Ako vam je muka od novogodišnjih intervjua, pročitajte samo ovaj

Jedan “obični“ Jovan Simić iz Beograda je za tri godine uspeo da spase jednu malu Nađu, organizuje nekoliko humanitarnih akcija, odigra fudbal sa Mijatovićem i Stankovićem, a za bolesnu decu skupi oko 700.000 evra.

U velikom intervjuu za B92 pričao je, između ostalog, o tome da je cilj aukcije dresova za Nađu bio prikupiti oko 30.000 dinara, a prikupljeno je 60.000 evra, koje dresove sada ima, šta mu je Mijatović rekao kada je ušao u svlačionicu pre “Asova za decu“ i kako je hteo da u Beograd dovede veliki Mančester Junajted.

Prošle godine Simić je pokrenuo humanitarnu organizaciju “Zajedno za život“ i navodi da bi ona punu snagu bi trebalo da dobije tokom 2018. “kada se slože još neke kockice“.

Kako kaže, cilj nije samo doći do novca za one kojima je najpotrebniji i čija su deca bolesna, već im pomoći i oko prevoda dokumentacije, kontaktiranja bolnice, smeštaja u inostranstvu, upoznavanja sa bolešću...

Suštinski, napraviti jedan sistem, tamo gde sistema nema.

“Većina organizacija ljudima samo da broj za humanitarnu pomoć putem SMS poruka, račun i onda je ’snađi se’. To je za roditelje bolesne dece teško, znam to jer sam bio u kontaktu sa dosta njih. Dakle, ne samo da roditeljima pomognemo da skupe novac i onda ih ostavimo na ledini. Treba biti tu od početka, pa do samog kraja tog procesa, ne može ništa preko noći da se reši. I sve je bitno, od toga da dobiju drugo mišljenje lekara, da im se ukaže na opcije, ko se time uspešno bavi... Ali nikako se ne treba mešati u njihovu odluku, roditelji treba sami da odluče. Ideja je da napravimo i krug ljudi iz dijaspore koji će pomoći oko života u inostranstvu. Pre nekoliko dana mi se javila žena koja sa sinom ide u Austriju i njima je pored svega potreban i novac za troškove života u Beču koji je veoma skup, a oni tamo jednostavno moraju da budu sve vreme da bi lekari pratili stanje deteta. Želimo da zatvorimo taj ceo krug i pomažemo roditeljima u čitavom krugu lečenja.

U svemu tome imate pomoć i svojih “ambasadora“.

Tačno. Ja sam čovek iz sporta, počeo sam sa sportskom akcijom i to je neka zdrava priča koju i dalje želim da nastavim. Među ambasadorima naše humanitarne organizacije su Nađa, Darko Nikolić iz "Blica", Bogdan Bogdanović, Boban Marjanović, Miroslav Raduljica, Nemanja Matić, Nikola Karabatić, Podraščanin i Atanasijević... Plan nam je da se širimo i regionalno i globalno. Uvek su to neki ljudi koji su iz zdrave sportske priče, koji su normalni i pristojni. Cilj je da oni snagom svog imena prenose reč o našoj humanitarnoj priči i da ljudi tako steknu poverenje.

Foto: Screenshot

Među ljudima koji su sa tobom osnovali “Zajedno za život“ su Nađin otac Aleksandar, direktor Osnovne škole “Ivo Andrić“ u koju ste ti i Nađa išli Milan Pašić, kao i Boris Vrhovac.

Pašić je takođe čovek iz sporta, bio je moj nastavnik fizičkog u školi i sva ta prodaja dresova koja se desila je moja zamisao, a njegovo delo, on je sve to spremio u školi. “Penal za život“ je takođe on pomenuo da bi smo mogli da organizujemo, a ja sam ideju sproveo. Tu je i Nađin otac, on mi mnogo znači. Kroz razgovore sa njim sam sve ovo bolje postavio. Ja bih samo uleteo, hteo sam sve i odmah, a on mi je rekao “stani, polako“, daje mi savete... Njegov sud baš cenim. Svakog dana se nekoliko puta čujemo oko organizacije. Fenomenalan je čovek, “mozak“ je, postali smo prijatelji. Pritom, oni su sa Nađom sve to već prošli, a bitno mi je da budu tu i roditelji koji su prošli kroz taj pakao. Oni mogu da pomognu drugim roditeljima svojim pričama, savetima... Na kraju tu je i Boris Vrhovac kojeg ljudi uglavnom znaju kao najvećeg kolekcionara sportske opreme, ali on je mnogo više od toga. U Banjaluci je pomogao ne znam ni ja kome sve, školovao je dete iz Japana, iz Tanzanije... Neverovatne stvari je radio na humanitarnom planu i on nam je pomogao da dođemo do Karabatića i Matića. Gledam da okupim ljude iz zdrave priče i da svako može da da svoj doprinos.

