Ćirjaković za "Srpski kompas": Halucinacije o koloniji Srbiji i autokolonijalni suverenizam

Tekst prenosimo u celosti:

"Politički rečnik srpskog nacionalizma je postao jako siromašan. To, možda, ne bi bio problem da neke od ključnih reči, kao što je 'kolonijalizam', na njegovim intelektualnim i idejnim vrhovima nisu dobile više smešna nego proizvoljna značenja. Neke druge, na primer 'suverenizam', postale su puke nacionalističke lozinke. Jeftin način da bude javno oglašena ponosno srpska vrlina. Suverenizam je danas najjeftinija srpska reč

Ako pogledamo o čemu putovođe srpskog nacionalizma, i ideolozi politički nevidljive ponosno srpske opozicije, stvarno govore kada kažu 'suverenizam' videćemo da je to, u stvari, autokolonijalizam okrenut ka Moskvi – što je posthladnoratovska 'metropola' koja je poslužila kao inspiracija Karen Daviši da 1998. godine, posmatrajući države nastale na prostoru upokojenog Sovjetskog Saveza, skuje reč 'autokolonijalizam'. 

Vratiću se na suštinu malo kasnije, neokolonijalizam je pojam koji je smislen samo u zapadnocentričnoj jednini, dok autokolonijalizama ima više. U Srbiji ih je dva. Jedan, dominantni, deo suvereniteta nudi Briselu; tačnije Vašingtonu, pošto je, politički, Brisel (i dalje) samo jedno od evropskih predgrađa Vašingtona. 

Drugi, okrenut ka Moskvi, od početka ruske 'specijalne operacije' u Ukrajini je na aparatima. Baš kao i njegov privezak, opozicioni suverenizam. Zato ne čudi da su ode suverenizmu, i lamenti nad postkumanovskom stvarnošću suvereniteta, omiljena tema kolumnista tri ruska državna medija koja se iz Beograda obraćaju publici na Balkanu. 

Neokolonijalizam je pojam koji je smislen samo u zapadnocentričnoj jednini, dok autokolonijalizama ima više. U Srbiji ih je dva. Jedan, dominantni, deo suvereniteta nudi Briselu, drugi Moskvi.

NACIONALISTIČKE MUKE

'Gubitak volje za suverenitetom Srbiju pretvara u koloniju u kojoj će pravo opstanka imati samo ‘Beograd na vodi’ (zamak iz koga se upravlja teritorijom), mnogobrojni rudnici (iz kojih se profitira) i auto-putevi (za transport ruda) kao i aerodrom (za transfer profita & biomase sa teritorije). Sve ostalo u njoj može i da nestane', piše Slobodan Vladušić u vodećem od ta tri rusko-srpska, suverenistički-autokolonijalna medija.

Ne čudi da u provokativnoj kolumni koju citiram, objavljenoj pod naslovom, 'Svakodnevni suverenizam', Vladušić ne može da se odluči da li se Srbija pretvara u koloniju ili je već pretvorena u koloniju, pa par pasusa ranije kaže da već postoji 'kolonijalna uprava'. Ne čudi me ni da je odavno kao alternativu 'Beogradu na vodi' počeo da nam sugeriše 'Beograd na nebu', što je zavetnistička ideološka halucinacija koja je postala neodvojiva od suverenističke ideološke fantazije o 'kolonijalnoj upravi' u Srbiji. 

Možda je to podsvesno, ali mnogi srpski desničarski javni intelektualci, veliki antikomunisti ali i Srbi koji su mentalno oblikovani u eri titoističkog totalitarizma, nisu uspeli da se oslobode gadljivosti prema reči 'nacionalizam'. Ona je osnažena, kao i gadljivost prema narodu koji su skloni da zovu 'raja', karakterističnim oblikom elitizma, najotrovnijim plodom dositejevštine, koja je pokorila elitne srpske umove. 

U senci desuverenizujućeg Kumanovskog sporazuma, najvažnijeg od svih ali jedinog o kome ponosno srpske elite ne govore, suverenizam se u Srbiji ukorenio kao odgovor na fobiju od reči nacionalizam. Štaviše, najmoćniji među njima je elitista koji je donedavno ismevao svakoga ko kaže da je nacionalista – i tvrdio je da je 'nacionalni liberal'.

