Ćirjaković za "Srpski kompas": Halucinacije o koloniji Srbiji i autokolonijalni suverenizam

Tekst prenosimo u celosti:&quot;Politički rečnik srpskog nacionalizma je postao jako siroma&scaron;an. To, možda, ne bi bio problem da neke od ključnih reči, kao &scaron;to je &#39;kolonijalizam&#39;, na njegovim intelektualnim i idejnim vrhovima nisu dobile vi&scaron;e sme&scaron;na nego proizvoljna značenja. Neke druge, na primer &#39;suverenizam&#39;, postale su puke nacionalističke lozinke. Jeftin način da bude javno ogla&scaron;ena ponosno srpska vrlina. Suverenizam je danas najjeftinija srpska rečAko pogledamo o čemu putovođe srpskog nacionalizma, i ideolozi politički nevidljive ponosno srpske opozicije, stvarno govore kada kažu &#39;suverenizam&#39; videćemo da je to, u stvari, autokolonijalizam okrenut ka Moskvi &ndash; &scaron;to je posthladnoratovska &#39;metropola&#39; koja je poslužila kao inspiracija Karen Davi&scaron;i da 1998. godine, posmatrajući države nastale na prostoru upokojenog Sovjetskog Saveza, skuje reč &#39;autokolonijalizam&#39;. Vratiću se na su&scaron;tinu malo kasnije, neokolonijalizam je pojam koji je smislen samo u zapadnocentričnoj jednini, dok autokolonijalizama ima vi&scaron;e. U Srbiji ih je dva. Jedan, dominantni, deo suvereniteta nudi Briselu; tačnije Va&scaron;ingtonu, po&scaron;to je, politički, Brisel (i dalje) samo jedno od evropskih predgrađa Va&scaron;ingtona. Drugi, okrenut ka Moskvi, od početka ruske &#39;specijalne operacije&#39; u Ukrajini je na aparatima. Ba&scaron; kao i njegov privezak, opozicioni suverenizam. Zato ne čudi da su ode suverenizmu, i lamenti nad postkumanovskom stvarno&scaron;ću suvereniteta, omiljena tema kolumnista tri ruska državna medija koja se iz Beograda obraćaju publici na Balkanu. Neokolonijalizam je pojam koji je smislen samo u zapadnocentričnoj jednini, dok autokolonijalizama ima vi&scaron;e. U Srbiji ih je dva. Jedan, dominantni, deo suvereniteta nudi Briselu, drugi Moskvi.NACIONALISTIČKE MUKE&#39;Gubitak volje za suverenitetom Srbiju pretvara u koloniju u kojoj će pravo opstanka imati samo &lsquo;Beograd na vodi&rsquo; (zamak iz koga se upravlja teritorijom), mnogobrojni rudnici (iz kojih se profitira) i auto-putevi (za transport ruda) kao i aerodrom (za transfer profita &amp; biomase sa teritorije). Sve ostalo u njoj može i da nestane&#39;, pi&scaron;e Slobodan Vladu&scaron;ić u vodećem od ta tri rusko-srpska, suverenistički-autokolonijalna medija.Ne čudi da u provokativnoj kolumni koju citiram, objavljenoj pod naslovom, &#39;Svakodnevni suverenizam&#39;, Vladu&scaron;ić ne može da se odluči da li se Srbija pretvara u koloniju ili je već pretvorena u koloniju, pa par pasusa ranije kaže da već postoji &#39;kolonijalna uprava&#39;. Ne čudi me ni da je odavno kao alternativu &#39;Beogradu na vodi&#39; počeo da nam sugeri&scaron;e &#39;Beograd na nebu&#39;, &scaron;to je zavetnistička ideolo&scaron;ka halucinacija koja je postala neodvojiva od suverenističke ideolo&scaron;ke fantazije o &#39;kolonijalnoj upravi&#39; u Srbiji. Možda je to podsvesno, ali mnogi srpski desničarski javni intelektualci, veliki antikomunisti ali i Srbi koji su mentalno oblikovani u eri titoističkog totalitarizma, nisu uspeli da se