Izgnanici: Kada strast progovori

Iako protagonisti prethodnih Džojsovih dela nemaju mnogo sličnosti, njih spaja zajednička tema izgnanstva duše, usamljenosti, unutrašnji konflikti između idealističkih, moralnih principa i pritajene strasti koja traži svoj put.

Na sceni Teatra „Bojan Stupica“ gledamo četiri junaka – irskog pisca Ričarda – povratnika iz izgnanstva (autorov alter-ego), njegovu nevenčanu ženu Bertu, Roberta - bliskog prijatelja iz detinjstva, kao i učiteljicu klavira, Beatrisu, Ričardovu muzu iz daleka. Svi su međusobno povezani koliko i razdvojeni, u potrazi za svojim nesputanim bićem, slobodom uma i tela, a okovani stegama morala, časti, prijateljstva, intelekta ili sujete.

Predstava u trajanju od sat i petnaest minuta vezuje publiku za scenu, otkrivajući mračne apsurde i nesporazume u postupcima junaka – međusobno isprepletenih ljubavnika. U glumi su se naročito istakli Sena Đorović i Nikola Vujović, koji su svojom ekspresivnošću i dikcijom u potpunosti ostvarili psihološku karakterizaciju likova koje tumače.

Ono što je zanimljivo u delima ovog istaknutog irskog pisca su upravo dileme i konflikti njegovih junaka. U vreme nastanka ove drame (a naročito u prilično puritanskoj Irskoj) je verovatno bilo previše hrabro i šokantno pokrenuti temu podsticanja partnerke na neverstvo i ohrabrenja da sledi svoje emocije i strasti (Džojsov pobunjenički duh protiv konvencionalnog je direktno oponiran činjenicom i opsesijom da može izgubiti svoju životnu saputnicu Noru, što se i reflektuje na dramu i u mnogome pridodaje kompleksnosti osećanja glavnog junaka).

I premda ne previše šokantno iz perspektive sadašnjice, radoznalost publike za pitanja prevare, ljubavi i intimnih odnosa ne jenjava. Naprotiv, u mnogome oslikava ono čime je obeležena svakodnevica modernog čoveka, posmatrača rijaliti programa, gde se emocije aktera stavljaju pred publiku, individua lišava privatnosti, a duša prodaje đavolu.

To možda opravdava zamisao reditelja da junake drame stavi u scenski okvir koji podseća na televizijski studio, a igra svetala i puko premeštanje stolica između scena (uz propratne efekte aplauza) naglašava „televizijski“ vizuelni aspekt komada.

Upravo ovo vizuelno postavljanje u savremen društveni kontekst televizijskog programa, a naglašen još više interakcijom glumaca i publike (gde su i gledaoci na neki način akteri u drami) otvara mnoga pitanja i dublje analizira nas same – u kojoj meri se bavimo tuđim životima i mislima, u kojoj meri svojim, koliko smo slični junacima ove drame od pre skoro čitavog stoleća, a koliko različiti od njih u želji da izađemo iz okvira lične sujete i prihvatimo tuđu slobodu bez ograničavanja? I da li smo uopšte spremni da odgovorimo na ovo pitanje?

Autor: Džejms Džojs
Adaptacija: Bojan Đorđev i Nikola Skojačić
Reditelj: Bojan Đorđev
Scenograf: Siniša Ilić
Kostimograf: Maja Mirković, Biljana Tegeltija
Glumci: Goran Jevtić, Sena Đorović, Nikola Vujović, Nataša Marković