Markova "mrka kapa"

Marku Jakšiću ne bi na odmet bilo da se podseti one doskočice po kojoj nije majka grdila sina zato što se kockao, već zato što se vadio. S obzirom da je Jakšić član svakog tima i tela koji se bave pitanjem Kosova, valjalo bi da ovo shvati šire, a ne da misli da se to odnosi samo na činjenicu da je tvrdio da je Vladan Batić, poslanik i Jakšićev kolega, ciganskog mentalnog sklopa, dok je dan posle, sve izvinjavajući se, otkrio da veruje kako su Romi genetski obeleženi mentalnim sklopom koji je pripisao Batiću. Mogu da zamislim šta gospodin Jakšić tek misli o Albancima.

Ne bih preterivao i tvrdio da ovakav ispad ima uticaja na pregovore oko Kosova, ali ako Jakšić sa svojim stavovima reprezentuje bilo koju politiku, a posebno ako predstavlja politiku DSS-a koji pokušava da nosi barjak u borbi za srpske interese u južnoj pokrajini, onda mislim da je bitka izgubljena, jer se države ne mere samo kvadratnim kilometrima teritorija, već i ljudskošću koja bi trebalo da bude trajnija civilizacijska tekovina od granica koje nastaju pa nestaju.

Zar nije čudno da kad naša strana govori o Kosovu govori samo o teritoriji a ljude ne pominje. Pristojno društvo, o kome najbolje možemo suditi preko javnosti, ne sme da koristi svoje ustanove za demonizaciju ljudi koji od njega zavise, kao što mora da postavi i granicu ponižavanju spoljnih neprijatelja.

Srpska politička elita mlako je reagovala na napad na Miru Karanović u jednom dnevnom listu, zato što je prihvatila ulogu Albanke u nekom filmskom projektu, što je mog kolegu Mišu Vasića podstaklo da u tekstu za „Danas” podseti na anegdotska kazivanja od pre vek i po kada su u srpskim, varoškim mehanama čašćavani glumci koji su igrali kneza Lazara ili Miloša Obilića a batine dobijali oni kojima je pripala uloga Murata ili Bajazita.

Reakcije na istup Marka Jakšića nešto su burnije, ali ne bih rekao da su produktivnije. Burnije su zato što se ovo vidi kao tema oko koje se mogu ukrstiti koplja u direktnom televizijskom prenosu, ali produktivnost je poništena i samom činjenicom da se ovo ne vidi kao još jedan kulturni skandal koji rasizmom boji javnu scenu. Pitanje Jakšićevog govora postaje pitanje poslovnika, a izjava mladog Aligrudića, Jakšićevog šefa u Skupštini Srbije, jeste ograda od Jakšićeve izjave, ali je to ograda spletena od tankog vrbovog pruća. Krhka je i kroz nju se sve vidi, a najpre ono bedno pravdanje da je Jakšić bio izazvan. Izazovi pokazuju pravi ljudski karakter. Pred izazovom neko ispadne heroj a neko kukavica. Neko pametan a neko budala, neko čovek a neko nečovek, neko političar a neko drugi politikant.

Mislim da ova tema ponovo postaje od velike društvene važnosti, najpre zbog grča oko mitskog nacionalnog pitanja – Kosova. Odbrana legitimnih interesa istorijski je efikasna samo ako počiva na nekim vrednostima koje unapređuju ljudsko u nama. I neonacisti iz Novog Sada, predvođeni nekim momkom s nadimkom Firer, predviđali su, pre policijske zabrane, da marš vojvođanskim prestonim gradom održe pod nazivom – „Marš za jedinstvo Srbije”.

Mislim da bi za Koštunicu bilo pametno da žrtvuje Marka Jakšića, da ga ne brani od onoga od čega se ne može odbraniti, niti bi bilo pametno prećutkivanjem puštati da stvar legne. Jer, o tome ne treba ćutati. Marko Jakšić je javna ličnost i mora da snosi konsekvence za svoje postupke. Niti će Kosovo propasti bez Marka, niti će nam ostati zbog Marka. Uostalom, Koštunica zna kako se politički stavovi i podrška menjaju u skladu s okolnostima.

Zar nisu njega na Kosovu u početku gađali jajima?