"Nije pristajao na lenjost"

Bavili bismo se mnogo trivijalnijim stvarima, ali ovakvu Srbiju sigurno ne bi želeo, rekla je večeras udovica ubijenog premijera Zorana Đinđića Ružica Đinđić. U intervjuu za TV B92, povodom petogodišnjice ubistva njenog supruga, ona je rekla da joj se čini da je "Zoran Đinđić ostavio svoj politički testament kako reforme treba da idu i kako ih nastaviti, za slučaj da mu se nešto desi".

"Najviše ga je ljutila ležernost i lenjost, i na to nije pristajao. Njegovi saradnici su morali to da isprate i, ako si želeo da budeš u toj kompoziciji, morao si da pratiš tempo, da pokažeš da želih i hoćeš, a on je znao da samo tako može da se postigne cilj koji je postavio", rekla je Ružica Đinđić.

Govoreći o ličnosti svog ubijenog supruga, ona je kazala da da Đinđić bio vrhunski intelektualac, pre svega filozof koji je svoj um stavio u službu politike, da je njegovo promišljanje bilo sistemsko i da nikada nije odustajao od svojih ciljeva.

O odluci da izruči bivšeg predsednika SRJ i Srbije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, Ružica Đinđić je rekla da je uverena da je njen suprug postupio krajnje pragmatično, jer je "znao da je to prepreka i neminovnost za Srbiju".

"Neki su mu sporili što je to uradio bez zakona, ali u parlametnu tada nije bilo moguće obezbediti većinu za takav zakon", kazala je ona.

Govoreći o stalnoj opasnosti kojom je bio izložen i kao vođa opozicije, kao i posle izbora za predsednika Vlade Srbije, Ružica Đinđić je rekla da se "pominjalo da postoji snajper i na Prirodno-matematičkom fakultetu, u neposrednoj blizini njihovog tadašnjeg stana".

Ona je navela da je "Zoran neprestano bio meta, ali da je odlučio da se privremeno skoni iz Srbije tek kada je ubijen Slavko Ćuruvija".

"Tada je postao uveren da je sve to moguće, i posle sahrane odlučio je da se privremeno skloni u Crnu Goru", rekla je Ružica Đinđić.

Prema njenim rečima, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, visoki funkcioneri JUL-a govorili su da je napustio zemlju, da je iz inostranstva navodio ciljeve koje treba bombardovati.

"Ja sam sve vreme bila u podrumu kuće moje majke i u neposrednoj blizini 'Krušika'. Mnogi su govorili da je dogovorio sa Klintonom, zato što ga poznaje, da ne bombarduje baš taj podrum", rekla je ona.

O JSO, jedinici čiji su čelnici optuženi a zatim i osuđeni za ubistvo njenog supruga, Ružica Đinđić je rekla da je u vreme kada je Zoran pregovarao sa njima bilo različitih mišljenja, da nije trebalo pregovarati, već da ih je "trebalo rasformirati i eliminisati".

"On je prepoznao da takve mogućnosti na političkom planu nema, ostalo je da pregovara. Te večeri je došao kući, rekao da će malo da se odmori i da mora u Kulu, a na moje pitanje zašto baš u Kulu i da li ima neko drugo mesto gde bi mogao sa njima da razgovara, odgovorio mi je - izgleda da nema", kazala je Ružica Đinđić.

Ona je ocenila da je njen suprug imao jedan put, a Milorad Ulemek Legija i JSO neki drugi put, što je koštalo puno i njihovu porodicu privatno i Srbiju.

"Za ovih osam godina Srbija je mogla mnogo da dobije da je Zoran Đinđić ostao u životu. Znao je šta može da mu se desi, da on ide jednim putem, da u stvarnosti postoji i neki drugi put, a da to nije autostrada", kazala je ona.

Ružica Đinđić je rekla da pamti i 21. februar 2003, kada je pokušan atentat kod hale "Limes".

"Pamtim koliko ga je noga bolela, toliko da je hteo da odustane od puta, ali samo u jednom trenutku. Kada je govorio o čoveku koji je učio vožnju na autoputu, ni tada ga nisu razumeli. On je govorio u metafori, misleći na autoput ka Evropi", rekla je ona. Prisećajući se dana kada je ubijen, Ružica Đinđić je rekla da je njen suprug na posao otišao kao i svakog drugog dana i da zbog povrede noge nije hteo da otkazuje obaveze, razgovor sa Anom Lind.

Prema njenim rečima, ma koliko da je svako od njih znao, kao i sam Zoran Đinđić, da može da se dogodi to što se zaista i desilo 12. marta 2003. godine, uvek je postojalo ono iracionano koje nije pristajalo da bude pragmatično.

"U tom trenutku kada mi je Zoranom vozač javio šta se dogodilo, bilo mi je najvažnije kako to da saopštim deci, kako da njih zaštitim i mislila sam da je najbolje da im ja to saopštim, a ne da saznaju preko televizije. I tako sam i uradila, ja sam bila ta koja je saopštila svojoj deci da su izgubili oca", rekla je Ružica Đinđić.

Govoreći o demonstracijama devedesetih godina, ona je rekla da se tada njen suprug vratio iz inostranstva, jer je znao da su to godine "koje vuku Srbiju" i predao im se.

"Sve nas je integrisalo to što je počelo nešto vrednije od onoga što je lično. Parola da je Beograd svet, uverila je taj svet da Srbija nije ono što je bila pre toga i protesti su pokazali da ona ima građanski deo, na koji je Evropa računala i tih dvedesetih i računa sada", ocenila je Ružica Đinđić.

Ona je rekla da Zoran na stalna etiketiranja nije obraćao pažnju.

"Najpre se pojavilo ono žuti, a onda da je nemački špijun. Bio je duboko uveren u ono što želi i nije ga remetilo u njegovim planovima. Na takve stvari je odgovorio - i Vuk Karadžić je bio reformator jezika i proglašen špijunom upravo od onih koji su bili napismeni", rekla je Ružica Đinđić.

"Jedna od najvećih tragedija u regionu"

O posledicama ubistva Zorana Đinđića, ali o o njegovom liku i delu, za B92 je govorio Srđan Kerim, predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija.

„Jedna od najvećih tragedija koja se dogodila Srbiji i širem regionu kome Srbija pripada je bila svakao ubistvo premijera Đinđica pre pet godina. Taj tragičan događaj je imao velike posledice, pre svega je pokazao da zaista još uvek nema funkcionisanja institucija i bezbednosti država na nivou koji je poželjan. Drugo, izgubio je život jedan od lidera u regionu, koji je ne samo izvodio Srbiju na put slobode i demokratije i uvodio je na jedan dostojanstven, ali odlučan način u međunarodnu zajednicu i evroatlantske integracije i strukture, već je i region izgubio čoveka i lidera koji je bio veoma poštovan i cenjen kao sagovornik i predstavnik Srbije na međunarodnom planu", kazao je Kerim.

"Ja mogu samo da kažem lično da sam visoko cenio i poštovao Zorana Đinđica i da mi je izuzetno teško palo što ga više nema među nama. Njegova deca i porodica treba da budu ponosni što su imali takvog oca, supruga i sina, koje je zaista u svakom pogledu zračio ne samo talentom za liderstvo i vođenje svog naroda, već je i kao ličnost imponovao mnogim ljudima u svetu i na taj način doprinosio samo snaženju autoriteta i vrednosti Srbije i srpskog naroda u svetu“, rekao je Kerim.