Skoro sve ponosno srpske putovođe su vremenom postale sklone da kada govore o nacionalizmu kažu suverenizam, i zato je taj pojam ovde dobio bizarni, delom samoprotivrečan, smisao.

Ako pažljivije pogledamo suverenost koja se smestila u taj istovremeno nategnuti i rastegnuti suverenizam videćemo da je ona autokolonijalna. 

Žižna tačka političkog obećanja realno postojećeg srpskog suverenizma nije u Beogradu već u Moskvi. Zato on u ponosno srpskoj, 'stelt' opoziciji funkcioniše kao kamuflažna ideologija. Maskira bezidejnost, kukavičluk i oportunizam komandnih ešalona srpskog nacionalizma. Posebno intelektualnih vrhova koji kao da uživaju što je na dnu.

IZMIŠLjANjE KOLONIJALIZMA

Vladušić je jedan od najoriginalnijih ponosno srpskih mislilaca. Nažalost, kao i trojka vodećih desničarskih intelektualaca, Milo Lompar, Slobodan Antonić i Miloš Ković, on ne kuburi samo sa suverenizmom već i sa kolonijalizmom. Njega je, negde od šezdesetih godina prošlog veka, pogrešno posmatrati onako kako to čine lumeni ponosno srpskog stanovišta – kao suprotnost suverenizma i izvor poricanja suvereniteta.

Naime, kolonijalizma je u celom svetu jako malo već više od pola veka, a u Srbiji ga nikada nije ni bilo – sem na načine na koje nacionalistički gorostasi ne misle kada kažu kolonijalizam. Vratiću se na njih. U Bosni je situacija malo složenija, pošto je ona dva puta u svojoj istoriji bila u, moglo bi se reći, polukolonijalnom odnosno pseudokolonijalnom položaju – u odnosu na zapadne centre moći, koji se, ne bez razloga, jedini uzimaju kao podrazumevani akteri kolonizacije i kolonijalizma. 

'Umesto kolonijalizma kao glavnog instrumenta imperijalizma, danas imamo neokolonijalizam. Suština neokolonijalizma je da je država koja mu je podložna, u teoriji, nezavisna i ima sve spoljašnje atribute međunarodnog suvereniteta. U stvarnosti, njen ekonomski sistem, a samim tim i njen politički pravac, usmeren je od spolja', napisao je Kvame Nkruma 1965. godine u knjizi Neokolonijalizam, poslednji stadijum imperijalizma, ali, možda, Lompar, Antonić, Ković i Vladušić znaju bolje.

Nkruma je istakao i ono što najviše žulja ponosno srpske ideotvorce, pa od stvarnosti stalno beže u slatku iluziju o 'koloniji Srbiji': 'Neokolonijalizam je takođe najgori oblik imperijalizma. Za one koji ga praktikuju, to znači moć bez odgovornosti, a za one koji pate od njega, to znači eksploataciju bez nadoknade. U danima staromodnog kolonijalizma, imperijalna sila je morala bar kod kuće da objašnjava i pravda akcije koje je preduzimala u inostranstvu. U koloniji, oni koji su služili vladajućoj imperijalnoj sili mogli su bar da se oslone na njenu zaštitu od bilo kakvog nasilnog poteza svojih protivnika. Sa neokolonijalizmom nije ni to slučaj.'

Skoro sve ponosne srpske putovođe su vremenom postale sklone da kada govore o nacionalizmu kažu suverenizam, i zato je taj pojam ovde dobio bizarni, delom samoprotivrečan, smisao.

Problem, ne jedini, čak ni najveći, po srpski nacionalizam preimenovan u suverenizam, i njegove političke izglede, jeste u tome što se svi koji poznaju kolonijalizam, neokolonijalizam i antikolonijalizam slažu sa zaključcima afričkog velikana.

Nažalost, Lompar, Antonić, Ković i Vladušić, i brojne intelektualne karikature koje ih prate ili oponašaju, premalo su čitali autore iz nekadašnjih kolonija, kao što je Nkruma, a previše zapadne autore koji su retko pominjali kolonijalizam. A onda kada su govorili o njemu, uglavnom su pisali iz uglova koji danas za nas nisu mnogo korisni.

