Ćirjaković za "Kompas": "Matica antisrpska i srpska sigurica"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Suština srpskog autošovinizma najbolje se vidi u hrvatskom ogledalu. Tom antinarodnom i antinacionalnom (samo)razumevanju, pratećoj ideologiji i njenoj paranaučnoj potki, skloni su elitni 'učeni' Srbi koje vidim kao protiv doma spremne.

Ali njegov uspon – brzinu kojom je od pojave na levičarskim akademskim i aktivističkim marginama u Beogradu i Novom Sadu, osnaženim gubitnicima na Osmoj sednici CK SKS, izrastao u raspršenu srednjeklasnu kulturu autošovinizma – nije moguće razumeti ako ne uvažimo jalovost i kukavičluk elitnih, 'učenih' srpskih nacionalista, njegovih, deklarativno, najvećih neprijatelja. I ona se najbolje vidi u hrvatskom ogledalu. Korisno je ove putovođe srpskog nacionalizma posmatrati kao za domovinu nespremne.

Kasno sam se 'upisao' u srpski nacionalizam i moj najveći šok je bila količina pasivnosti, oportunizma i ziheraštva u njegovim elitnim ešalonima, ne samo intelektualnim i medijskim. Andrea Jovanović, marksistkinja koja je postala naš vodeći levičarski nacionalista, efektno je u statusu na 'Fejsbuku' sumirala prirodu problema:

'Kakvo je 90 % srpskih nacionalista u ovoj zemlji, 'komunisti' nam zaista ne trebaju. Meni je jako žao što se deo onih zaista antiimperijalističkih nacionalista, koji vide stvari kakve jesu, i dalje plaši nekih crvenih vukova u jagnjećoj koži, a istina je da su naši najveći problemi uvek bile crveno-plavo-bele ovce u vučjoj'.

Pozadina ovakvog stanja se najbolje vidi ako se ne fokusirate na najgore među onima o kojima pišete, već na najboljeg. A srpski nacionalizam danas nema boljeg, originalnijeg i – kad već govorimo o (prividnim) 'vukovima' i 'ovcama' – 'pitomijeg' od Slobodana Antonića. U njegovoj kolumni, objavljenoj na sajtu 'RT Balkan', jednog od tri ruska državna medija koja se obraćaju publici u Srbiji, pod profesorskim naslovom 'Noohirija i matica', smestila se, iako mu to nije bila namera, i pozadina političkog i idejnog udesa srpskog nacionalizma, skrhane, ulupane ideologije koja je preko potrebna Srbiji.

'Neka ostane zabeleženo i ovo: pred proslavu 200 godina Matice srpske, nije vređan samo vladika Joanikije. Vređani su i fizički napadani i ostali gosti, a među njima i profesori Beogradskog univerziteta, koji su organizovano došli na proslavu…'

Destrukcija Srbije, čiji je epicentar u Novom Sadu, nastavlja se i posle poraza Druge srpske obojene revolucije. Vođena je spojem dve mržnje. Jedna je mržnja prema Vučiću... Druga je mržnja prema Srbima, srpstvu i Srbiji. Spoj ove dve mržnje, protkan verovanjem da je Vučić crnji od crnog, proizvela je najcrnje

'Grupa profesora je', nastavlja Antonić, 'najpre otišla u Matičinu zgradu, a odatle su peške krenuli do SNP. 'Prošli smo kroz toplog zeca', napisao mi je jedan kolega. 'Šta smo sinoć preživeli u Srpskoj Atini moglo bi da se ekranizuje u horor seriju u tri epizode', napisao je drugi profesor. Jedna koleginica je, u više SMS poruka, opisala kako su ih psovali, potplitali, vukli za kapute, a nju su čak i šutnuli 'u donji deo leđa'.

Antonić citira i 'starijeg profesora': 'Morao sam da prođem kroz tzv. studentski špalir mase ljudi različite starosti, čija su lica izbezumljena od mržnje, koji su besno izgovarali najodvratnije psovke, ustaške i uličarske slogane, na adresu  države Srbije, Srpske pravoslavne crkve, Matice srpske i svih što dolaze iz Beograda' u, po rečima ljudi iz ovog produžetka obojeno revolucionarnog 'toplog zeca', 'njihov Novi Sad'. 