oslobode gadljivosti prema reči &#39;nacionalizam&#39;. Ona je osnažena, kao i gadljivost prema narodu koji su skloni da zovu &#39;raja&#39;, karakterističnim oblikom elitizma, najotrovnijim plodom dositejev&scaron;tine, koja je pokorila elitne srpske umove. U senci desuverenizujućeg Kumanovskog sporazuma, najvažnijeg od svih ali jedinog o kome ponosno srpske elite ne govore, suverenizam se u Srbiji ukorenio kao odgovor na fobiju od reči nacionalizam. &Scaron;tavi&scaron;e, najmoćniji među njima je elitista koji je donedavno ismevao svakoga ko kaže da je nacionalista &ndash; i tvrdio je da je &#39;nacionalni liberal&#39;.Skoro sve ponosno srpske putovođe su vremenom postale sklone da kada govore o nacionalizmu kažu suverenizam, i zato je taj pojam ovde dobio bizarni, delom samoprotivrečan, smisao.Ako pažljivije pogledamo suverenost koja se smestila u taj istovremeno nategnuti i rastegnuti suverenizam videćemo da je ona autokolonijalna. Žižna tačka političkog obećanja realno postojećeg srpskog suverenizma nije u Beogradu već u Moskvi. Zato on u ponosno srpskoj, &#39;stelt&#39; opoziciji funkcioni&scaron;e kao kamuflažna ideologija. Maskira bezidejnost, kukavičluk i oportunizam komandnih e&scaron;alona srpskog nacionalizma. Posebno intelektualnih vrhova koji kao da uživaju &scaron;to je na dnu.IZMI&Scaron;LjANjE KOLONIJALIZMAVladu&scaron;ić je jedan od najoriginalnijih ponosno srpskih mislilaca. Nažalost, kao i trojka vodećih desničarskih intelektualaca, Milo Lompar, Slobodan Antonić i Milo&scaron; Ković, on ne kuburi samo sa suverenizmom već i sa kolonijalizmom. Njega je, negde od &scaron;ezdesetih godina pro&scaron;log veka, pogre&scaron;no posmatrati onako kako to čine lumeni ponosno srpskog stanovi&scaron;ta &ndash; kao suprotnost suverenizma i izvor poricanja suvereniteta.Naime, kolonijalizma je u celom svetu jako malo već vi&scaron;e od pola veka, a u Srbiji ga nikada nije ni bilo &ndash; sem na načine na koje nacionalistički gorostasi ne misle kada kažu kolonijalizam. Vratiću se na njih. U Bosni je situacija malo složenija, po&scaron;to je ona dva puta u svojoj istoriji bila u, moglo bi se reći, polukolonijalnom odnosno pseudokolonijalnom položaju &ndash; u odnosu na zapadne centre moći, koji se, ne bez razloga, jedini uzimaju kao podrazumevani akteri kolonizacije i kolonijalizma. &#39;Umesto kolonijalizma kao glavnog instrumenta imperijalizma, danas imamo neokolonijalizam. Su&scaron;tina neokolonijalizma je da je država koja mu je podložna, u teoriji, nezavisna i ima sve spolja&scaron;nje atribute međunarodnog suvereniteta. U stvarnosti, njen ekonomski sistem, a samim tim i njen politički pravac, usmeren je od spolja&#39;, napisao je Kvame Nkruma 1965. godine u knjizi Neokolonijalizam, poslednji stadijum imperijalizma, ali, možda, Lompar, Antonić, Ković i Vladu&scaron;ić znaju bolje.Nkruma je istakao i ono &scaron;to najvi&scaron;e žulja ponosno srpske ideotvorce, pa od stvarnosti stalno beže u slatku iluziju o &#39;koloniji Srbiji&#39;: &#39;Neokolonijalizam je takođe najgori oblik imperijalizma. Za one koji ga praktikuju, to znači moć bez odgovornosti, a za one koji pate od njega, to znači eksploataciju bez nadoknade. U danima staromodnog kolonijalizma, imperijalna sila je morala bar kod kuće da obja&scaron;njava i pravda akcije koje je preduzimala u inostranstvu. U koloniji, oni koji su služili vladajućoj imperijalnoj sili mogli su bar da se oslone na njenu za&scaron;titu od bilo kakvog nasilnog poteza svojih protivnika. Sa neokolonijalizmom nije ni to slučaj.