Živković za "Kompas": "Velemajstorski potez Aleksandra Vučića"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"U šahu postoje partije koje se dobijaju snagom figura, postoje partije koje se dobijaju strpljenjem, a postoje i one retke, velemajstorske, koje se dobijaju promenom same prirode igre. Upravo takva partija odigrana je prethodnih dana u Tivtu. Ne na šahovskoj tabli, već na političkoj pozornici regiona, pred kamerama domaćih i svetskih medija, pred liderima država i pred javnošću koja je već bila uverena da zna kako će se cela priča završiti.

Samo dan pre dolaska Aleksandra Vučića u Crnu Goru izgledalo je da je partija praktično izgubljena. Medijski prostor bio je zatrpan pričom o 87 državljana Srbije koji su čarter letom doputovali u Tivat i kojima je zabranjen ulazak u zemlju. Danima je stvarana atmosfera u kojoj se govorilo o bezbednosnim pretnjama, specijalnim operacijama, navodnim planovima i skrivenim namerama, dok su pojedini politički i medijski krugovi pokušavali da stvore utisak da iza svega stoji mnogo šira operacija čiji je cilj destabilizacija Crne Gore.

Takav narativ nije nastao slučajno. Njegova svrha nije bila samo da objasni jedan događaj, već da unapred definiše način na koji će javnost posmatrati čitavu Vučićevu posetu Tivtu. Pre nego što je predsednik Srbije i kročio na tlo Crne Gore, politička presuda bila je već napisana. Ostalo je samo da se odigra predstava i potvrdi unapred pripremljeni scenario.

U šahovskim terminima, Vučić je u Tivat stigao iz pozicije koja nije obećavala mnogo. Protivnik je imao inicijativu, medijski prostor bio je zauzet, a gotovo svi potezi bili su projektovani tako da ga drže u ulozi čoveka koji mora da se brani i objašnjava.

Međutim, upravo tada počinje ono što razlikuje političke amatere od političkih velemajstora.

Medijska operacija koja je trebalo da odredi Samit

Da bi se razumela politička težina onoga što se dogodilo u Tivtu, potrebno je vratiti se nekoliko dana unazad. Gotovo da nije postojao medij u Crnoj Gori koji nije izveštavao o grupi državljana Srbije koji su čarter letom doputovali u Tivat. Brojke su se ponavljale iz sata u sat, analizirale su se njihove navodne namere, komentarisali su se bezbednosni aspekti celog događaja, a javnosti se sugerisalo da je reč o pitanju od gotovo presudnog značaja za stabilnost države.

U takvoj atmosferi stvoren je utisak da je dolazak predsednika Srbije samo nastavak mnogo šire priče. Nije bilo teško zaključiti kakav je politički okvir bio zamišljen. Prvo stvoriti atmosferu sumnje, zatim tu atmosferu povezati sa dolaskom Vučića, a onda celu posetu posmatrati kroz unapred pripremljenu matricu.

Međutim, najveći problem svake političke konstrukcije jeste činjenica da ona traje samo dok je niko ozbiljno ne dovede u pitanje. Onog trenutka kada se pojavi politički akter sposoban da promijeni fokus javnosti, čitava konstrukcija počinje da gubi snagu. Upravo to se dogodilo u Tivtu. Tema koja je trebalo da dominira Samitom nestala je gotovo preko noći, a na njeno mesto došle su teme koje niko nije planirao da budu u centru pažnje.

Najveća greška političkih protivnika Aleksandra Vučića bila je uverenje da će on pristati da igra partiju koju su mu oni pripremili. Očekivali su da će odgovarati na pitanja koja su mu postavili, da će se pravdati zbog tema koje su oni otvorili i da će dane u Tivtu provesti u pokušaju da amortizuje političku štetu.

Dogodilo se upravo suprotno.