'Isto se desilo i na izlasku iz pozorišta. Koleginica se uhvatila pod ruku s drugom profesorkom i požurila k autobusu, da bi čula: 'Pošto ste, gospođe?', 'Krvave su vam ruke!', 'Bagro!'', citira dalje Antonić u 'reportaži' koja, iako nije sa lica mesta, pokazuje da ima više dara od velike većine novinara u Srbiji. Sledi opis utisaka iz autobusa koji je uplašene lumene trebalo da vrati u Beograd: 'Oni udaraju rukama, gađaju kamenjem…Jedan dolazi i kaže: 'U crnom ste došli i samo u crnom možete da se vratite iz našeg grada!''

Antonić navodi još ilustracija velikog straha i nelagode neimenovanih ljudi iz 'akademskog sveta' koji je, kako kaže, 'miran' i 'nekonfliktan' i živi 'kabinetski, s knjigama i sa ljudima iz knjiga. Ovo je za njih bio šok, istinsko traumatično iskustvo'.

Sigurica je reč u koju staje hrabrost i borbenost elitnih srpskih nacionalista. Šteta što jedan ovoliko hrabar narod ima toliko kukavnu elitu

Tu stižemo do prvog od dva žalosna dela Antonićeve 'reporterske' kolumne: 'Uplašili su se jer su ostali sami, jer niko njihovu torturu nije pomenuo, a kamoli da je osudio. Jedni mediji su govorili samo o Joanikiju, a drugi kako su studenti dobili batine…Ono što je profesore uplašilo jeste da ljudi danas ovde mogu biti ponižavani i kinjeni, pri čemu ne samo da to ne bude zabeleženo, a kamoli osuđeno, već i da to ne sme ni da se kaže'.

Sme. Mogao je to Antonić da kaže i u ovom magazinu, i na mnogim drugim mestima, ali on to nije hteo da kaže u medijima u kojima je mogao – sem u ruskom, Putinovom. Čini se da se u njemu oseća dvostruko zaštićenim. Čuvaju ga tamo i Putinova 'ikona' i povezana srpska ljubav prema 'majci Rusiji', ali, izgleda, ne dovoljno da bi izveo važan zaključak koji se nameće iz svega što je 'zabeležio', i upro prstom u suštinu. Vratiću se na to malo kasnije, kada se budem osvrnuo na zaključak, još žalosniji deo njegove kastrirane kolumne.

U egzistencijalnom strahu su velike oči, umeju da budu veće nego u traumatičnom iskustvu, pa mogu da razumem da je ovaj jako mudar, ali podjednako strašljiv, ponosni Srbin povukao ručnu, odbio da sabere dva i dva, i možda nehotice, rekao neistinu o tome šta se sme. 

Naši smo, a on nije samo na rečima i delima jako veliki Srbin – već i 'dubinski'. U Antoniću se smestila baš velika inkarnacija ključne odlike našeg kulturnog obrasca – strah od neizvesnosti koji je, naravno ne samo kod njega, sklon da proklizava u paranoju.

Jednostavno, Antonić nije siguran da će Aleksandar Vučić vladati dovoljno dugo za dobro njegove (ne)moći da se nosi sa neizvesnošću, pa ne čudi da je pobrkao 'ne smem' sa 'ne sme se'. Zato nema njegove kolumne u ovom magazinu, i zato ga nema u medijima gde ne samo 'sme da se kaže' već gde jedva čekaju da neko kaže ono što je napisao ušuškan ispod Putinovog šinjela. Sme se i sa žalosnim zaključkom koji je njegova ljubav prema sigurici, čini se veća čak i od velike ljubavi prema Srbiji, izvela na kraju te 'reporterske' kolumne.

Mediji koji su smeli i želeli da izveste o onome o čemu piše Antonić nisu mogli da budu ispred Matice Srpske i zato nisu bili u prilici da kažu ono što smeju. Ljudi koji rade u njima nisu znali ono što je Antonić saznao od svojih dugogodišnjih kolega i prijatelja. 

Ipak, Filip Rodić, ne samo on, u kolumni na sajtu 'Juronjuz Srbija', osam dana pre Antonića, iako nema izvore kakve ima Antonić, sumirao je suštinu onoga o čemu se za domovinu nespremni Antonić raspisao, ali što se nije usudio da zaključi o snagama koje su, Rodićevim rečima koje verno odražavaju suštinu Antonićeve slike bogate detaljima, 'pljunule na jednu od najvažnijih institucija svog naroda, koja je skoro vek i po starija od Aleksandra Vučića i koja će ga nadživeti. Pod uslovom da je ti idioti ne unište'.