Ova zbrka je posledica činjenice da ponosno srpskim elitama počne da se priviđa kolonijalizam kada gledaju u nešto što im se ovde ne sviđa, zato što ih (zapadne) kolonije nikada nisu zanimale. Štaviše, navikli su da se podsmevaju svakome ko bi sugerisao da su iskustva (neevropskih) kolonija relevantna za razumevanje (evropske) Srbije i njenih problema, što postaje još veći problem kada počnete da tvrdite da je Srbija 'kolonija'.

EGO TRIPOVI I SLATKI SNOVI

Među autorima koji su najviše uticali na ideotvorce i putovođe srpskog nacionalizma ističu se zapadni mislioci koji su prorokovali 'propast Zapada' – apokalipsu uskoro. To je doprinelo da se srpski nacionalizam, preimenovan u suverenizam, svede na ideologiju čekanja propasti koja samo što nije – sutra ili, u najgorem slučaju, dogodine.

Dobili smo tako dva isprepletana nacionalistička, ponosno srpska dogodine. Jedno je ontološko, samo na prvi pogled eshatološko, nadahnjujuće – dogodine u Prizrenu. Drugo je antipolitičko, omamljujuće – dogodine u suverenitetu.

U Srbiji nema kolonijalizma, ali ni borbe protiv neokolonijalizma koji je okovao Srbiju, i njegovih slučajno srpskih i 'foteljaških' transmisija, koje su je premrežile i posele. Na komandnim vrhovima naše desnice postoji malo šta sem halucinacija, ego tripova i slatkih snova moćnih, ali manje ili više jalovih i uplašenih srpskih umova. Čini se da su njihovi vlasnici po pravilu mnogo više zabrinuti za svoje nego za srpsko sutra. 

Ipak, nacionalistička 'stelt' opozicija i njene kilave putovođe imaju dve olakšavajuće okolnosti. Prva, teško je reći da li je Aleksandar Vučić, retko talentovani i inteligentni koliko i potcenjeni srpski vođa, veći virtuoz kada odgovara na neokolonijalizam, i igra na njegovog glavnog 'saborca' u Srbiji, autokolonijalizam okrenut ka Briselu, ili onda kada se dohvati autokolonijalizma okrenutog ka Moskvi. 

Odnos dominantne ruske elite prema srpstvu i modernosti Srbije ne razlikuje se od odnosa majke 'Druge Srbije' i političke komesarke srpskog autošovinizma.

Druga, vladavina čija je važna poluga spoljna politika, kakvu danas zbunjujuće efikasno i uspešno sprovodi Vučić, a kakvu su nekada sprovodili Josip Broz i Hefez el-Asad, zahteva balansiranje između sukobljenih centara svetske i regionalne moći. To, između ostalog, znači da ona redovno mora da se 'poklanja' neokolonijalizmu kako bi izbegla neokolonijalno pokoravanje. Drugim rečima, to je vladavina koja daje dozirano da ne bi izgubila ne samo vlast već ni meru suvereniteta koja je moguća u postkumanovskoj Srbiji. 

Pretpostavka njegovog održavanja je ravnoteža između podilaženja nekolonijalizmu i poklonjenja njegovim ruskim i kineskim neprijateljima. Ako bi se Srbija odrekla ovakvog balansiranja, ona više ne bi bila suverena ni u meri u kojoj danas jeste suverena. Štaviše, toliko su snažne unutrašnje i spoljne naddeterminacije da ne verujem da Srbija, u doglednoj budućnosti, može da bude više suverena nego što je pod Vučićem. Pri tome, u pozadini svih najvećih tragedija u 21. veku se nalazi iluzija da ne može gore.

Shavatanje i vrednovanje suvereniteta Srbije treba da polazi od uvažavanja mere u kojoj je on ovde moguć u dubokoj senci Kumanovskog sporazuma – kratkog dokumenta koji je, u suštini, i 'Ustav' nesrećnog Koštuničinog, odnosno Flajnerovog, Ustava Srbije i jako ružna politička činjenica koja se nadvija nad kartom Srbije. Drugim rečima, Srbija može da bude suverena samo u kontekstu krovne nesuvernosti, uspostavljene Miloševićevim (ne)potpisivanjem Kumanovskog sporazuma i armirane njegovim odredbama.