Izjavio si ranije da si pisao gradskim vlastima oko nekog prostora za “Zajedno za život“. Šta se dešava s tim?

Grad mi je rekao da oni ne mogu to da mi obezbede, tako da je to sada na čekanju. Sačekaćemo neko vreme da stanemo na noge i nađemo neki izvor finansiranja. Korak po korak, nadam će da ćemo u nekom trenutku moći da nađemo neke prostorije. Trenutno radim sve od kuće.

Primetio sam da dosta insistiraš na transparentnosti, na Tviter maltene svakodnevno kačiš listu uplata i donacija.

Tako je, kad god stigne neka uplata ja odmah prikažem donacije i troškove. Veoma mi je bitno da ljudi nemaju sumnju u to šta se radi, da čovek koji je dao pare zna da je dao pare, ali da isto tako zna za šta je dao. Bitan deo cele priče je da ćemo gledati da ljude obaveštavamo šta se događa sa decom za koju su dali pare. Da li su na lečenju, šta se dešava sa njima... Jednostavno, da ljudi koji su dali novac dobiju povratnu informaciju šta se desilo sa tim detetom i da se možda osete bolje. Ali bitno je da čitav taj proces bude čist jedan kroz jedan.

Foto: Screenshot

Da se vratimo na sam početak. Odrastao si na Miljakovcu i oduvek bio zaluđen za fudbal - bilo za onaj na ulici, bilo za onaj pred ekranom sa džojpedom sa sve "Dulićem", "Minandom", "Kastolom", "Burčetom"...

To sa fudbalom je krenulo još od malih nogu. Devedesete, Jugoslavija je imala one plave dresove... Naravno, situacija bila teška, detinjstvo nam je bilo rat, pa da li ima šta da se jede ili nema, pa si malo u podrumu... Znaš i sam. Sećam se, nisam mogao ničiji dres da imam pa mi je baba na nekoj plavoj majici šila na leđima da piše Siniša Mihajlović i broj 11. Kada obučeš taj dres ti si Siniša Mihajlović, to je to. Imao sam i neku narandžastu majicu kao Kralj. To su nam bili prvi dresovi.

Bio si deo velikana IM Rakovica. Štoper.

Da, to je stvarno jedan od najlepših perioda. Kad si klinac, pa kao maštaš da ćeš ti jednog dana da završiš negde. Nisam kao štoper mnogo znao, ali sam dosta tukao. Ovaj pored mene je znao, uvek su me sa takvim nekim kombinovali. Onda kreneš da sakupljaš neke dresove... Ceo život je takva neka priča oko sporta.

Prvi dresovi koje su dobio su golmana Nikole Damjanca i "debelog" Ronalda.

Damjančev “Pežo motors“ sa jastučićima mi je bio prvi. To je bio možda treći, četvrti razred, tada sam se ložio da branim. Branio sam i za školu, voleo sam da se bacam. Onda i dres Debelog. Vuklo me je, kao ajde da nađem još neki, jer ti kad obučeš taj dres postaješ taj čovek. Krenulo je sve preko Limunda i sajtova za licitacije ili neki drug ode preko pa mi nabavi. Jedan što je otišao na brod doneo mi je iz Brazila dresove Žulija Cezara i Nejmara. A kada dobijem dres gledam ga po pola sata...

Čitava priča oko aukcije dresova počela je jednog dana kada si došao kući i na Fejsbuku naleteo na grupu “Pomozimo Nađi“. Pročitao sam da ti je pažnju privukla Nađina slika - stajala je ispred zidića vaše osnovne.

