Amnezija Analene Berbok: Zeleni kritikuju Trampa, zaboravljaju kršenje međunarodnog prava na KiM

Vojna akcija Natoa protiv SR Jugoslavije stvorila presedan, jer model (tzv.) Kosova pruža savršen obrazac za svaku veliku silu koja želi da vojno sprovede svoje geostrateške interese, ukazuje nemački list.

Vojna intervencija u Karakasu koju je naredio američki predsednik Donald Tramp i otmica spornog venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura izazvali su oštre međunarodne kritike. Istovremeno, ponovo su pokrenuli suštinsku debatu: Da li se međunarodno pravo suočava sa svojim konačnim gubitkom značaja? I da li je u opasnosti da bude zamenjeno poretkom u kojem sila menja pravo? Povratak u eru u kojoj pobeđuje samo zakon najjačeg?

Dok mnogi posmatrači američku intervenciju karakterišu kao do sada neviđeno, očigledno kršenje međunarodnog prava i čin agresije protiv suverene države, ovo tumačenje je izvan istorijskog konteksta.

Temelji međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima ne samo da su kršeni juče, niti od suprotnog eđunarodnom pravu napada Rusije na Ukrajinu.

Odlučujuće pukotine u međunarodnom poretku pojavile su se pre više od četvrt veka, uz aktivno učešće upravo one političke snage koja danas najžešće insistira na poštovanju tih pravila: stranke Zelenih.

Pod tadašnjim ministrom spoljnih poslova Joškom Fišerom, stranka je snosila odgovornost za političko omogućavanje Nato bombardovanja Jugoslavije 1999. godine – prvog vojnog angažovanja Nemačke posle Drugog svetskog rata – bez legitimnog mandata Ujedinjenih nacija.

Tom odlukom otvorena je Pandorina kutija: takozvani Zapad je stvorio presedan "humanitarne intervencije", okvir koji slabi međunarodno pravo i na koji se druge sile sada pozivaju da bi opravdale sopstvenu agresiju.

Ali, korak po korak.

Oprezna nemačka vlada

SAD godinama nisu priznale Nikolasa Madura kao legitimnog predsednika Venecuele i, već 2020. godine, tokom prvog mandata predsednika Donalda Trampa, optužile su njega i druge članove venecuelanskog rukovodstva, između ostalog, za trgovinu drogom. Vašington stoga predstavlja intervenciju protiv Madura kao sprovođenje krivičnog postupka.

U Berlinu, nemačka vlada teži uravnoteženom odgovoru na stvorene činjenice u Karakasu.

Kancelar Fridrih Merc je napisao na društvenoj mreži "X":

"Pravna klasifikacija američke intervencije je složena. Ne žurimo s tim. Međunarodno pravo ostaje merilo. Ne sme se dozvoliti da u Venecueli nastane politička nestabilnost. Cilj bi trebalo da bude uredan prelaz na vladu legitimisanu izborima".

Njegov partijski kolega Armin Lašet, predsednik Odbora za spoljne poslove Bundestaga, izrazio je takođe  oprezan stav u specijalnom izveštaju televizije ZDF. Govorio je o "veoma komplikovanoj situaciji prema međunarodnom pravu", koju je dodatno otežala činjenica da EU nikada nije priznala Madura kao legitimnog predsednika.

Čak i kada je voditelj ZDF-a Andreas Kliner nedvosmisleno okarakterisao intervenciju "suprotnu međunarodnom pravu", Lašet je izbegao jasnu osudu. Umesto toga, napravio je istorijsko poređenje sa američkom intervencijom u Panami 1989. godine, koja se u to vreme takođe smatrala kontroverznim, jednostranim činom prema međunarodnom pravu. Lašet je odbacio konačnu procenu trenutnog slučaja kao preuranjenu.

Nasuprot tome, njihov koalicioni partner Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) je brže donela presudu. Adis Ahmetović, portparol te stranke za spoljnu politiku, rekao je da se radi o "prekretnici" i bio je siguran: "Donald Tramp je prekršio međunarodno pravo".

Negodovanje Zelenih

Najglasniji u negodovanju, međutim, bili su iz redova Zelene opozicije. Lista komentara je dugačka; praktično celo rukovodstvo stranke se izjasnilo, a opšte raspoloženje je bilo jednoglasno: Nemačka vlada okleva i ne uspeva da jasno osudi Trampove postupke.

"Imperativ je da nemačka vlada nedvosmisleno kritikuje ovo kršenje međunarodnog prava", zatražila je predsednica stranke Franciska Brantner na mreži "X".

Poslanica Katrin Gering-Ekard napisala je: "Svetski poredak kakav poznajemo ne erodira, već se namerno uništava".

Vođe poslaničkih grupa Katarina Droge i Britana Haselman priključile su se tom stavu.

Droge je vazdušne napade okarakterisala kao "kršenj međunarodnog prava i opasnu vojnu eskalaciju", dok je Haselman istakla da od nemačke vlade očekuje "da se prema SAD nedvosmisleno zalaže za deeskalaciju, poštovanje međunarodnog prava i poštovanje nacionalnog suvereniteta".

Analena Berbok, bivša ministarka spoljnih poslova iz stranke Zelenih i sadašnja predsednica Generalne skupštine UN, takođe je na mreži "X" komentarisala događaje u Venecueli, citirajući Član 2 Povelje Ujedinjenih nacija.