Kada preuzmete centar table, preuzeli ste partiju

Umesto da objašnjava Srbiju, Vučić je počeo da objašnjava region. Umesto da govori o navodnim pretnjama iz Beograda, počeo je da govori o ljudima iz regiona koji učestvuju u političkim procesima u Srbiji. Umesto da prihvati ulogu optuženog, nametnuo je ulogu onoga koji postavlja pitanja.

U politici je to možda najvažniji trenutak svake utakmice. Nije presudno ko prvi govori, već ko određuje temu o kojoj će svi ostali morati da govore. A upravo se to dogodilo u Tivtu.

Za samo nekoliko obraćanja javnosti kompletan politički fokus Samita promenio je pravac. Tema više nisu bili putnici iz aviona. Tema više nije bila priča o hibridnom ratu. Tema više nisu bile konstrukcije koje su danima punile naslovnice. Fokus se preselio na pitanja koja su otvorena iz samog centra događaja.

Posebnu pažnju izazvale su njegove tvrdnje o ulozi pojedinaca iz Crne Gore u događajima koji su prethodnih meseci potresali Srbiju. Time je potpuno promenio perspektivu političke rasprave.

Jer ako se danima govorilo o navodnom uticaju Beograda na Podgoricu, onda je logično da se postavi i pitanje da li postoje politički i medijski krugovi iz Crne Gore koji aktivno učestvuju u procesima u Srbiji.

Upravo tu se srušio čitav koncept prethodno pripremljene priče. Jer narativi funkcionišu samo dok nema ozbiljnog odgovora. Onog trenutka kada se otvore nova pitanja, kada se pažnja javnosti usmeri na drugu stranu medalje, prethodno izgrađena konstrukcija počinje da gubi snagu.

Zato je već nekoliko sati nakon njegovih nastupa postalo jasno da se politička atmosfera menja. Više se nije govorilo o onome što je bilo planirano da bude glavna tema. Govorilo se o onome što je Vučić otvorio kao novu temu.

A to je već bio znak da je preuzeo inicijativu.

Od hibridnog rata do Kavačkog klana

Još važnije od toga bilo je otvaranje pitanja organizovanog kriminala i bezbednosnih struktura koje su decenijama delovale u regionu. Vučić je vratio fokus na činjenice koje se često pokušavaju gurnuti u drugi plan. Škaljarski i kavački klan nisu nastali u Beogradu. Njihovo poreklo je u Crnoj Gori. Njihovo jačanje dogodilo se u periodu kada su državnim sistemom upravljale strukture koje su danas predmet brojnih istraga i kontroverzi.

Time je priča potpuno promenila smer. Umesto da se govori o navodnoj pretnji iz Srbije, počelo se govoriti o problemima koji imaju duboke korene u samoj Crnoj Gori. Umesto da Beograd bude tema, tema su postali procesi koji su godinama oblikovali crnogorsku političku i bezbednosnu scenu.

To je bio trenutak kada je postalo jasno da se partija okreće.

Kako je Vučić zasenio lidere mnogo većih država

Možda najzanimljiviji politički detalj celog događaja nije ono što je Vučić rekao, već reakcija medijske scene nakon njegovih nastupa. Na Samitu su bili prisutni Pedro Sančez, Fridrih Merc, Emanuel Makron i brojni drugi evropski lideri. Reč je o političarima koji predstavljaju države čija je ekonomska i politička snaga višestruko veća od Srbije.

Ipak, kada se pogledaju naslovnice, televizijski dnevnici i političke analize nakon Samita, postaje očigledno da je najveći prostor bio posvećen upravo predsedniku Srbije.

To nije rezultat slučajnosti. To je posledica političke činjenice da Vučić, bez obzira na to da li ga neko podržava ili osporava, već godinama predstavlja centralnu političku figuru regiona.

Upravo zato je zanimljivo da se nakon završetka Samita mnogo više govorilo o njegovim porukama nego o nastupima lidera država koje imaju desetostruko veću ekonomsku snagu od Srbije. To govori da politički uticaj ne proizlazi samo iz veličine države, već i iz sposobnosti lidera da privuče pažnju i nametne teme koje interesuju javnost.