To je ono kad namesti Bog. Radio sam tada u kineskom restoranu, dođem kući posle druge smene, smrdim na sečuan, tamo nije bilo ventilacije, a ja imam astmu... I šta ću, svratim posle posla do trafike, kupim jedno pivo i kada stignem kući vrtim Fejs. Tako sam naleteo na priču o klinki iz kraja koja je bolesna. Dnevnica mi je tada bila 1.000 dinara, od čega mi 300, na primer, ode na klopu. Pomislio sam, nemam pare, ajde da prodam ove dresove koje sam skupljao, ali neću da ih stavim na net, nego ćemo u školi. Imao sam ideju da zovem neke svoje drugove, ali pošto sam bio na B92 kao volonter znao sam kako otprilike treba da priđem medijima i kako da napišem saopštenje. Sastavio sam ga, misleći ajde čisto malo da ljudi čuju za akciju. Onda sam zvao Miloša Šaranovića sa B92 i to je posle došlo do Darka Nikolića iz “Blica“ koji je pokazao snagu medija.

Foto: Screenshot

Sve je počelo od te njegove vesti.

Tako je. Ljudi mi kažu “ti si to napravio“. Ne, ja sam to zamislio, a Darko je to napravio i popeo na jedan viši nivo. On je tu pokazao snagu medija i koliko su mediji moćni i šta sve mogu.

Kad su usmereni na neku dobru stvar.

Tačno. Ubrzo je maltene državno pitanje broj jedan postalo kako da pošaljemo Nađu na lečenje i za sedam dana 300.000 evra je prikupljeno.

Jedna jedina vest je spasla život detetu.

Upravo. Može se slobodno tako reći. To i jeste srž medija. Kao novinar imaš toliko uticaja na život i na tok događaja, da je to neverovatno. Prošlo je već dosta vremena, sve može da se posmatra kao studija slučaja. Imaš jednog pojedinca koji je napravio nešto lepo, novinara koji radi ono što treba, ljude koji su se okupili oko najlepše moguće stvari... Nije bilo “država, ovo, ono“, nego daj da zapnemo svi zajedno. To je srž svega. I tako napraviš jednu veliku stvar. To dete sada ide u sedmi razred, ima svoj život, simpatije...

Strašni pubertet.

Svako treba da ga ima, hvala Bogu.

Viđaš li danas Nađu po kraju?

Pa ne baš, ali bila im je skoro slava pa sam išao kod njih. Ranije ih nisam poznavao, a sada smo kućni prijatelji.

U pripremi ovog intervjua naleteo sam na jednu jezivu izjave Nađine majke: “Shvatite da život vašeg deteta ima cenu i da vi tu cenu ne možete da platite“. A njen otac je rekao da je više puta brojao nule na 300.000 evra, da cena nije kojim slučajem 30.000.

Ne mogu da se zamislim u toj situaciji i nadam se da u njoj nikada neću biti. Ljudi se žale zato što, ne znam, treba da plate busplus 120 dinara, a neko ti onda kaže da treba da stvoriš 300.000 evra da bi živelo nešto što voliš najviše na ovom svetu. Da li su to onda neka cepanja u tebi, pitanja “zašto ja“...

Foto: Screenshot

Zato si odlučio da organizuješ aukciju dresova koje si skupljao celog života. Ideja vam je na početku bila da prikupite 20.000 ili 30.000 dinara, maksimalno 1.000 evra.

Da, to ako baš dovučemo neke punišiće iz kraja i ako se oni otvore. Ovaj što drži pljeske, onaj što drži autodelove, pa ako dođu i daju po 100 evra... A već na prvom dresu smo imali 5.000 evra koliko je Danko Lazović dao za dres Saleta Ilića. Gledaš, ne veruješ...

Nije to bila mala stvar, svakom kolekcionaru je to što skuplja najvrednije, a ti si upravo to dao za Nađu. Miloš Šaranović je to lepo izjavio u dokumentarcu o čitavoj akciji “Mora da ovo nije sve“ - nisi ti njih dao tek tako, dao si ih jer ništa vrednije od njih nisi imao u kući, niti si mogao da zamisliš ništa vrednije od njih.

To sam tek kasnije shvatio, da je ljude pokrenula ta moja želja da nešto dam. Bio sam u fazonu “jao, kako sam ja to smislio, oni dođu, kupe...“

Mislim da je bilo do tvoje “žrtve“.

Ali nisam ja to gledao kao žrtvu. Ne gledam ni sada. Gledam kao na jednu dobru ideju, ne kao žrtvu. Da, “vau, dresovi“, skupljao sam ih, jesam, ali to je tek tom akcijom dobilo neku svrhu.

Ubrzo je krenulo opšte medijsko ludilo. Kako si jednom rekao, u jednom trenutku radiš u kineskom restoranu i smrdiš na sečuan piletinu, a u sledećem te zove Kecman na telefon, zna za tebe...