&#39;Skoro sve ponosne srpske putovođe su vremenom postale sklone da kada govore o nacionalizmu kažu suverenizam, i zato je taj pojam ovde dobio bizarni, delom samoprotivrečan, smisao.Problem, ne jedini, čak ni najveći, po srpski nacionalizam preimenovan u suverenizam, i njegove političke izglede, jeste u tome &scaron;to se svi koji poznaju kolonijalizam, neokolonijalizam i antikolonijalizam slažu sa zaključcima afričkog velikana.Nažalost, Lompar, Antonić, Ković i Vladu&scaron;ić, i brojne intelektualne karikature koje ih prate ili opona&scaron;aju, premalo su čitali autore iz nekada&scaron;njih kolonija, kao &scaron;to je Nkruma, a previ&scaron;e zapadne autore koji su retko pominjali kolonijalizam. A onda kada su govorili o njemu, uglavnom su pisali iz uglova koji danas za nas nisu mnogo korisni.Ova zbrka je posledica činjenice da ponosno srpskim elitama počne da se priviđa kolonijalizam kada gledaju u ne&scaron;to &scaron;to im se ovde ne sviđa, zato &scaron;to ih (zapadne) kolonije nikada nisu zanimale. &Scaron;tavi&scaron;e, navikli su da se podsmevaju svakome ko bi sugerisao da su iskustva (neevropskih) kolonija relevantna za razumevanje (evropske) Srbije i njenih problema, &scaron;to postaje jo&scaron; veći problem kada počnete da tvrdite da je Srbija &#39;kolonija&#39;.EGO TRIPOVI I SLATKI SNOVIMeđu autorima koji su najvi&scaron;e uticali na ideotvorce i putovođe srpskog nacionalizma ističu se zapadni mislioci koji su prorokovali &#39;propast Zapada&#39; &ndash; apokalipsu uskoro. To je doprinelo da se srpski nacionalizam, preimenovan u suverenizam, svede na ideologiju čekanja propasti koja samo &scaron;to nije &ndash; sutra ili, u najgorem slučaju, dogodine.Dobili smo tako dva isprepletana nacionalistička, ponosno srpska dogodine. Jedno je ontolo&scaron;ko, samo na prvi pogled eshatolo&scaron;ko, nadahnjujuće &ndash; dogodine u Prizrenu. Drugo je antipolitičko, omamljujuće &ndash; dogodine u suverenitetu.U Srbiji nema kolonijalizma, ali ni borbe protiv neokolonijalizma koji je okovao Srbiju, i njegovih slučajno srpskih i &#39;fotelja&scaron;kih&#39; transmisija, koje su je premrežile i posele. Na komandnim vrhovima na&scaron;e desnice postoji malo &scaron;ta sem halucinacija, ego tripova i slatkih snova moćnih, ali manje ili vi&scaron;e jalovih i upla&scaron;enih srpskih umova. Čini se da su njihovi vlasnici po pravilu mnogo vi&scaron;e zabrinuti za svoje nego za srpsko sutra. Ipak, nacionalistička &#39;stelt&#39; opozicija i njene kilave putovođe imaju dve olak&scaron;avajuće okolnosti. Prva, te&scaron;ko je reći da li je Aleksandar Vučić, retko talentovani i inteligentni koliko i potcenjeni srpski vođa, veći virtuoz kada odgovara na neokolonijalizam, i igra na njegovog glavnog &#39;saborca&#39; u Srbiji, autokolonijalizam okrenut ka Briselu, ili onda kada se dohvati autokolonijalizma okrenutog ka Moskvi. Odnos dominantne ruske elite prema srpstvu i modernosti Srbije