Ćirjaković za "Kompas": "Matica antisrpska i srpska sigurica"

Kolumnu prenosimo u celosti:&quot;Su&scaron;tina srpskog auto&scaron;ovinizma najbolje se vidi u hrvatskom ogledalu. Tom antinarodnom i antinacionalnom (samo)razumevanju, pratećoj ideologiji i njenoj paranaučnoj potki, skloni su elitni &#39;učeni&#39; Srbi koje vidim kao protiv doma spremne.Ali njegov uspon &ndash; brzinu kojom je od pojave na levičarskim akademskim i aktivističkim marginama u Beogradu i Novom Sadu, osnaženim gubitnicima na Osmoj sednici CK SKS, izrastao u raspr&scaron;enu srednjeklasnu kulturu auto&scaron;ovinizma &ndash; nije moguće razumeti ako ne uvažimo jalovost i kukavičluk elitnih, &#39;učenih&#39; srpskih nacionalista, njegovih, deklarativno, najvećih neprijatelja. I ona se najbolje vidi u hrvatskom ogledalu. Korisno je ove putovođe srpskog nacionalizma posmatrati kao za domovinu nespremne.Kasno sam se &#39;upisao&#39; u srpski nacionalizam i moj najveći &scaron;ok je bila količina pasivnosti, oportunizma i zihera&scaron;tva u njegovim elitnim e&scaron;alonima, ne samo intelektualnim i medijskim. Andrea Jovanović, marksistkinja koja je postala na&scaron; vodeći levičarski nacionalista, efektno je u statusu na &#39;Fejsbuku&#39; sumirala prirodu problema:&#39;Kakvo je 90 % srpskih nacionalista u ovoj zemlji, &#39;komunisti&#39; nam zaista ne trebaju. Meni je jako žao &scaron;to se deo onih zaista antiimperijalističkih nacionalista, koji vide stvari kakve jesu, i dalje pla&scaron;i nekih crvenih vukova u jagnjećoj koži, a istina je da su na&scaron;i najveći problemi uvek bile crveno-plavo-bele ovce u vučjoj&#39;.Pozadina ovakvog stanja se najbolje vidi ako se ne fokusirate na najgore među onima o kojima pi&scaron;ete, već na najboljeg. A srpski nacionalizam danas nema boljeg, originalnijeg i &ndash; kad već govorimo o (prividnim) &#39;vukovima&#39; i &#39;ovcama&#39; &ndash; &#39;pitomijeg&#39; od Slobodana Antonića. U njegovoj kolumni, objavljenoj na sajtu &#39;RT Balkan&#39;, jednog od tri ruska državna medija koja se obraćaju publici u Srbiji, pod profesorskim naslovom &#39;Noohirija i matica&#39;, smestila se, iako mu to nije bila namera, i pozadina političkog i idejnog udesa srpskog nacionalizma, skrhane, ulupane ideologije koja je preko potrebna Srbiji.&#39;Neka ostane zabeleženo i ovo: pred proslavu 200 godina Matice srpske, nije vređan samo vladika Joanikije. Vređani su i fizički napadani i ostali gosti, a među njima i profesori Beogradskog univerziteta, koji su organizovano do&scaron;li na proslavu&hellip;&#39;Destrukcija Srbije, čiji je epicentar u Novom Sadu, nastavlja se i posle poraza Druge srpske obojene revolucije. Vođena je spojem dve mržnje. Jedna je mržnja prema Vučiću... Druga je mržnja prema Srbima, srpstvu i Srbiji. Spoj ove dve mržnje, protkan verovanjem da je Vučić crnji od crnog, proizvela je najcrnje&#39;Grupa profesora je&#39;, nastavlja Antonić, &#39;najpre oti&scaron;la u Matičinu zgradu, a odatle su pe&scaron;ke krenuli do SNP. &#39;Pro&scaron;li smo kroz toplog zeca&#39;, napisao mi je jedan kolega. &#39;&Scaron;ta smo sinoć preživeli u Srpskoj Atini moglo bi da se ekranizuje u horor seriju u tri epizode&#39;, napisao je drugi profesor. Jedna koleginica je, u vi&scaron;e SMS poruka, opisala kako su ih psovali, potplitali, vukli za kapute, a nju su čak i &scaron;utnuli &#39;u donji deo leđa&#39;.Antonić citira i &#39;starijeg profesora&#39;: &#39;Morao sam da prođem kroz tzv. studentski &scaron;palir mase ljudi različite starosti, čija su lica izbezumljena od mržnje, koji su besno izgovarali najodvratnije psovke, usta&scaron;ke i uličarske slogane, na adresu države Srbije, Srpske pravoslavne crkve, Matice srpske i svih &scaron;to dolaze iz Beograda&#39; u, po rečima ljudi iz ovog produžetka obojeno revolucionarnog &#39;toplog zeca&#39;, &#39;njihov Novi Sad&#39;. &#39;Isto se desilo i na izlasku iz pozori&scaron;ta. Koleginica se uhvatila pod ruku s drugom profesorkom i požurila k autobusu, da bi čula: &#39;Po&scaron;to ste, gospođe?