Da, ja sam iz radničke porodice, iz radničkog kraja i jedini ljudi koji su odatle nešto napravili su Dejan Savić i Dača Ikodinović. I oni su za nas uvek bili... Kada ih vidiš tu u kraju uplašiš se, kao “vidi ih, čoveče“. I živiš taj neki običan život, faks, boriš se, radiš u isto vreme, deliš krevet na sprat sa burazerom i u jednom momentu kreće to neko ludilo. Darko je napisao vest, cimam Šaru da mi pomogne, zove me Vujičin... Neverovatno nešto. Kaže mi Šara moraš da ideš u ovu, onu emisiju. Ja kažem, ali nisam ja to zato radio. “Znam da nisi, ali mora to da raste“.

Desilo se da si gostovao u tri emisije u nekoliko sati, a u jednu na B92 si uleteo gotovo na pola, nisi stigao na početak zbog prethodne.

Znaš šta je tu zanimljivo - to je bio tužan povod, borba za život jedne devojčice, ali bilo je pozitivno sve, nije bilo neke patetike... Zdrava priča, normalna, pristojna, i završilo se na najbolji mogući način.

Foto: Screenshot

Toliko medijsko ludilo dovelo je i do toga da si se, kako si rekao, orodio da čovekom koji je radio za postekspres koliko ti je dresova stizalo na kuću.

Imao sam već dosta dresova i to nekih dobrih i jakih primeraka, ali tada su počeli da stižu neki stvarno... Na primer, dres Milinka Pantića iz Atletika 1996. u kojem su uzeli duplu krunu sa svim potpisima, dres Ramba Petkovića iz Venecije, dres Darka Kovačevića sa meča protiv Nemačke na Svetskom prvenstvu 1998. godine, Kraljev isto sa tog svetskog. Pa je Veljko Paunović sredio da Dijego Košta potpiše i pošalje dres... Opšte ludilo. Imao sam u kući u tom trenutku na desetine hiljade evra. Pa smo nosili to u školu u sef, zatvaraj, čuvaj... To je bio šou.

A onda je došla sama aukcija u školi, bilo je prepuno sve. Bio sam tamo i ako mogu da kažem, delovao si prilično unezveren.

Jesam, kako ne. I danas imam taj problem. Inače, ne sećam ničega. Ne sećam se prodaje dresova, “Asova za decu“, sportskih bazara, penala ovih sad. Ničega. Uđem u haos, jurim da bude sve u redu, pa me još milion ljudi cima, Kralj hoće vodu, Borjan bi malo da sedne... Imam taj neki problem, koji god da je događaj bio. A to za dresove je bilo... Preznojavam se, raspadam... Mašina je to, mašina na koju nisam navikao ni danas, a kamoli tada. Imam problem kada nešto organizujem da se smirim. Ne mogu staloženo, ja to uvek celim srcem uvek, ali zato valjda i uspeva.

I pre same aukcije bilo je napeto. Nekoliko dana ranije bio je derbi, Partizan je pobedio Zvezdu golom Kojića u devedesetom... Bilo je pitanje da li će doći članovi i jednog i drugog tabora.

Napet derbi je bio. Dogovor je bio da dođu i jedni u drugi, da se malo smire tenzije... I onda taj derbi u kojem se lomi borba za titulu. A uvek se zalomi da je derbi pre neke akcije i sada je bio pre šutiranja penala. Ninković iz Zvezde je bio prvi od njih koji je trebalo da dođu, promašio je penal... Zovem Vujčina, on kaže Nine je u haosu, ne može da to podnese... Ja se hvatam za glavu. Nešto je moralo da zakine, znao sam. Ovi iz Partizana isto, nema nikog da se javi, ludilo. Na kraju su svi došli, bilo je sve super, ali bilo je napeto.

Posle aukcije ste sedeli u zbornici škole i shvatili da ima dovoljno za depozit bolnici u Frajburgu za Nađu.

Sabirali smo pare i gledali koliko ljudi treba uplati još - neko je odmah davao novac, a neki su plaćali sutra preko računa - i došli smo do cifre od 60.000 evra, što je bilo fenomenalno. Nedelju dana pre toga se baš hajpovalo i pričalo o aukciji, Mačvan je sam dao 20.000 evra i mnogi drugi sportisti su se javili i uplaćivali. Porodici je bila potrebna polovina sume ukupne sume i sa tih 60.000 imali su za depozit. Sedeli smo sa njima i oni su rekli da mogu da kontaktiraju bolnicu i spreme se za put. Neverovatan osećaj.