ne razlikuje se od odnosa majke &#39;Druge Srbije&#39; i političke komesarke srpskog auto&scaron;ovinizma.Druga, vladavina čija je važna poluga spoljna politika, kakvu danas zbunjujuće efikasno i uspe&scaron;no sprovodi Vučić, a kakvu su nekada sprovodili Josip Broz i Hefez el-Asad, zahteva balansiranje između sukobljenih centara svetske i regionalne moći. To, između ostalog, znači da ona redovno mora da se &#39;poklanja&#39; neokolonijalizmu kako bi izbegla neokolonijalno pokoravanje. Drugim rečima, to je vladavina koja daje dozirano da ne bi izgubila ne samo vlast već ni meru suvereniteta koja je moguća u postkumanovskoj Srbiji. Pretpostavka njegovog održavanja je ravnoteža između podilaženja nekolonijalizmu i poklonjenja njegovim ruskim i kineskim neprijateljima. Ako bi se Srbija odrekla ovakvog balansiranja, ona vi&scaron;e ne bi bila suverena ni u meri u kojoj danas jeste suverena. &Scaron;tavi&scaron;e, toliko su snažne unutra&scaron;nje i spoljne naddeterminacije da ne verujem da Srbija, u doglednoj budućnosti, može da bude vi&scaron;e suverena nego &scaron;to je pod Vučićem. Pri tome, u pozadini svih najvećih tragedija u 21. veku se nalazi iluzija da ne može gore.Shavatanje i vrednovanje suvereniteta Srbije treba da polazi od uvažavanja mere u kojoj je on ovde moguć u dubokoj senci Kumanovskog sporazuma &ndash; kratkog dokumenta koji je, u su&scaron;tini, i &#39;Ustav&#39; nesrećnog Ko&scaron;tuničinog, odnosno Flajnerovog, Ustava Srbije i jako ružna politička činjenica koja se nadvija nad kartom Srbije. Drugim rečima, Srbija može da bude suverena samo u kontekstu krovne nesuvernosti, uspostavljene Milo&scaron;evićevim (ne)potpisivanjem Kumanovskog sporazuma i armirane njegovim odredbama.LIČNO IZNAD NAČELNOGSve &scaron;to je u Srbiji načelno predstavlja koprenu ličnog. Takav nam je kulturni obrazac. Nažalost, sve glavne ponosno srpske ideotvorne putovođe nas usmeravaju na puteve koji vode od živog srpstva u Srbiji. Ono se stalno menja &ndash; ali jako sporo. Podvrgnuto je duboko kulturalnoj &#39;gravitaciji&#39; koja mu ne dozvoljava da ode daleko od onoga &scaron;to jeste.Od ružne stvarnosti srpskog suvereniteta, koliko i živog srpstva koje mu se gadi, Lompar beži u sliku u ogledalu, najbljutaviju i najdestruktivniju ponosno srpsku destinaciju. Antonić je, pak, sklon da beži ka Moskvi, stalno namigujući zapadnim &#39;vrednostima&#39; i Zavetu. Ković junački grabi ka Zavetu, tačnije nebu, gde nema živih Srba, stalno ma&scaron;ući Moskvi i noseći u sebi zapadnost &ndash; malo je bitno koliko je imaginarna. Vladu&scaron;ić je srpstvo ugurao u jedan zami&scaron;ljeni Zapad, kakav je, možda, nekada postojao, ali biće da mu neki unutra&scaron;nji, predhabzbur&scaron;ki srpski glas, možda i ružni istorijat zapadnog odnosa prema nama, govori da tu ne&scaron;to nije u redu, pa poku&scaron;ava da ga razredi Zavetom i Moskvom.Sve su to stranputice i slepe ulice, pa ne treba da čudi da srpski nacionalizam danas u Srbiji nije &bdquo;u čabru&ldquo; samo politički, iako ga podržava značajna većina Srba. &#39;Aca&#39; je, takav kakav je, ovde najveći Srbin među ponosno srpskim političkim vođama i intelektualnim putovođama, &scaron;to govori mnogo vi&scaron;e o drugima nego o