LIČNO IZNAD NAČELNOG

Sve što je u Srbiji načelno predstavlja koprenu ličnog. Takav nam je kulturni obrazac. Nažalost, sve glavne ponosno srpske ideotvorne putovođe nas usmeravaju na puteve koji vode od živog srpstva u Srbiji. Ono se stalno menja – ali jako sporo. Podvrgnuto je duboko kulturalnoj 'gravitaciji' koja mu ne dozvoljava da ode daleko od onoga što jeste.

Od ružne stvarnosti srpskog suvereniteta, koliko i živog srpstva koje mu se gadi, Lompar beži u sliku u ogledalu, najbljutaviju i najdestruktivniju ponosno srpsku destinaciju. Antonić je, pak, sklon da beži ka Moskvi, stalno namigujući zapadnim 'vrednostima' i Zavetu. Ković junački grabi ka Zavetu, tačnije nebu, gde nema živih Srba, stalno mašući Moskvi i noseći u sebi zapadnost – malo je bitno koliko je imaginarna. Vladušić je srpstvo ugurao u jedan zamišljeni Zapad, kakav je, možda, nekada postojao, ali biće da mu neki unutrašnji, predhabzburški srpski glas, možda i ružni istorijat zapadnog odnosa prema nama, govori da tu nešto nije u redu, pa pokušava da ga razredi Zavetom i Moskvom.

Sve su to stranputice i slepe ulice, pa ne treba da čudi da srpski nacionalizam danas u Srbiji nije „u čabru“ samo politički, iako ga podržava značajna većina Srba. 'Aca' je, takav kakav je, ovde najveći Srbin među ponosno srpskim političkim vođama i intelektualnim putovođama, što govori mnogo više o drugima nego o njemu. 

Da bi razumeli dubinu ponora u kome je završio srpski nacionalizam, kao politička i društvena snaga, ključno je imati u vidu da skoro sve ponosno srpske elite, čak i zavetno samoporeknuti Žarko Vidović, glavni kandidat za sledećeg srpskog svetitelja, gde god da beže od živog srpstva – od 'majke' Cece i nas, njene 'dece' – beže preko Zapada. Samo, za razliku od slučajno srpskih elita, one uglavnom ne beže u iluzije o današnjem Zapadu već u jedan, podjednako fiktivni, Zapad, kakav veruju da je postojao pre više od sto godina.

Ono što je jako loše za sve nas u Srbiji koji se ponosimo srpstvom, one su, istovremeno, još više i upornije bežale od Orijenta, nezapadnog sveta koji je preoblikovan kolonijalizmom, da bi zatim – a to je ključna sličnost neevropskog ne-Zapada sa evropskom ali nezapadnom Srbijom – mlade države bile uguravane u moderne političke norme.

Shavatanje i vrednovanje suvereniteta Srbije treba da polazi od uvažavanja mere u kojoj je on ovde moguć u dubokoj senci Kumanovskog sporazuma.

Ono što je važno – uzeću na trenutak Liku kao 'sinegdohu', otelotvorenje svekolikog srpstva – u rečenici 'Noga lička, a cipela bečka', problem nije u srpskoj nozi, što, inače, ovde ne veruju samo slučajno srpske elite, već u bečkoj cipeli – i odnosu prema srpstvu i Srbiji zapadnih autoriteta koji su 'skrojili' tu cipelu prema svojim merama.

Poražavajuće elitističke i zgađene realno postojećim Srbima, ponosno srpske elite su sklone da, ne samo podsvesno, pobrkaju Evropu sa Zapadom, i završe u preziru prema civilizacijskoj lokaciji srpstva i narodu u koji se urezala. Naravno, ne mislim na 'civilizaciju' u, iz ugla srpskosti i dobra Srbije, fatalno osiromašenom Hantingtonom smislu reči.