'Da bi se onako protestovalo ispred SNP-a u Novom Sadu potrebno je biti ili kompletan idiot ili kompletan (auto)šovinista. Sasvim mi je jasno i da ovo sve manje veze ima sa Vučićem, a sve više sa Srbijom. Pod uslovom da otpočetka nije bilo tako,' napisao je u nastavku Rodić. Vojvodina je najveći ulog u borbi koja odavno nije samo politička.

Antonić, ipak, ima olakšavajuću okolnost. Njegov ontološki strah se naslanja na jednu 'opipljivu' dimenziju, koja ne izvire ni iz njegovog karaktera ni iz našeg kulturnog obrasca. Ne plaši se on Dinka koji nije Šakić i njegovih (auto)šovinista već njihove nacionalističke ikebane, čoveka koji veruje da nije samo 'reinkarnacija Njegoša' već i da je srpska Istina; da je srpski bog. Ne bi me iznenadilo da je ta samoooboženost glavni razlog zašto su Antonićevi elitni sagovornici odlučili da postanu bezimeni.

Destrukcija Srbije, čiji je epicentar u Novom Sadu, nastavlja se i posle poraza Druge srpske obojene revolucije. Vođena je spojem dve mržnje. Jedna je mržnja prema Vučiću. U svesti 'zombija' dve luksemburške televizije, obeležena je verovanjem da je reč o toliko velikom 'zlu' da je ne samo opravdano već neophodno 'daviti' Vučića 'davljenjem' Srbije. Ne postoji kolateralna šteta koja je prevelika iz ugla ovih ljudi natopljenih nihilističkim besom. Druga je mržnja prema Srbima, srpstvu i Srbiji.

Kasno sam se 'upisao' u srpski nacionalizam i moj najveći šok je bila količina pasivnosti, oportunizma i ziheraštva u njegovim elitnim ešalonima, ne samo intelektualnim i medijskim

Spoj ove dve mržnje, protkan verovanjem da je Vučić crnji od crnog, proizvela je najcrnje. Antonić je odlično ilustrovao kako i koliko je crno i razorno, ali nam, na kraju, kaže da je samo garavo – 'crnpurasto' kao i, navodno, sve drugo što je vredno pomena na političkoj sceni u Srbiji. Zato je ova njegova kolumna, ne jedina, istovremeno dragocena i bezvredna. Urušio je, i poništio, duboki strah kojim je ispisao njene nemušte poslednje rečenice:

Mnogo toga se za ovih 25 godina promenilo – i to uglavnom nagore. Krivica za to, naravno, nije jednako raspoređena. Ali, ona nije samo na jednoj strani političkog rascepa. Ko to ne želi da prizna, ne misli dobro ni ovom narodu, a bogami ni sebi. Jer, i njemu će koliko sutra neko uzeti da dobacuje: 'Pošto ste, gospođe'? 

Čak i Antonić, prvi među ponosno srpskim javnim intelektualcima, tim umnim 'ovcama' u 'vučjoj koži', iznad dobra svog naroda stavlja svoj strah od mogućnosti da će mu neko na ulici dobaciti 'Pošto si, bote' – jer je prepoznao veće zlo i razloge zašto je toliko veliko. Ono što je poražavajuće je da se Antonić ne usuđuje da nam to kaže ni dok piše pod ruskim kišobranom. Sigurica je reč u koju staje hrabrost i borbenost elitnih srpskih nacionalista. Šteta što jedan ovoliko hrabar narod ima toliko kukavnu elitu.

Krivica za ono što se na proslavi 200 godina Matice srpske desilo u Novom Sadu, u kome je danas i 'matica antisrpska', samo je na jednoj strani. Činjenica da Antonić to neće da kaže ne odaje samo nevidljive amove kalkulanstva koji nagone putovođe srpskog nacionalizma da se drže slepe ulice; političarenja vođenog logikom zicer ili ništa. Ona nam pomaže da razumemo zašto su jedina alternativa Vučićevoj vlasti, takvoj kakva je, ravnodušnoj prema ideologijama, snage koje oličava lik i delo Dinka koji nije Šakić".