Njegove izjave dominirale su medijskim izveštajima. Njegove poruke analizirane su u regionalnim centrima. Njegovi odgovori postali su tema političkih komentara. Njegovo prisustvo postalo je važnije od same scenografije Samita.

To nije stvar simpatija niti političkog navijanja. To je jednostavno činjenica koju potvrđuje medijska realnost prethodna dva dana.

Velemajstori ne brane figure već menjaju tablu

U šahu postoji razlika između dobrog igrača i velemajstora.

Dobar igrač traži najbolji odgovor na protivnički potez.

Velemajstor menja prirodu partije.

Upravo to je uradio Vučić u Tivtu. Dok su drugi očekivali odbranu, dobili su ofanzivu. Dok su očekivali objašnjenja, dobili su pitanja. Dok su očekivali političku štetu, dobili su politički preokret.

To je razlog zbog kojeg će se ova poseta dugo analizirati. Ne zbog protokolarnih detalja, ne zbog fotografija i rukovanja, već zbog činjenice da je pokazala kako se iz medijski nepovoljne pozicije može preuzeti potpuna kontrola nad političkom utakmicom.

U šahu postoji trenutak kada protivnik shvati da je izgubio mnogo pre nego što se partija formalno završi. Figure su još na tabli, sat još radi, publika još prati svaki potez, ali je svima jasno da se tok partije više ne može promeniti.

Takav utisak ostao je nakon Samita u Tivtu.

Partija koja je dan pre Vučićevog dolaska izgledala kao unapred pripremljen politički problem, dva dana kasnije završila se potpuno drugačije. Oni koji su očekivali da će igrati odbranu gledali su kako preuzima inicijativu. Oni koji su očekivali da bude tema gledali su kako postaje autor teme. Oni koji su očekivali da objašnjava svoje poteze gledali su kako drugi objašnjavaju njegove poruke.

U savremenoj politici liderstvo se često pogrešno meri brojem funkcija, međunarodnih sastanaka ili protokolarnih aktivnosti. Međutim, prava mera političkog liderstva jeste sposobnost da promenite tok događaja onda kada se čini da je sve unapred određeno.

Tivat je upravo zbog toga zanimljiv politički slučaj. Nije reč samo o jednom Samitu niti o nekoliko izjava za medije. Reč je o demonstraciji političke veštine koja je pokazala kako se iz nepovoljne pozicije može preuzeti potpuna kontrola nad narativom. U trenutku kada su mnogi očekivali da će Vučić govoriti o temama koje su mu drugi pripremili, on je naterao sve ostale da govore o temama koje je sam otvorio.

To je možda i najvažnija lekcija tivatskog Samita. U politici ne pobeđuje uvek onaj ko ima više saveznika, više medija ili više moći.

Ponekad pobeđuje onaj ko u pravom trenutku uspe da promeni pravila igre. A upravo je to bio ključni potez političkog gambita Aleksandra Vučića u Tivtu. Kada se podvuče crta ispod svega što se dešavalo tokom ova dva dana, teško je izbeći zaključak da je iz Tivta samo jedan političar otišao sa većim političkim kapitalom nego što ga je imao kada je došao.

U politici se često govori da je najvažnije pobediti. Međutim, mnogo je važnije pobediti na terenu koji nije vaš. Vučić u Tivtu nije nastupao pred svojom publikom, nije birao teme, nije birao atmosferu niti politički ambijent. Naprotiv, došao je u prostor u kojem su mnogi očekivali njegovu defanzivu, a otišao iz prostora u kojem se govorilo gotovo isključivo o njegovim porukama. Upravo zato politički efekti tivatskog Samita neće biti merljivi samo kroz ono što je rečeno tokom dva dana, već kroz činjenicu da je posle svega promenjen kompletan politički fokus regiona.

U šahovskom rečniku za takvu partiju postoji samo jedan naziv.

Velemajstorska pobeda."