NAČITANI, ALI KRIVO KNjIGE ČITALI

Nažalost, putovođe ponosnih Srba su jako malo, neki nimalo, čitale o kolonijalizmu, što je jako loše po izglede našeg prezrenog nezapadnog naroda. Te knjige možda ne sadrže protivotrov, ali bi za nas bile lekovite. Da su pile taj ne-evropski melem verujem da ne bi halucinirali o 'kolonijalizmu' i 'koloniji Srbiji', a njihov 'suverenizam' ne bi bio toliko šupalj i autokolonijalni. Samo 'oralni', kad smo već kod medicinskih metafora.

Važno je istaći da je, iako oksimoron, pojam 'autokolonijalni suverenizam' ne samo smislen u srpskom kontekstu već i poražavajuće primeren žalosnoj političkoj stvarnosti srpskog nacionalizma, dok je floskula 'kolonija Srbija', iako zvuči smisleno, smešna.

Deo problema je u tome da ponosno srpski lumeni nisu osvestili činjenicu da su im umovi kolonizovani jedinim živim, zapadnim kanonom – pošto, nažalost, dekolonizacija nezapadnih umova, svih pa i srpskih, nije moguća. Naime, bezmalo, svaka relevantna kritika zapadnog kanona i njegovih političkih i drugih plodova polazi od pojmova i ideja koje su se rodile u samom tom kanonu, uglavnom na njegovim vrhovima.

Tu do izražaja dolazi činjenica da, kada govorimo o 'kolonijalizmu' u Srbiji, ne govorimo samo o onima koji su sa prefiksima 'neo', 'auto' ili 'homo'. Tim redom su se javljali posle smrti (zapadnog) kolonijalizma – bez prefiksa, ograda i kvalifikacija. 

Srbija je danas meta, objekt odnosno žrtva sva tri – neokolonijalizma, autokolonijalizma i homokolonijalizma, koji su, za razliku od kolonijalizma, neomeđeni, globalni. Zato 'kolonijalizmi' sa prefiksima funkcionišu bez kolonija ali sa metropolama.

SLUČAJNO SRPSKI KAUBOJI

'Kolonijalizam uma', što je pojam koji je, u kontekstu promišljanja stanja u nezavisnoj, postkolonijalnoj Keniji, uveo Ngugi va-Tiongo, veliki afrički pisac koji nije želeo da nastavi da piše na engleskom jeziku, ovde ima neke važne specifičnosti. Umove srpskih elita nisu 'kolonijalizovali' Britanci već dositejevština. 

Stanovnici srpskih mansardi punih kolonizovanih umova ne pišu na engleskom. To im je jedina pomena vredna sličnost sa va-Tiongom. Ali, i kada pišu ćirilicom, one, u suštini, misle na hrvatskom – jeziku Srbima najbližeg, i najviše antisrpskog, Zapada.

I kao takva, u suštini unutarsrpska, prekodunavska a ne prekomorska, 'kolonijalizacija umova' je imala važnu fizičku dimenziju. Ona je vezana za dolazak elitnih 'habzburških' Srba u 'osmansku' Kneževinu Srbiju u 19. veku i, što je ključno, njihov karakterističan odnos prema 'Srbijancima'. A on je bio neprijatno sličan odnosu francuskih kolonista u Alžiru, i britanskih u Keniji, prema 'domorocima', čija je koža imala drugačiju boju. 

Šačicu ovih belaca, uglavnom Engleza, koji su ostali da žive u Karenu, najelitnijim delu Najrobija, zovu 'kenijski kauboji', što je, donekle pejorativni, naziv izveden iz engleske skraćenice 'kej-sis' – za Kenya citizens. Mogli bi, po analogiji, da kažemo da ovde mnogi slučajni Srbi sebe doživljavaju kao, u suštini, samo državljane Srbije. Oni su danas, u svakom smislu te reči koja je postala 'ogledalo' američke moći, srpski kauboji.

Važno je istaći da je, iako oksimoron, pojam 'autokolonijalni suverenizam' ne samo smislen u srpskom kontekstu već i poražavajuće primeren žalosnoj političkoj stvarnosti srpskog nacionalizma, dok je floskula 'kolonija Srbija', iako zvuči smisleno, smešna

Dositejevština, glavna poluga unutarsrpskog 'kolonijalizma', oblikovala je ružan, ne samo elitistički već i supremacistički, odnos umnih beogradskih 'begova' prema suterenima. Prema 'raji' koju su prezrele, danas smeštenoj u inim 'Ovčama, Borčama i Krnjačama' srpskog autorasizma. Nažalost, to nije (p)ostala samo ružna levičarska pojava. 