Taj član obavezuje sve članice da, u međunarodnim odnosima, ne prete i ne koriste silu protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti jedne države.

"Povelja UN nije opcionalna", napisala je Berbok.

Politički veteran Zelenih Jirgen Tritin, koji se takođe izjasnio na ovu temu, bio je relativno kratak:

"Napad na Venecuelu krši međunarodno pravo. Tačka."

Kosovski presedan

Ova žestoka odbrana međunarodnog prava bila bi potpuno verodostojna da ne dolazi od stranke čija istorija u vladi otkriva suštinsku kontradikciju. Kratka lekcija iz istorije deluje prikladno, jer bi političari, posebno poput Tritina, trebalo još uvek dobro da se sećaju vremena kada je međunarodno pravo igralo prilično podređenu ulogu u njihovom sopstvenom političkom delovanju.

Osvrćemo se na 1999. godinu. U to vreme, pod crveno-zelenom koalicionom vladom, kojoj je Tritin takođe pripadao, nemačka vojska, Bundesver, učestvovala je u Nato operaciji portiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Tri meseca je zapadni vojni savez bombardovao mete u Srbiji i Crnoj Gori. Države Natoa su opravdavale svoje delovanje pozivajući se na potrebu sprečavanja preteće humanitarne katastrofe na Kosovu. To se odnosilo na brutalne akcije srpskih snaga bezbednosti protiv civilnog stanovništva Kosova, od sistematskih proterivanja do masakra.

Prema međunarodnom pravu, napad je bio veoma kontroverzan, jer je prekršio trostruki pravni tabu. Prekršio je zabranu upotrebe sile utvrđenu Poveljom UN, na koju se Analena Berbok tako snažno poziva, budući da nije bilo ni slučaja samoodbrane niti mandata Saveta bezbednosti UN. Štaviše, Nato je delovao suprotno sopstvenom statutu kao čisto odbrambeni savez i, po prvi put, napao je jednu državu van sopstvene teritorije.

Za Nemačku ta intervencija predstavljala je sukob sa njenim Osnovnim zakonom: Član 26, direktna lekcija naučena iz Drugog svetskog rata, zabranjuje pripremu i vođenje agresorskog rata.

Takozvana Kolova doktrina, koja je predviđala da nemački vojnici nikada više ne smeju biti prisutni u zemljama koje je Vermaht okupirao tokom nacističke ere, postala je besmislena prvim učešćem nemačke vojske.

Proročko upozorenje

Tadašnja vladajuća crveno-zelena koaliciona vlada pod kancelarom Gerhardom Šrederom i ministrom spoljnih poslova Joškom Fišerom ipak se opredelila za nemačko učešće u ratu. Argument da je vojna akcija, iako nije legalna, bila moralno legitimna pomogao je mnogim Zelenima da prevaziđu svoje pacifističke principe.

Unutrašnji sukob u stranci kulminirao je gotovo legendarnim incidentom kada je na Jošku Fišera bačena kesa sa bojom na partijskoj konferenciji u Bilefeldu. Jedan aktivista je pogodio ministra spoljnih poslova u bubnu opnu i povredio ga.

Koliko su proročka upozorenja tadašnjih kritičara bila pokazuje jedan izvanredan istorijski dokument.

Poslanik stranke Zelenih Ludger Volmer, kasnije državni ministar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke, rekao je u debati Bundestaga 16. oktobra 1998. godine:

"Nemojmo se zavaravati: Argument da se radi o izuzetku, a ne presedanu je bacanje prašine. Svaka regionalna sila koja u budućnosti bude želela da uspostavi red u svom susedstvu i koja može navesti samo približno odgovarajuću rezoluciju UN, ukazaće na ovaj primer. Otvorena su vrata za samoizdavanje mandata vojnim savezima".

Pokazaće se na dramatičan način da je Volmer, koji je ubrzo nakon toga promenio stav i takođe insistirao na legitimnosti intervencije, bio u pravu. Njegova tadašnja analiza čita se kao scenario geopolitike 21. veka.

Vladimir Putin se i dalje poziva na intervenciju na Kosovu kako bi opravdao sopstvenu agresiju na Ukrajinu, kojom krši međunarodno pravo.

Stvar stila

Pravi eksplozivni potencijal leži u univerzalnoj primenljivosti stvorenog opravdanja. Model Kosova pruža savršen obrazac za svaku veliku silu koja želi da vojno sprovede svoje geostrateške interese. Čak ni kineski predsednik koji cilja na intervenciju na Tajvanu ne bi morao da izmišlja nove argumente. Mogao bi direktno da se pozove na zapadni presedan.

Zakon jačeg, čiju primenu Zeleni sada kritikuju u Trampovom slučaju, najmanje od 1999. godine ponovo je aktuelan. Tadašnji demokratski predsednik SAD Bil Klinton nije smatrao ništa važnijim poštovanje međunarodnog prava nego što to danas čini Donald Tramp. Razlika je manje u principu nego u stilu. I možda u nekada većoj potrebi da se bar ponudi neki legitimišući argument.

Kada se jednom zakon rastegne, drugi se mogu pozivati na njega, tako glasi pouka.

Činjenica da upravo ona stranka koja je podržavala tadašnji presedan sada upire prstom u druge dokaz je zapanjujuće istorijske amnezije. Trenutno negodovanje zbog Trampa možda jeste opravdano, ali to je praćeno dubokom ironijom i otkriva politički dvostruki standard bez premca.