Foto: Screenshot

Sve to je jedan dobar pokazatelj - sportisti, kakvi god bili, ovakvi ili onakvi, uvek su spremni da pomognu kad treba. Eto, čak i posle izgubljenog derbija, a svi znamo koliko to zna da boli.

Jeste. Poenta je, kao i svuda, da moraš da im priđeš sa nekom pričom koja je pristojna, vaspitana, normalna... Sada je i meni lakše, posle dresova sam imao tu neku početnu poziciju, pa sam posle mogao da pitam Kralja da mi da broj od Krstajića, Krstajića da mi da broj od Tomića... A oni znaju, “to je onaj mali što je prodavao dresove“. Njih verovatno cimaju neki ljudi svaki dan i onda moraju da naprave neki otklon i da se zaštite, ali stvarno hoće sve. Uvek hoće da učestvuju, samo da im se priđe na jedan pristojan način i možeš sve.

Potom je usledila još jedna aukcija za Nađu, ali ovog puta u Novom Sadu.

Tamo smo skupili još oko 20.000 evra. Vidiš, kako se to namesti. Prvi termin prodaje dresova trebalo je da bude 18. maj i da je tako ostalo od aukcije verovatno ne bi bilo ništa jer su 14. maja bile poplave. Međutim, pomerili smo prvu aukciju u Beogradu na 28. april. Bio sam kod Pašića, dogovarali se, on je rekao da bude 18. maja, ali su Nađini roditelji rekli da je hitno i mi vratimo na 28. april. Onda je 8. maja bila aukcija u Novom Sadu. Nekoliko dana kasnije su počele poplave.

U Novom Sadu je bila dobra borba za šampionski pojas Pagonisa, Darko Miličić ga je platio 5.000 evra.

Da, krenulo je od 1.000, podignuto je na 1.200, pa 1.500 i taj neki čovek da 1.600. Miličić - 3.000 evra. Ovaj dečko 3.100 i Darko kao... 5.000. On je sjajan lik. Ljudi imaju pogrešno mišljenje o njemu, stvarno je veliki laf, dasa, uvek hoće da pomogne. Prodao je prsten koji je osvoji u NBA, šta je sve napravio za decu... Miličić je lud lik, ali pozitivno lud, mnogo ga cenim i volim.

Pročitao sam da trenutno imaš “samo“ dva dresa, ali zato ona najvrednija - Frajburgov i dres sa “Asova za decu“.

Dobio sam još neke u međuvremenu, ali to je to. Imam od “Asova za decu“ u Užicu, u Beogradu i Frajburgov. Ne privlači me to više. Doduše, nabavio sam iz zezanja preko interneta dres Komgrapa, DMB-a, želim te dresove niželigaša iz Rakovice i Čukarice da skupljam. To su timovi sa kojima smo mi kao klinci igrali utakmice. Ali to je iz zezanja... I danas je dobijem neki dres, ali ga ili poklonim ili prodam na humanitarnoj aukciji. Pustilo me je to sve one te večeri kada je bila aukcija za Nađu. Kada vidiš da je to nekome spaslo život, kažeš dosta bre i dresova i svega.

Dres Frajburga si dobio od Nađine porodice kad si ih posetio u Frajburgu tokom lečenja. Nađa ti je tada poklonila i jedan crtež.

To je bio baš emotivan momenat, nacrtala me je kao Supermena, samo što na grudima umesto S ima J kao Jovanmen i piše ispod “moj heroj“. Kući mi je, uramljen je. To je crtež koji pripada svim ljudima, taj Jovanmen je bilo koji čovek koji je poslao SMS. To je (Igor) Vujičin, to je Šaranović, to si i ti što će ova priča da još živi, pa će neko kroz ovaj intervju da čuje za novu akciju, to je svako ko širi neku vest koja dobra i ko je na bilo koji način bio deo akcije.

Foto: Screenshot

Izjavio si da si mnogo sazreo tokom akcije za Nađu. Kako si rekao, “u mozgu ti se promenila čitava postava“.

