Nevolje posle „ne”

Šta sad – to je pitanje koje besna Evropa danas postavlja gnevnoj Francuskoj. Na evropskim prostranstvima, naime, vlada čvrsto uverenje da je francusko „ne” nedozvoljeno nizak udarac „teškaša”. Uistinu, taj udarac nije oborio Evropu, ali je jeste šokirao, iako ne i iznenadio. Evropa je navikla na „francuski izuzetak” i njeno ponašanje poput razmaženog „anfan teribl”. Valjda zato Evropljani nisu razumeli njeno „ne”. To „ne”, svakako, nije bilo potrebno Evropi. Stoga, sada je osnovni problem, i Evrope i Francuske, naći tačan odgovor na protestno i kapriciozno „ne” galskog petla.

Mnoge istine izviru iz milionski masovnog „ne”. Pre svega, sada je sigurno da Francuska nije dobrog zdravlja. Svakodnevno vrlo opipljiva, bujajuća socijalna i politička kriza već je izlila na užarene ulice razorno nasilje, paljevine, pljačke, haos, dokazujući nemoć moćnika vlasti. Svi koji se nalaze u čelnom odredu nezadovoljnika zahtevaju da se nametne „socijalni revanš” vladajućim snagama. To je nostalgija za borbom klasa koja je zamrla sa nestankom istinskih proletera u bogatoj Francuskoj, građenoj na temeljima osvajačkog kolonijalizma. Ona nije našla pravo mesto u svetu zahvaćenom mondijalističkim talasom, tvrdoglavo odbija nužne reforme, zbog čega kaska za ritmom modernog vremena. Takva Francuska sada trpi dekadenciju, što ni u kom slučaju ne može biti dobro za Evropu. Jer ideološka i socijalna bolest Francuske može biti zarazna.

Pobedio bes nezadovoljnika

Istina je, isto tako, da „ne” stiže iz dubina francuskog naroda, a nije isključivo njegov bes. To je dokaz da se narod udaljava od vlasti i da vlast ne sluša narod. Opaka istina nalazi se baš u razvodu društvenog ugovora naroda i vlasti. Glas nezadovoljnika povlači ideološke, političke, socijalne, čak kulturne granice u francuskom društvu. Zato je danas nacija oslabljene nacionalne kohezije. Može se čuti tvrdnja da vlada kriza francuskog identiteta. Utoliko pre što „ne” čine međusobno izuzetno neprijateljske snage. Ne čudi onda da se za titulu pobednika u taboru „ne” otimaju danas ultraški desničari Le Pena i komunisti zajedno sa trockistima koji veruju da je Evropa u predvečerju novog „revolucionarnog Oktobra”.

Izrazita je istina da je referendum izazvao svađe u političkim snagama desnice i levice. Na oprečnim stranama su se našli vođstvo i baza stranaka. Najteže je pogođena Socijalistička partija, tako da se postavlja pitanje kako će se slepiti komadi razlupane vaze.

Osnovni problem vladajućeg saveza desnice – UMP – jeste zahtev prvog čoveka Nikole Sarkozija da se „izvrši temeljan zaokret nacionalne ekonomske i socijalne politike”. Njegove reči znače osudu bilansa vlade premijera Rafarena, vernog sledbenika Širaka, što može da čudi svakog ko ne poznaje dušu uvek goropadne Francuske. Prema tome, reč je o žestokoj osudi predsedničke misije Širaka, koji je doživeo juče najteži lični poraz. Sve u svemu, počinju svađe lidera na sve strane, što najavljuje rovita vremena u političkoj areni nacije.

Mozaik referenduma svedoči da je 54,9 odsto glasača odbacilo evropski ustav. Razlog je trostruk: nezadovoljstvo socijalnim stanjem u zemlji, nametanje ultraliberalnih načela ustava i zahteva da počnu novi pregovori 25 država. Vrlo je zanimljivo da 72 odsto Francuza želi da se nastavi gradnja Unije, ali svako želi „svoju uniju”. Za pristalice „ne” juče je bio „slavan dan Francuske”, dok pristalice „da” odgovaraju da su „Francuska i Evropa doživeli zajednički gorak poraz”. Bez sumnje, Unija nastavlja život, ali će njen ritam biti i te kako usporen čitav niz godina. Čak se čuje da će biti problema i sa prijemom novih članova, pre svih zemalja Balkana.

Bekstvo iz ćorsokaka

Širak je prisiljen da brzo reaguje na domaćem i evropskom planu. On je počeo rano jutros niz susreta sa političkim prvacima. Prvo je primio premijera Rafarena čiji su časovi, a ne dani, već odbrojani. Rafaren je zvanično podneo ostavku cele vlade. Novu vladu treba očekivati možda sutra. Grobno ćutanje okružuje vrlo dugi susret u četiri oka Širaka i Sarkozija. Njih dvojica međusobno se trpe samo toliko koliko nalaže pritisak nacionalne krize. Zbog toga se najava moguće Širakove ponude Sarkoziju da bude novi premijer može tumačiti – da on ne vidi drugi izlaz iz ćorsokaka. No, Širak je najjači kada je ranjen, pa mnogi veruju da će se on odlučiti za drugo rešenje, recimo naimenovati za premijera ministra unutrašnjih poslova Dominika de Vilpena ili ministarku odbrane Mišel Alio Mari.

Velika je zagonetka šta će biti bilans već utvrđenog susreta Širaka sa predsedavajućim Unije Žanom Klodom Junkerom. Sastanak šefova država i vlada Unije zakazan je za 16. jun. Širak je poručio zemljacima da je „primio k znanju” većinsko opredeljenje nacije za „ne”, upozoravajući: „Ne treba da se varamo, odluka Francuske je težak kontekst za odbranu naših interesa u Evropi.” Sasvim je jasno da je oslabljen položaj Francuske u evropskoj porodici, posebno zbog toga što su se galska i germanska nacija našle danas na oprečnim strateškim pozicijama u srcu Evrope. Zato Širak poziva Francuze da se „okupe oko nacionalnih interesa”, obećavajući „da će dati novi i snažan polet akciji vlade”. Ali Širakova obećanja više nemaju željeni eho u narodu.

Odgovor Evrope na francusko „ne” je strog i odlučan. Zajednička izjava tri čelna čoveka Unije – Junkera (Evropski savet), Barosa (Evropska komisija) i Borelija (Evropski parlament) glasi: „Mi žalimo zbog izbora ’ne’ koje dolazi iz zemlje osnivača i koja je već 50 godina jedan od bitnih motora izgradnje naše zajedničke budućnosti.” Junker je ustvrdio da „Ustav nije mrtav” i odbio svaku mogućnost novih pregovora. Tvorac neuspelog Ustava Desten kaže da je „jedino rešenje novo izjašnjavanje francuske nacije”. Holandski premijer Balkenende je pozvao zemljake da prekosutra „ne slede primer Francuske”.

Jedini glas potajne radosti stigao je iz Londona, pošto šef diplomatije Džek Strou dovodi u sumnju potrebu održavanja referenduma u Britaniji. „Francusko ’ne’”, reče on, „postavlja ozbiljan problem za sav svet o budućem pravcu koji treba da uzme Evropska unija”. Tu se krije zamka za Evropu.