njemu. Da bi razumeli dubinu ponora u kome je zavr&scaron;io srpski nacionalizam, kao politička i dru&scaron;tvena snaga, ključno je imati u vidu da skoro sve ponosno srpske elite, čak i zavetno samoporeknuti Žarko Vidović, glavni kandidat za sledećeg srpskog svetitelja, gde god da beže od živog srpstva &ndash; od &#39;majke&#39; Cece i nas, njene &#39;dece&#39; &ndash; beže preko Zapada. Samo, za razliku od slučajno srpskih elita, one uglavnom ne beže u iluzije o dana&scaron;njem Zapadu već u jedan, podjednako fiktivni, Zapad, kakav veruju da je postojao pre vi&scaron;e od sto godina.Ono &scaron;to je jako lo&scaron;e za sve nas u Srbiji koji se ponosimo srpstvom, one su, istovremeno, jo&scaron; vi&scaron;e i upornije bežale od Orijenta, nezapadnog sveta koji je preoblikovan kolonijalizmom, da bi zatim &ndash; a to je ključna sličnost neevropskog ne-Zapada sa evropskom ali nezapadnom Srbijom &ndash; mlade države bile uguravane u moderne političke norme.Shavatanje i vrednovanje suvereniteta Srbije treba da polazi od uvažavanja mere u kojoj je on ovde moguć u dubokoj senci Kumanovskog sporazuma.Ono &scaron;to je važno &ndash; uzeću na trenutak Liku kao &#39;sinegdohu&#39;, otelotvorenje svekolikog srpstva &ndash; u rečenici &#39;Noga lička, a cipela bečka&#39;, problem nije u srpskoj nozi, &scaron;to, inače, ovde ne veruju samo slučajno srpske elite, već u bečkoj cipeli &ndash; i odnosu prema srpstvu i Srbiji zapadnih autoriteta koji su &#39;skrojili&#39; tu cipelu prema svojim merama.Poražavajuće elitističke i zgađene realno postojećim Srbima, ponosno srpske elite su sklone da, ne samo podsvesno, pobrkaju Evropu sa Zapadom, i zavr&scaron;e u preziru prema civilizacijskoj lokaciji srpstva i narodu u koji se urezala. Naravno, ne mislim na &#39;civilizaciju&#39; u, iz ugla srpskosti i dobra Srbije, fatalno osiroma&scaron;enom Hantingtonom smislu reči.NAČITANI, ALI KRIVO KNjIGE ČITALINažalost, putovođe ponosnih Srba su jako malo, neki nimalo, čitale o kolonijalizmu, &scaron;to je jako lo&scaron;e po izglede na&scaron;eg prezrenog nezapadnog naroda. Te knjige možda ne sadrže protivotrov, ali bi za nas bile lekovite. Da su pile taj ne-evropski melem verujem da ne bi halucinirali o &#39;kolonijalizmu&#39; i &#39;koloniji Srbiji&#39;, a njihov &#39;suverenizam&#39; ne bi bio toliko &scaron;upalj i autokolonijalni. Samo &#39;oralni&#39;, kad smo već kod medicinskih metafora.Važno je istaći da je, iako oksimoron, pojam &#39;autokolonijalni suverenizam&#39; ne samo smislen u srpskom kontekstu već i poražavajuće primeren žalosnoj političkoj stvarnosti srpskog nacionalizma, dok je floskula &#39;kolonija Srbija&#39;, iako zvuči smisleno, sme&scaron;na.Deo problema je u tome da ponosno srpski lumeni nisu osvestili činjenicu da su im umovi kolonizovani jedinim živim, zapadnim kanonom &ndash; po&scaron;to, nažalost, dekolonizacija nezapadnih umova, svih pa i srpskih, nije moguća. Naime, bezmalo, svaka relevantna kritika zapadnog kanona i njegovih političkih i drugih plodova polazi od pojmova i ideja koje su se rodile u samom tom kanonu, uglavnom na njegovim vrhovima.Tu do izražaja dolazi činjenica da, kada govorimo o &#39;kolonijalizmu&#39; u Srbiji, ne govorimo samo o onima koji su sa prefiksima &#39;neo&#39;, &#39;auto&#39; ili &#39;homo&#39;. Tim redom su se javljali posle smrti (zapadnog) kolonijalizma &ndash; bez prefiksa, ograda i kvalifikacija. Srbija je danas meta, objekt odnosno žrtva sva tri &ndash; neokolonijalizma, autokolonijalizma i homokolonijalizma, koji su, za razliku od kolonijalizma, neomeđeni, globalni. Zato &#39;kolonijalizmi&#39; sa prefiksima funkcioni&scaron;u bez kolonija ali sa metropolama.SLUČAJNO SRPSKI KAUBOJI&#39;Kolonijalizam uma&#39;, &scaron;to je pojam koji je, u kontekstu promi&scaron;ljanja stanja u nezavisnoj, postkolonijalnoj Keniji, uveo Ngugi va-Tiongo, veliki afrički pisac koji nije želeo da nastavi da pi&scaron;e na engleskom jeziku, ovde ima neke važne specifičnosti. Umove srpskih elita nisu &#39;kolonijalizovali&#39; Britanci već dositejev&scaron;tina. Stanovnici srpskih mansardi punih kolonizovanih umova ne pi&scaron;u na engleskom. To im je jedina pomena vredna sličnost sa va-Tiongom. Ali, i kada pi&scaron;u ćirilicom, one, u su&scaron;tini, misle na hrvatskom &ndash; jeziku Srbima najbližeg, i najvi&scaron;e antisrpskog, Zapada.I kao takva, u su&scaron;tini unutarsrpska, prekodunavska a ne prekomorska, &#39;kolonijalizacija umova&#39; je imala važnu fizičku dimenziju. Ona je vezana za dolazak elitnih &#39;habzbur&scaron;kih&#39; Srba u &#39;osmansku&#39; Kneževinu Srbiju u 19. veku i, &scaron;to je ključno, njihov karakterističan odnos prema &#39;Srbijancima&#39;. A on je bio neprijatno sličan odnosu francuskih kolonista u Alžiru, i britanskih u Keniji, prema &#39;domorocima&#39;, čija je koža imala drugačiju boju. &Scaron;ačicu ovih belaca, uglavnom Engleza, koji su ostali da žive u Karenu, najelitnijim delu Najrobija, zovu &#39;kenijski kauboji&#39;, &scaron;to je, donekle pejorativni, naziv izveden iz engleske skraćenice &#39;kej-sis&#39; &ndash; za Kenya citizens. Mogli bi, po analogiji, da kažemo da ovde mnogi slučajni Srbi sebe doživljavaju kao, u su&scaron;tini, samo državljane Srbije. Oni su danas, u svakom smislu te reči koja je postala &#39;ogledalo&#39; američke moći, srpski kauboji.Važno je istaći da je, iako oksimoron, pojam &#39;autokolonijalni suverenizam&#39; ne samo smislen u srpskom kontekstu već i poražavajuće primeren žalosnoj političkoj stvarnosti srpskog nacionalizma, dok je floskula &#39;kolonija Srbija&#39;, iako zvuči smisleno, sme&scaron;naDositejev&scaron;tina, glavna poluga unutarsrpskog &#39;kolonijalizma&#39;, oblikovala je ružan, ne samo elitistički već i supremacistički, odnos umnih beogradskih &#39;begova&#39; prema suterenima. Prema &#39;raji&#39; koju su prezrele, danas sme&scaron;tenoj u inim &#39;Ovčama, Borčama i Krnjačama&#39; srpskog autorasizma. Nažalost, to nije (p)ostala samo ružna levičarska pojava. Srpski autorasizam ima dva moćna izvora. Prvi, dominantni, &#39;liberalni&#39; srpski elitizam je antinarodni i antisrpski, samim tim i antiljudski. Drugi, podređeni, nacionalistički srpski elitizam je antinarodni, samim tim i antisrpski. Auto&scaron;ovinizam je korisno posmatrati kao njegov autogenocidni ekstrem, koji postoji samo na levici. Na desnici, naime, nema i ne može biti srpskog auto&scaron;ovinizma.U slučaju Srbije, mogli bi tu unutra&scaron;nju kolonizaciju da