Tako je. Kroz svaku akciju ili razgovor sa ljudima čije je dete bolesno ti sazriš, ali te noći pogotovu. Te noći sam shvatio da ću nekako morati da nastavim sa time. Kao, ovo je ok prošlo, ali ajde sada imaš obavezu da nastaviš. Ranije je sve bilo opušteno, zezanje, bleja u kraju... To se promenilo, ajde malo da se posvetimo i drugim stvarima, ovo dete je bolesno, ono dete je bolesno. Totalno ti se sve promeni, drugačije gledaš i na život i na ljude oko sebe... Nisi ista osoba koja si bio ranije, u boljem smislu. Promeni te sve to, shvatiš šta je život, spremi te na neke stvari.

Pagonis je u dokumentarcu “Mora da ovo nije sve“ rekao jednu lepu stvar - ukoliko svaki građanin pogleda oko sebe i svoje okruženje učini lepšim, tako ćemo promeniti i Srbiju i sve.

Tačno. Ono što zvuči kao najgori kliše je istina, naše malo je nekome zaista mnogo. Razumem, život je težak, pretvorili smo se u životinje koje samo gledaju svoj čopor, samo se o njemu brineš, za druge nema vremena, ali mora da bude. Pre nekoliko dana sam čuo da je neko dete bolesno i da je novac hitno potreban za operaciju. Video sam to u ponedeljak, a operacija je morala da bude u četvrtak. Nisam znao uopšte koliko im para fali. Na našem računu je u tom trenutku bilo oko 140.000 dinara od donacija i ja im prebacim 120.000. Prebacio sam u utorak te pare i žena mi se javlja - sa tim parama može da zakaže operaciju. Presrećna, oduševljena... I zakazali su. A to je 120.000 dinara. Zamislimo da neko daje na mesečnom nivou 1.000 dinara u taj neki fond i da mi možemo da reagujemo kada nekome nedostaje. Nečije malo je nekome ne mnogo, nego u tom momentu ceo svet.
To je ono što želim da proguram kroz “Zajedno za život“. Da kod ljudi stvorim tu kulturu da doniraju novac ne samo kada je frka, jurnjava i ludilo, nego konstantno, recimo na mesečnom nivou i onda da možemo odmah da reagujemo. Toj ženi je bilo potrebno 1.000 evra za operaciju deteta što pre - u četvrtak. Mi tako kada vidimo da je hitno odmah možemo da mu prebacimo novac, a ne da tek tada pokrećemo akciju, dobijemo SMS broj, pa dok prođe nekoliko dana...

Posle akcije za Nađu imao si “Sportski bazar“ za Osnovnu školu “Radivoj Popović“ u Zemunu koju pohađaju deca sa smetnjama u razvoju, najčešće gluva, nagluva i autistična deca. A toga ne bi bilo bez tvoje bake.

Da, ona je u toj školi radila kao medicinska sestra. Više nije dovoljno da ljudima samo daš SMS broj i broj računa, moraš da ih animiraš, da koristiš marketing u humanitarne svrhe. Na tom “Sportskom bazaru“ ja sam tebi prodao to zadovoljstvo da ti Kesić prodaje nešto njegovo, da se družiš sa Milicom Dabović, ljudima iz Državnog posla... Prodao sam ti taj užitak, a sav prihod je išao u humanitarne svrhe. Nije tamo prikupljeno nešto mnogo novca - 900.000 dinara, ali efekat je bio mnogo veći od toga.

Foto: Screenshot

Posle si imao još jedan “Sportski bazar“, pa “Kutak za humanitarni trenutak“ i na kraju “Asovi za decu“.

Kutak je prenošenje prodaje stvari na internet. Nina Spremović je bila bolesna i ja nisam mogao da se ističem u medijima opet, jer je to bilo samo par dana posle bazara. Zato sam smislio da prebacim fokus na Raduljicu, Kesića i Jovanu Brakočević, da se oni snime i zovu ljude da kupuju. Bilo je super jer se uključila dijaspora i dosta ljudi. Nije se ni tu skupila neka velika cifra, ali opet se provlačilo po medijima zbog njih, ljudi su videli i plaćali... Nina je sada na lečenju u Italiji koliko znam. Bazar je još jedan bio u Mikseru za Nurdor i “Asovi za decu“ to je... To je baš za film.

Veliki si ljubitelj fudbala i dogodilo ti se da igraš sa Mijatovićem, Stankovićem...