&#39;, &#39;Krvave su vam ruke!&#39;, &#39;Bagro!&#39;&#39;, citira dalje Antonić u &#39;reportaži&#39; koja, iako nije sa lica mesta, pokazuje da ima vi&scaron;e dara od velike većine novinara u Srbiji. Sledi opis utisaka iz autobusa koji je upla&scaron;ene lumene trebalo da vrati u Beograd: &#39;Oni udaraju rukama, gađaju kamenjem&hellip;Jedan dolazi i kaže: &#39;U crnom ste do&scaron;li i samo u crnom možete da se vratite iz na&scaron;eg grada!&#39;&#39;Antonić navodi jo&scaron; ilustracija velikog straha i nelagode neimenovanih ljudi iz &#39;akademskog sveta&#39; koji je, kako kaže, &#39;miran&#39; i &#39;nekonfliktan&#39; i živi &#39;kabinetski, s knjigama i sa ljudima iz knjiga. Ovo je za njih bio &scaron;ok, istinsko traumatično iskustvo&#39;.Sigurica je reč u koju staje hrabrost i borbenost elitnih srpskih nacionalista. &Scaron;teta &scaron;to jedan ovoliko hrabar narod ima toliko kukavnu elituTu stižemo do prvog od dva žalosna dela Antonićeve &#39;reporterske&#39; kolumne: &#39;Upla&scaron;ili su se jer su ostali sami, jer niko njihovu torturu nije pomenuo, a kamoli da je osudio. Jedni mediji su govorili samo o Joanikiju, a drugi kako su studenti dobili batine&hellip;Ono &scaron;to je profesore upla&scaron;ilo jeste da ljudi danas ovde mogu biti ponižavani i kinjeni, pri čemu ne samo da to ne bude zabeleženo, a kamoli osuđeno, već i da to ne sme ni da se kaže&#39;.Sme. Mogao je to Antonić da kaže i u ovom magazinu, i na mnogim drugim mestima, ali on to nije hteo da kaže u medijima u kojima je mogao &ndash; sem u ruskom, Putinovom. Čini se da se u njemu oseća dvostruko za&scaron;tićenim. Čuvaju ga tamo i Putinova &#39;ikona&#39; i povezana srpska ljubav prema &#39;majci Rusiji&#39;, ali, izgleda, ne dovoljno da bi izveo važan zaključak koji se nameće iz svega &scaron;to je &#39;zabeležio&#39;, i upro prstom u su&scaron;tinu. Vratiću se na to malo kasnije, kada se budem osvrnuo na zaključak, jo&scaron; žalosniji deo njegove kastrirane kolumne.U egzistencijalnom strahu su velike oči, umeju da budu veće nego u traumatičnom iskustvu, pa mogu da razumem da je ovaj jako mudar, ali podjednako stra&scaron;ljiv, ponosni Srbin povukao ručnu, odbio da sabere dva i dva, i možda nehotice, rekao neistinu o tome &scaron;ta se sme. Na&scaron;i smo, a on nije samo na rečima i delima jako veliki Srbin &ndash; već i &#39;dubinski&#39;. U Antoniću se smestila ba&scaron; velika inkarnacija ključne odlike na&scaron;eg kulturnog obrasca &ndash; strah od neizvesnosti koji je, naravno ne samo kod njega, sklon da proklizava u paranoju.Jednostavno, Antonić nije siguran da će Aleksandar Vučić vladati dovoljno dugo za dobro njegove (ne)moći da se nosi sa neizvesno&scaron;ću, pa ne čudi da je pobrkao &#39;ne smem&#39; sa &#39;ne sme se&#39;. Zato nema njegove kolumne u ovom magazinu, i zato ga nema u medijima gde ne samo &#39;sme da se kaže&#39; već gde jedva čekaju da neko kaže ono &scaron;to je napisao u&scaron;u&scaron;kan ispod Putinovog &scaron;injela. Sme se i sa žalosnim zaključkom koji je njegova ljubav prema sigurici, čini se veća čak i od velike ljubavi prema Srbiji, izvela na kraju te &#39;reporterske&#39; kolumne.Mediji koji su smeli i želeli da izveste o onome o čemu pi&scaron;e Antonić nisu mogli da budu ispred Matice Srpske i zato nisu bili u prilici da kažu ono &scaron;to smeju. Ljudi koji rade u njima nisu znali ono &scaron;to je Antonić saznao od svojih dugogodi&scaron;njih kolega i prijatelja. Ipak, Filip Rodić, ne samo on, u kolumni na sajtu &#39;Juronjuz Srbija&#39;, osam dana pre Antonića, iako nema izvore kakve ima Antonić, sumirao je su&scaron;tinu onoga o čemu se za domovinu nespremni Antonić raspisao, ali &scaron;to se nije usudio da zaključi o snagama koje su, Rodićevim rečima koje verno odražavaju su&scaron;tinu Antonićeve slike bogate detaljima, &#39;pljunule na jednu od najvažnijih institucija svog naroda, koja je skoro vek i po starija od Aleksandra Vučića i koja će ga nadživeti. Pod uslovom da je ti idioti ne uni&scaron;te&#39;.