nazovemo &#39;samokolonijalizam&#39; ili &#39;autokolonijalizam&#39; da Davi&scaron;a pojam autokolonijalizam &ndash; s razlogom, po&scaron;to je razumela su&scaron;tinu kolonijalizma &ndash; nije vezala za manje ili vi&scaron;e dobrovoljno, svesno odricanje od suvereniteta, tačnije nekih od njegovih nosećih atributa, zarad očekivane koristi od odabrane metropole. Obično je to ili Va&scaron;ington odnosno Brisel, njegova &#39;Borče, Ovče i Krnjače&#39;, ili Moskva. Na Filipinima smo nedavno bili svedoci obračuna dva autokolonijalizma, okrenuta ka Va&scaron;ingtonu odnosno Pekingu. I tamo je, kao u Srbiji, istinski suverenizam, onaj koji nije autokolonijalni, postao misaona imenica. Pored tog unutra&scaron;njeg, srpsko-srpskog &#39;kolonijalizma&#39; ovde je samo osmanska vladavina bila nalik kolonijalnoj. &Scaron;tavi&scaron;e, ona je bila jo&scaron; vi&scaron;e nalik kolonijalnoj. Samo, umesto da kolonizuje srpske umove, ona je kolonizovala, samim tim i orijentalizovala, srpski kulturni obrazac. Ne samo njegov varijetet koji je pustio koren u Srbiji, matici srpstva.PUTIN KAO PONOSNO SRPSKI GODOUz trojku (nepolitičkih) putovođa u (ne samo politički) ponor u kome je zavr&scaron;io srpski nacionalizam, Vladu&scaron;ić je postao i četvrti najvažniji intelektualni &bdquo;udarnik&ldquo; haluciniranja o &#39;koloniji Srbiji&#39; i politički impotentnog, autokolonijalnog suverenizma, koji čeka Putina kao dvojica Beketovih junaka Godoa.Po&scaron;to danas na Zapadu nema ničega za njega, ni živih Srba, ni realno postojećeg Zapada da ga prigrli, Vladu&scaron;ić je zavr&scaron;io u stilskoj vežbi koja je jako elegantna i nadahnuta, često originalna i jako inspirativna, ali zveči. Nažalost, od srpstva su u taj neki, valjda primordijalni, &#39;nevini&#39; Zapad &ndash; koji je, kažu, postojao pre kolonijalizma i nadolazeće &#39;propasti&#39; koju je oglasio &Scaron;pengler, mada ona, iako je navodno blizu, iza ćo&scaron;ka, nikako da dođe &ndash; pobegli i mnogi drugi srpski intelektualci, a, posebno, megaintelektualci.Ipak, najsme&scaron;niji su njihovi prilepci, intelektualno osiroma&scaron;ene &#39;karikature&#39; putovođa ponosnih Srba, kao &scaron;to su Stevan Gajić i Zoran Čvorović. Očekivano, od ponosno srpskih imitacija zapadnosti žalosnije su imitacije tih nacionalističkih imitacija. Nažalost, ni one nisu benigne i zato je važno imenovati ih.Mnogo su zapadnih otrova popile ponosno srpske elite, skoro koliko i slučajno srpske, ali, gledano iz dana&scaron;nje perspektive, čini mi se da tu nije bilo mnogo otrovnijih od &Scaron;penglerovih i Hantingtonovih. Naravno, problem ne može biti u njihovim moćnim i zavodljivim idejama već samo u tome kako su ih ponosno srpske elite čitale &ndash; tačnije iz kakvog samorazumevanja; kako i koliko samoozapadnjačenog, pa, samim tim, i rasrbljenog. Politički rezultat je činjenica da ovde glavno &#39;demokratsko pitanje&#39; nije kako će se zvati građanski &#39;ne-Dinko&#39;, koji jedini ima &scaron;anse da jednog dana zameni Aleksandra Vučića, već da li će mu, da bi to, možda, postigao, trebati nacionalni &#39;fikus&#39; koji se zove Milo&quot;.

Ćirjaković za "Srpski kompas": Halucinacije o koloniji Srbiji i autokolonijalni suverenizam

0 Komentari