Žao mi je što se ni toga ne sećam i što sam zbog napada panike posle dva minuta tražio izmenu. Ušao sam na teren i krenuo da igram, ali sam onda umislio da se gušim i da mi se vrti u glavi. Tek sam posle shvatio da je to bio napad panike. Ali ti koji si kao klinac samo sanjao o takvim stvarima, ulaziš na teren, Deki Stanković se pozdravlja sa tobom, ti si u timu u kojem je Sale Ilić, a ti si Saletu kapiten... Prelepo stvarno. Skupljeno je tada 120.000 evra za bolnicu u Nišu za Nurdor i mislim da je to bio događaj koji im je dao onako pravi zamah.

Izgradnja kliničkog odeljenja za decu obolelu od raka u Nišu je sada u završnoj fazi.

Da, mislim da bi do februara trebalo da bude gotovo, sada su u trećoj fazi.
Ali neverovatno je to bilo. Neki balavac koji je sanjao te ljude, nisi bio siguran da li su oni uopšte od krvi i mesa ili je Bog Stankovića i Mijatovića samo onako spustio na zemlju... Cela ta priča je za film. Javlja mi se bivši portparol Crvene zvezde Marko Nikolovski i kaže: “Moram da ti kažem nešto, ali prvo sedi... Deki će doći“. A Deki nije trebalo da dođe. Nisam znao šta ću od sreće. Pa zove Mijat i kao “dolazim“. Zovem onda Gordana Petrića koji je kum sa Peđom Mijatovićem i pričam mu ja sam taj i taj, sluša me, kao “da, da, da“. “I Mijat će doći“, kažem ja. On kao “daj, bre, mali, gde si ti zvao Mijata, mi smo bre kumovi, šta pričaš“. “Ne, majke mi će doći“. I Bora i Radomir... Svetski ljudi. Ne znam da li ću to ikada moći da ponovim, ali ću se truditi.

Mijatović je pogodio prečku. Opet.

He-he, jeste. I Deki Stanković je dao golčinu. Stvarno jedno predivno veče. Ulazim u svlačionicu i tamo Mijatović, Stanković... Isto kao sa dresovima, ulazim unezveren, preznojavam se, nije mi dobro. I Mijat kao “e, sine, znači ajmo sad polako, evo nas, tu smo, vidi - ja, Bora, evo ga Žigić, Stanković, tu smo svi, ajmo sad polako, biće sve u redu“. Ma kakvi u redu čoveče, padanje u nesvest. Posle mi bilo žao što sam tražio izmenu zbog napada panike kad sam ušao na teren. A krenuo sam u sve to nekako naivno. Prvo sam cimao Kralja, pa Krstajića, pa tako neke ljude i oni svi kao hoćemo, hoćemo. Mic po mic, to krene da raste i eto šta je bilo. Prenos je gledalo preko milion i nešto ljudi. Prelepo.

Foto: Starsport

Poslednja akcija je bila “Penal za život“, prva velika u okviru organizacije “Zajedno za život“.

Planiramo da to postane naš brend, nešto po čemu će nas ljudi prepoznavati - miks sporta i humanosti. Bili su Kralj, Borjan i Popović iz Voždovca. Pravićemo još takvih akcija da animiramo ljude, da se priča širi, da pravimo nove prijatelje i da skupljamo ljude. Na toj akciji je bilo najviše dece, gurali su se da šutiraju, prepuno je bilo.

Hteo si da dovedeš u Beograd i veliki Mančester junajted.

Jeste, bilo je kontakata. Sledeće godine je 60 godina velike tragedije, pada aviona posle meča sa Crvenom zvezdom. Imao sam veliku želju da u februaru u Areni napravim teren za fudbal sedam na sedam, da legende njihove dođu i igraju protiv legendi Zvezde. Međutim, veliki je to sistem, veliki brend i ja to poštujem. Bojan Đorđić mi je pomogao da uđem u kontakt sa njihovim ljudima, čuli smo se, ali ja to ne mogu sam da iznesem, postoje neke cifre koje moraju da im se plate, plus put, smeštaj... Čini mi se da je sve ukupno više od milion evra. Predložio sam onda da dođe mlađi tim... Imao sam veliku želju, ali eto, možda bude za 70 godina.

Znaš li koliko je novca prikupljeno u svim tvojim akcijama?

Oko 700.000 evra, tako nešto. To je cifra koje te obavezuje da nastaviš da radiš i da se posvetiš tome maksimalno.

Izjavio si ranije da bi trebalo da te bude sramota da kažeš da ne možeš više.