&#39;Da bi se onako protestovalo ispred SNP-a u Novom Sadu potrebno je biti ili kompletan idiot ili kompletan (auto)&scaron;ovinista. Sasvim mi je jasno i da ovo sve manje veze ima sa Vučićem, a sve vi&scaron;e sa Srbijom. Pod uslovom da otpočetka nije bilo tako,&#39; napisao je u nastavku Rodić. Vojvodina je najveći ulog u borbi koja odavno nije samo politička.Antonić, ipak, ima olak&scaron;avajuću okolnost. Njegov ontolo&scaron;ki strah se naslanja na jednu &#39;opipljivu&#39; dimenziju, koja ne izvire ni iz njegovog karaktera ni iz na&scaron;eg kulturnog obrasca. Ne pla&scaron;i se on Dinka koji nije &Scaron;akić i njegovih (auto)&scaron;ovinista već njihove nacionalističke ikebane, čoveka koji veruje da nije samo &#39;reinkarnacija Njego&scaron;a&#39; već i da je srpska Istina; da je srpski bog. Ne bi me iznenadilo da je ta samoooboženost glavni razlog za&scaron;to su Antonićevi elitni sagovornici odlučili da postanu bezimeni.Destrukcija Srbije, čiji je epicentar u Novom Sadu, nastavlja se i posle poraza Druge srpske obojene revolucije. Vođena je spojem dve mržnje. Jedna je mržnja prema Vučiću. U svesti &#39;zombija&#39; dve luksembur&scaron;ke televizije, obeležena je verovanjem da je reč o toliko velikom &#39;zlu&#39; da je ne samo opravdano već neophodno &#39;daviti&#39; Vučića &#39;davljenjem&#39; Srbije. Ne postoji kolateralna &scaron;teta koja je prevelika iz ugla ovih ljudi natopljenih nihilističkim besom. Druga je mržnja prema Srbima, srpstvu i Srbiji.Kasno sam se &#39;upisao&#39; u srpski nacionalizam i moj najveći &scaron;ok je bila količina pasivnosti, oportunizma i zihera&scaron;tva u njegovim elitnim e&scaron;alonima, ne samo intelektualnim i medijskimSpoj ove dve mržnje, protkan verovanjem da je Vučić crnji od crnog, proizvela je najcrnje. Antonić je odlično ilustrovao kako i koliko je crno i razorno, ali nam, na kraju, kaže da je samo garavo &ndash; &#39;crnpurasto&#39; kao i, navodno, sve drugo &scaron;to je vredno pomena na političkoj sceni u Srbiji. Zato je ova njegova kolumna, ne jedina, istovremeno dragocena i bezvredna. Uru&scaron;io je, i poni&scaron;tio, duboki strah kojim je ispisao njene nemu&scaron;te poslednje rečenice:Mnogo toga se za ovih 25 godina promenilo &ndash; i to uglavnom nagore. Krivica za to, naravno, nije jednako raspoređena. Ali, ona nije samo na jednoj strani političkog rascepa. Ko to ne želi da prizna, ne misli dobro ni ovom narodu, a bogami ni sebi. Jer, i njemu će koliko sutra neko uzeti da dobacuje: &#39;Po&scaron;to ste, gospođe&#39;? Čak i Antonić, prvi među ponosno srpskim javnim intelektualcima, tim umnim &#39;ovcama&#39; u &#39;vučjoj koži&#39;, iznad dobra svog naroda stavlja svoj strah od mogućnosti da će mu neko na ulici dobaciti &#39;Po&scaron;to si, bote&#39; &ndash; jer je prepoznao veće zlo i razloge za&scaron;to je toliko veliko. Ono &scaron;to je poražavajuće je da se Antonić ne usuđuje da nam to kaže ni dok pi&scaron;e pod ruskim ki&scaron;obranom. Sigurica je reč u koju staje hrabrost i borbenost elitnih srpskih nacionalista. &Scaron;teta &scaron;to jedan ovoliko hrabar narod ima toliko kukavnu elitu.Krivica za ono &scaron;to se na proslavi 200 godina Matice srpske desilo u Novom Sadu, u kome je danas i &#39;matica antisrpska&#39;, samo je na jednoj strani. Činjenica da Antonić to neće da kaže ne odaje samo nevidljive amove kalkulanstva koji nagone putovođe srpskog nacionalizma da se drže slepe ulice; političarenja vođenog logikom zicer ili ni&scaron;ta. Ona nam pomaže da razumemo za&scaron;to su jedina alternativa Vučićevoj vlasti, takvoj kakva je, ravnodu&scaron;noj prema ideologijama, snage koje oličava lik i delo Dinka koji nije &Scaron;akić&quot;.

Ćirjaković za "Kompas": "Matica antisrpska i srpska sigurica"

0 Komentari