraj se sustižu, a bitno je: živeti i usavršavati život, a ne samo saopštavati ovo ili ono, jer svako čiji život bude približan ovome, u ovim predmetima će naći svoja nova i neočekivana sredstva. Pa pokušajmo da opišemo fizičku istoriju rođenja jednog takvog predmeta, te čudne tvorevine, ali kojoj bizarnost nikako nije cilj. Bila je jedna hrpa stvari, bačenih, nepotrebnih, rastavljenih (zar je to poreklo nedostojno!). Ruka upravljena nekom svešću ih razastire po ravnoj površini stola, ona iz te gomile bezobličnog odabere jedan komad, i on postaje uzrok stvaranja novog komada sačinjenog od više njih, koji će nekom fatalnošću (oprostite za izraz) biti stvoreni da se povežu svojim metalnim sponama da tačno odgovaraju i da se uklapaju jedan u drugi i da opet iz svega toga izađe smisao. I zato je broj ovakvih predmeta ograničen, jer se takva podudaranja ne događaju uvek po želji, i zato je on neponovljiv unikat, variranja su nemoguća, to je potpuno antiteza Vazarelijevoj kinetičkoj plastici. Ali, evo ključnog momenta: svet je naseljen jednim novim predmetom, nepotrebnim a ipak neophodnim, jer evo u čemu je razlika: delo je stvoreno, a nastaje, ne primanje, nego dalje stvaranje – život. Stvoreno je jedno biće, i dosta! Šta još? Svet je izmenjen za jednu malu, ali značajnu lamelu, rođeno je novo telo, kosmičko telo. Olji je već odavno jasno – nov oblik ne može da se pronađe, svi oblici su pronađeni, ali može da se pronađe nov smisao oblika. Nijedna umetnost više nego savremena nije bila raznovrsnija u oblicima, ali smislom nije bogatija od prethodnih, naprotiv.

Jedan isti, stari oblik, kada dobije nov smisao, postaje nov oblik, i svi zakoni forme su zadovoljeni. I to traženje smisla (novog ili starog, zaboravljenog, koji je toliko jak da je uvek nov) nateralo je Olju na odricanje od lakih i mogućih puteva stvaranja koji su joj bili pristupačni jer poseduje izuzetan talenat. Ali, ona zna da talenat još nije dovoljan, treba sav život posvetiti usavršavanju, traženju neispitanog. Je li to smelost ili nužnost? I jedno i drugo. I ona se tome posvetila, a ovi predmeti, iako su samo jedan deo njene delatnosti, ukazuju nam da ona ne želi da draži naša čula efektnim „dramatičnim“ oblicima, jer su, uzgred rečeno, naša čula otupela na te oblike, već ona hoće da uputi sebe i nas na nova stanja svesti i duha, stanja koncentracije, razmišljanja, stanja ritualne igre u jednoj kulturi koja tek nastaje”.

Izvor: dnevnik.rs