Pa da, stvarno bi trebalo da me bude sramota da to kažem. Pazi, ja sam sada prva osoba kojoj se neki ljudi obraćaju ili me zove neko ko zna nekog, pa kaže “ej, brate, dete od mog komšije/brata od tetke je bolesno ili sami roditelji me zovu. Tako je i nastala čitava ova priča “Zajedno za život“. Roditelji uvek budu pogubljeni, što je i normalno. Potrebni su im saveti, bukvalno korak po korak. Ajmo sada da napravimo Fejsbuk stranu, ajmo da pišete bolnicama, da se prijavite za SMS, da uzmete račun, pa napravim neku akciju kao što je bila večera sa Raduljicom i “Kutak za humanitarni trenutak“. To su sve akcije koje sam sklepao u roku od dva-tri dana kada me zovu roditelji koji su u haosu i ja onda zovem nekoga za koga znam da je spreman da izađe u susret i eto tako. Kada vidiš da su ljudi u tolikoj bedi, da ne znaju ni gde će, ni šta će, šta je treba da im kažem? “Ej, ne mogu/neću/ne bavim se više time“. Ne ide. Postao sam prepoznatljiv po tim akcijama. A društvo mi u šali kaže “ti znaš da napraviš pare, ali drugim ljudima“. Zaista je tako, ali hvala bogu što je tako. Takođe, ranije si rekao da nije cilj da se ljudi uvek pozivaju na državu, već da se zajedno svi skupimo kao društvo i uradimo nešto lepo.

To i jeste neki moj cilj. Evo, za Nađu, za utakmicu... Mi kada smo se okupili, mi “mali ljudi“ za koje neki kažu “ma šta ti ljudi mogu“... Mogu sve. Kada bi samo sedeo i pričao “država, država, država“ niko ništa ne bi uradio, ništa se ne bi promenilo. Želim da “Zajedno za život“ krpi rupe u sistemu koji je šupalj. A sistem nikada ne može da bude savršen. Možemo mi da menjamo sistem, ali moramo prvo da menjamo sebe, lako ćemo mi onda sistem. Kad god neko na televiziji želi da ispadne pametan on kaže “to mora da se reši sistemski, mora da se menja sistem...“ Ne, druže, mi treba da se menjamo i mi treba to da napravimo, a onda će sistem biti primoran da sve reši. Ja samo ljude molim da se okupljaju što više oko nekih humanitarniih akcija i tako svojim primerom daš nekome vetar u leđa ili postidiš taj “sistem“. A promena sistema traje godinama i decenijama, korak po korak.

To se možda najviše odnosi na mlade, na nas dvojicu koji smo 1991. godište i one koji su godinu-dve gore ili dole. Kako si rekao u onom filmu “otpisana generacija, pušteni niz vodu...“ Mora da to nije sve.

Pa mora. To je opet do čoveka. Ja sam sa Miljakovca, takav je kraj, mogao sam verovatno da obijam trafike ili da dilujem... Porodica je ključna, moraš da imaš neku svest i shvatiš da se tvoji roditelji bore. Bio je taj rat, bombardovanje, tranzicija, ali svi se bore, pokušavaju nešto ovako ili onako, prodaju stvari na buvljaku... Bore se za porodicu. Ne možeš ti onda da budeš piiip i da ideš lakšim putem. Ajde da studiramo, da radimo. Kada sam radio u restoranu to je neki stepenik više, počeo sam u novembru i vozio dostave, vozio celu zimu motor. Po minusu. Ne znam kako sam i dalje živ. Moraš da se boriš, a ne linija manjeg otpora, “čukanje“ trafika i “valjanje“ droge. Ja idole nemam, samo ćaleta i kevu koji su ostali zdravi u glavi da me izvedu na pravi put. Moji prijatelji se bore i cimaju za platu od 20.000-30.000 dinara, ljudi prave porodice sa tim platama, dobijaju decu... To su heroji.

Slobodan Maričić (@SlobodanMaricic)

Kao i uvek dosta humanitarnih akcija ove godine.
Velika utakmica legendi fudbala u Užicu, humanitarna veèera sa Raduljom, "Penal za život", i još mnogo toga.

Ali od sad sve staje u tri reèi:

"Zajedno za život"

Sreæna Nova godina svima, samo zdravlje, za drugo æemo lako ❤️ pic.twitter.com/FiCHQQLqVj

— Jovan Simiæ (@simke33) December 31, 2017