Srpski autorasizam ima dva moćna izvora. Prvi, dominantni, 'liberalni' srpski elitizam je antinarodni i antisrpski, samim tim i antiljudski. Drugi, podređeni, nacionalistički srpski elitizam je antinarodni, samim tim i antisrpski. Autošovinizam je korisno posmatrati kao njegov autogenocidni ekstrem, koji postoji samo na levici. Na desnici, naime, nema i ne može biti srpskog autošovinizma.

U slučaju Srbije, mogli bi tu unutrašnju kolonizaciju da nazovemo 'samokolonijalizam' ili 'autokolonijalizam' da Daviša pojam autokolonijalizam – s razlogom, pošto je razumela suštinu kolonijalizma – nije vezala za manje ili više dobrovoljno, svesno odricanje od suvereniteta, tačnije nekih od njegovih nosećih atributa, zarad očekivane koristi od odabrane metropole. Obično je to ili Vašington odnosno Brisel, njegova 'Borče, Ovče i Krnjače', ili Moskva. Na Filipinima smo nedavno bili svedoci obračuna dva autokolonijalizma, okrenuta ka Vašingtonu odnosno Pekingu. I tamo je, kao u Srbiji, istinski suverenizam, onaj koji nije autokolonijalni, postao misaona imenica.   

Pored tog unutrašnjeg, srpsko-srpskog 'kolonijalizma' ovde je samo osmanska vladavina bila nalik kolonijalnoj. Štaviše, ona je bila još više nalik kolonijalnoj. Samo,  umesto da kolonizuje srpske umove, ona je kolonizovala, samim tim i orijentalizovala, srpski kulturni obrazac. Ne samo njegov varijetet koji je pustio koren u Srbiji, matici srpstva.

PUTIN KAO PONOSNO SRPSKI GODO

Uz trojku (nepolitičkih) putovođa u (ne samo politički) ponor u kome je završio srpski nacionalizam, Vladušić je postao i četvrti najvažniji intelektualni „udarnik“ haluciniranja o 'koloniji Srbiji' i politički impotentnog, autokolonijalnog suverenizma, koji čeka Putina kao dvojica Beketovih junaka Godoa.

Pošto danas na Zapadu nema ničega za njega, ni živih Srba, ni realno postojećeg Zapada da ga prigrli, Vladušić je završio u stilskoj vežbi koja je jako elegantna i nadahnuta, često originalna i jako inspirativna, ali zveči. Nažalost, od srpstva su u taj neki, valjda primordijalni, 'nevini' Zapad – koji je, kažu, postojao pre kolonijalizma i nadolazeće 'propasti' koju je oglasio Špengler, mada ona, iako je navodno blizu, iza ćoška, nikako da dođe – pobegli i mnogi drugi srpski intelektualci, a, posebno, megaintelektualci.

Ipak, najsmešniji su njihovi prilepci, intelektualno osiromašene 'karikature' putovođa ponosnih Srba, kao što su Stevan Gajić i Zoran Čvorović. Očekivano, od ponosno srpskih imitacija zapadnosti žalosnije su imitacije tih nacionalističkih imitacija. Nažalost, ni one nisu benigne i zato je važno imenovati ih.

Mnogo su zapadnih otrova popile ponosno srpske elite, skoro koliko i slučajno srpske, ali, gledano iz današnje perspektive, čini mi se da tu nije bilo mnogo otrovnijih od Špenglerovih i Hantingtonovih. Naravno, problem ne može biti u njihovim moćnim i zavodljivim idejama već samo u tome kako su ih ponosno srpske elite čitale – tačnije iz kakvog samorazumevanja; kako i koliko samoozapadnjačenog, pa, samim tim, i rasrbljenog. 

Politički rezultat je činjenica da ovde glavno 'demokratsko pitanje' nije kako će se zvati građanski 'ne-Dinko', koji jedini ima šanse da jednog dana zameni Aleksandra Vučića, već da li će mu, da bi to, možda, postigao, trebati nacionalni 'fikus' koji se zove Milo".